Svestrani i nekonvencionalni matematičar svetskog ranga Mihailo Petrović Alas

“Imam da vam javim jednu vest: i ove sam godine, kao i lane, pozvat sa još četvoro drugova iz ove škole kod Predsednika Republike na zabavu koja će biti kroz tri nedelje. Nemojte molim vas to nikome pričati, jer će vam retko ko verovati od onih koji su me videli letos bosoga, sa iscepanim turom noseći one štuke koje sam hvatao u Makiškom viru.”

Ovim rečima koje svedoče o njegovoj skromnosti, jednostavnosti i strasti prema ribolovu, osobinama zbog kojih je u narodu oslovljavan i pominjan prosto kao Mika Alas, mladi Mihajlo Petrović obratio se svom dedi Novici, pišući mu iz Pariza februara 1894. Samo nekoliko meseci pre “istorijskog dana” za našu matematiku, kako je dan Petrovićeve odbrane doktorske teze na Sorboni nazvao profesor Dragan Trifunović, biograf slavnog srpskog matematičara. Tog 29. juna 1894, zapisao je Trifunović, na čuvenom pariskom univerzitetu, u amfiteatru punom studenata i profesora, matematičke nauke u Srbiji su po prvi put izašle na svetsku pozorincu, i taj datum treba pamtiti.

Mihailo Petrović Alas

“…ribar pravi, U nauci i na Savi”

Alas je jedini matematičar zastupljen u knjizi Sto najznamenitijih Srba, izdatoj 1993. Da se s više nego dobrim razlozima našao u njoj postaje jasno svakom ko, pored ostalog, sazna da nekoliko diferencijalnih jednačina, specijalnih funkcija i nejednakosti nose njegovo ime, da je osnivač nekih novih matematičkih disciplina, rodonačenik takozvane Beogradske matematičke škole, i da je jedan od samo 13 pripadnika branše koji su na Svetskom kongresu matematičara imali bar pet plenarnih ili predavanja po pozivu. On je održao pet takvih predavanja: 1908, 1912, 1924, 1928. i 1932. godine. A znalci kažu da u matematičkoj zajednici vlada mišljenje da je jedan ovakav poziv ekvivalent uvođenju u hol slavnih.

Ali Mihajla Petrovića je zanimalo i bezbroj drugih stvari. Objavljivao je naučne radove i iz hemije, biologije, fizike i mehanike, bio putnik i putopisac, pronalazač, vojni kriptograf, okeanograf, arheolog, filozof, muzičar… I naravno, alas. Bio je, uz sve to, jedna od najomiljenijih ličnosti starog Beograda, čovek koji je drugovao i sa običnim ljudima iz Savamale i sa dunavske obale, i sa visokim intelektualcima. U istoj meri je brinuo o svojim prijateljima među ribarima i vinogradarima i onim iz akademskih krugova. Prema pričama savremenika, voleo je kafanu, bio je vedre naravi i šaljivdžija, a nije držao do zvaničnih skupova, proslava i pohvala. Zato i nije nikakvo čudo što mu je drugi velikan naše nauke, njegov saradnik i blizak prijatelj Milutin Milanković posvetio duhovitu pesmicu u kojoj su i ove strofe:

Od svih naših naučnika

Najjači je majstor Mika

Kad se tiče krkanluka

I matematičkih nauka,

Drugim rečma gozbe, vina

I egzaktnih disciplina

Što zagrize on to skrka

Bio problem, bila štuka.

On ne mari za počasti,

Sem kada mu dođu s masti,

Jer je Mika ribar pravi

U nauci i na Savi.

Zavod za udžbenike je krajem 90-ih izdao sabrana dela ovog briljantnog i svestranog stvaraoca u 15 knjiga, sve sa građom koja se tiče ribarstva, putopisima u dva toma, pismima, bibliografijom i letopisom.

Petrovićev rad, živopisna ličnost i vreme u kome je živeo uspešno su predstavljeni i Izložbom održanom u maju i junu 2018. u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i predavanjima i okruglim stolovima koji su je pratili. Naši matematičari i SANU su na ovaj način obeležili 150 godina od njegovog rođenja. Povodom tog jubileja, Akademija je prošle godine objavila i monografiju o njemu. Zahvaljujući ovim poduhvatima, otkriveni su i neki novi detalji o uglednom naučniku.

Mihailo Petrović Alas, portret Uroša Predića (Vikimedia.rs)

Doktor nauka u 26-oj, redovni član Akademije u 31-oj

Mihailo Petrović Alas rodio se 6. maja 1868. na Savskoj padini u Beogradu, kao prvo od petoro dece Nikodima i Milice. Njegov otac, doktor teologije i profesor na Bogoslovskom fakultetu, umro je mlad, tako da je o Mihajlovom školovanju brinuo deda po majci, prota Novica Lazarević. On ga je i poslao u Pariz, o svom trošku, ali je posle dve godine talentovani student dobio srpsku stipendiju.

Pre boravka u Francuskoj, obrazovao se u rodnom gradu. Osnovnu školu je završio 1878, gimnaziju 1885, a Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta u okviru Velike škole 1889. U Prvu beogradsku gimnaziju išao je sa Miloradom Mitrovićem, Jovanom Cvijićem, Jašom Prodanovićem, Pavlom Popovićem i drugim đacima koji će kasnije postati značajna imena naše kulture i nauke. O toj izuzetnoj generaciji Milovan Vitezović je napisao roman Šešir profesora Koste Vujića, po kome su snimljeni popularni film i TV serija.

Budući profesor i akademik je već u gimnaziji pokazao interesovanje za matematiku, a na beogradskom fakultetu je stekao solidno znanje iz ovog predmeta koji mu je predavao Dimitrije Nešić.

Po dolasku u francusku prestonicu u jesen 1889, godinu dana je pripremao ispit za prestižnu Visoku redovnu školu (École normale supérieure), za šta je drugima bilo potrebno i po nekoliko godina. Kada je ovaj ispit položio s najboljim ocenama, ostvario je prаvo da studira na Sorboni, gde je stekao diplome iz hemijskih nauka (1891), matematike (1892) i fizike (1893). Da je diplomirao i hemiju doznalo se tek nedavno, pošto je beogradsko Udruženje Adligat došlo do njegovog diplomskog rada i ustupilo ga Galeriji SANU tokom trajanja izložbe iz 2018. Mihailo je na prijem kod francuskog predsednika 1893. i 1894. išao kao najbolji student svoje generacije. Naime, doktorske studije je upisao čim je završio redovne. A okončao ih je kao 26-godišnjak, kako je već pomenuto, juna 1894, godinu dana pre isteka roka koji mu je postavljen dodelom državne stipendije. Disertaciju pod naslovom O nulama i beskonačnostima integrala algebarskih diferencijalnih jednačina odbranio je pred komisijom koju su činili uvaženi Šarl Ermit, Emil Pikar i Pol Penleve. Ni pre ni posle njega, nijedan srpski matematičar nije odbranio doktarat pred profesorima takvog formata. Ovom događaju je prisustvovao i srpski poslanik u Francuskoj Milutin Garašanin, koji je o svemu obavestio naše vlasti, i na kraju zaključio: “Taj mladić čini čast Srbiji“.

Komplimentima obasuti Mihailo se iste godine vratio u Beograd i zaposlio kao profesor na Velikoj školi. Nasledio je na Katedri za višu matematiku penzionisanog Dimitrija Nešića. Na konkursu za ovo mesto imao je samo jedan glas više od protivkandidata Petra Vukićevića. Kasnije je to ovako prokomentarisao:

”Da nisam dobio taj jedan glas više na stečaju za profesora Velike škole, nikada se matematikom ne bih bavio. Živeo bih na rekama Srbije, ne na brodu, već u čunu”.

Već 1897. izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1899, kao 31-godišnjak, za redovnog. Ubrzo je postao i počasni član akademija u Bukureštu, Pragu, Varšavi i Krakovu, kao i dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu.

Jedna od knjiga iz Petrovićevih sabranih dela objavljenih u izdanju Zavoda za udžbenike

Cenjen, ali nepodoban za najviše akademske funkcije

Kada je 1905. Velika škola prerasla u Beogradski univerzitet, Petrović je bio među prvih osam redovnih profesora koji su dalje birali ceo nastavni kadar. S prethodnim stažom, u ovom zvanju je na Filozofskom fakultetu radio pune 44 godine, a posle odlaska u penziju 1938, još tri, kao vanredni profesor. Studente je upoznavao sa dostignućima iz Pariza – jedne od tadašnjih matematičkih metropola, podsticao je samostalni rad onih koji su želeli da prošire znanje, predavanja su mu bila razumljiva.

Kolege iz Akademije su ga u dva navrata, 1927. i 1931, predlagale za predsednika ove ustanove, međutim, zvaničnici te predloge nisu prihvatili. Kao ni one da bude rektor Univerziteta. Većina autora to pripisuje njegovom prijateljstvu s nekadašnjim privatnim đakom, princem Đorđem Karađorđevićem koji je bio u nemilosti svog brata, kralja Aleksandra. Moguće je, ipak, da na te funkcije nije postavljen zbog nekonvencionalnog načina života - gotovo svakodnevnog pecanja u izdanju po kome se nije nimalo razlikovao od najobičnijih ribara i sviranja violine po kafanama. Ali najbitnije je da ga niko nije ometao u naučnom radu, da je bio cenjen kao stručnjak i angažovan u važnim državnim poslovima, i da je dobijao novčanu pomoć za svoja česta putovanja.

Alas je 1939. proglašen za počasnog doktora Beogradskog univerziteta i nagrađen ordenom Svetog Save prvog reda. Dodeljena su mu i mnoga druga priznanja, naša i inostrana.

Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu kao rezervni oficir. Na početku Velikog rata je, predvodeći grupu Srba, čak zarobio tridesetak mađarskih vojnika na Skeljanskoj adi na Savi. Njegovi šifarski sistemi su korišćeni u vojsci i diplomatiji sve do Drugog svetskog rata, u kome je, uprkos poodmakloj dobi, baš zato mobilisan. Nemci su ga zarobili u Sarajevu, i tri meseca je proveo u zarobljeništvu u Nirnbergu. Prema nekim izvorima, oslobođen je jer je bio star i bolestan, a prema drugim ga je spasao princ Đorđe, koji je intervenisao kod italijanske kraljice Jelene Petrović-Savojske.

Umro je u svom domu na Kosančićevom vencu 8. juna 1943. Kovčeg s njegovim posmrtnim ostacima su do Saborne crkve na rukama preneli beogradski alasi. Sahranjen je na Novom groblju.

Nije se ženio, niti je imao decu.

Rekonstrisani Alasov hidrointegrator, rad profesora Šumarskog fakulteta Dragana Trifunovića. Foto: Wikipedia

Osnivač novih disciplina i beogradske škole “najlakše nauke“

Petrović je ispoljio svestranost i na polju same matematike. Na njega se očito prelio duh univerzalizma profesora sa Sorbone Anrija Poenkarea, konstatovao je Žarko Mijajlović u monografiji SANU, govoreći o tome da je podjednako dobro poznavao i dobijao prvorazredne rezultate u nekoliko matematičkih oblasti: diferencijalnim jednačinama, numeričkoj analizi, teoriji funkcija kompleksne promenljive i geometriji polinoma. On je objavljivao radove u najuglednijim časopisima sveta, i te radove su kao polaznu tačku za svoja istraživanja koristili brojni domaći i strani matematičari. Kod njega su, kako je objasnio Dragan Trifunović, diferencijalne jednačine bile osnovni matematički jezik, iz koga su proizašle mnoge rasprave iz domena analize, fenomenologije, analognih računskih mašina, mehanike i drugih disciplina.

Alas se smatra osnivačem matematičke fenomenologije, teorije matematičkih spektara i intervalne matematike. Mnogi stručnjaci kažu da je i preteča kibernetike, misleći pritom na njegovu fenomenologiju, učenje o postojanju analogija među disparatnim pojavama koje pruža mogućnost da se svaka pojedinačna pojava verodostojno predstavi jednim univerzalnim metodom.

Ovaj Srbin je konstruisao prvi analogni računar za rešavanje diferencijalnih jednačina na principu kretanja tečnosti - hidrointegrator. Predstavio ga je javnosti 1900. godine u paviljonu naše kraljevine na Svetskoj izložbi u Parizu, gde je za taj izum nagrađen bronzanom medaljom. Sedam godina kasnije, on mu je doneo i počasnu diplomu Društva matematičara u Londonu. Dragan Trifunović je 1980. izvršio rekonstrukciju Petrovićevog računara. Ta rekonstruisana mašina nalazi se u Kabinetu za matematiku Šumarskog fakulteta u Beogradu.

Dragoslav Mitrinović je ukazao na to da je Alas bio ispred svih i po tome što njegova knjiga Računanje sa brojnim razmacima iz 1932. predstavlja monografiju o nejednakostima, i to prvu u svetu. Pojavila se dve godine pre poznatog dela Nejednakosti (Inequalities) Hardija, Litlvuda i Polje.

Mihailo Petrović je utemeljivač i onog što naša nauka naziva Beogradskom matematičkom školom. Kao godina početka njenog postojanja obično se uzima 1910, kada je njegov asistent postao Mladen Berić. On će dve godine kasnije odbraniti disertaciju i biti prvi od ukupno 11 profesorovih direktnih doktoranada. Od te 1912. do Drugog svetskog rata, sve disertacije iz matematike na Beogradskom univerzitetu odbranjene su pod Petrovićevim mentorstvom. A i njegovi doktorandi su bili mentori i imali svoje sledbenike, tako da on, prema poslednjim dostupnim informacijama, ima 903 “naslednika“. Velike zasluge za razvoj ove škole pripisuju se i Bogdanu Gavriloviću, Milutinu Milankoviću kao profesoru primenjene matematike, Antonu Bilimoviću, Nikoli Saltikovu, i Petrovićevim doktorandima - Tadiji Pejoviću, Jovanu Karamati, Dragoslavu Mitrinoviću i Konstantinu Orlovu. U Srbiji su u njihovo vreme napisani odlični udžbenici iz matematike i naučni radovi, počeo je da izlazi Matematički list za srednje škole, na Univerzitetu je dopunjavana matematička biblioteka koju je Petrović formirao... On je pokrenuo i časopis Publications Mathématiques de l’Université de Belgrade da bi spisi naših matematičara, štampani na stranim jezicima, mogli da se čitaju i van Jugoslavije. Iz istog razloga je inicirao praksu da svi članci koje objavljuje Akademija sadrže rezime na francuskom ili nemačkom. Radio je i na usavršavanju nastavnih programa na svim nivoima.

Zanimljivo je da je neko ko je toliko postigao, i do smrti važio za najvećeg matematičara u zemlji, jednom prilikom rekao da je matematika “najlakša od svih nauka”. “Ona ne opterećava memoriju, nego traži samo zdrav razum. Ali je treba svariti!”, objasnio je.

Vlasnik patenata i tvorac novog sistema šifrovanja

Najnoviji podaci govore da je ovaj Beograđanin koji je u predratnoj štampi nazivan “genijem sa Savske padine” patentirao najmanje deset svojih pronalazaka. Među njima su: daljinar zemaljske artiljerije, konstruisan u saradnji sa Miloradom Terzićem za potrebe Vojnotehničkog zavoda u Kragujevcu, otkupljen i realizovan u Srbiji i Rusiji; dubinomer, namenjen merenju dubine na koju je neko telo potopljeno u vodu, delimično, kao brod, ili potpuno, kao podmornica; uređaj za brzo određivanje elemenata vatre za gađanje aviona; uređaj za brzo izbacivanje projektila u vodi, vazduhu ili na kopnu; naprava za obezbeđivanje plovnosti brodova posle oštećenja prouzrokovanih sudarom, minom, torpedom ili nasukavanjem; motor sa klipom naizmeničnog dejstva; nekoliko modela zupčastog prenosnika, preteče automobilskih automatskih menjača; i večiti kalendar, u Švajcarskoj distribuiran u velikom tiražu po kioscima.

U prvoj polovini 1917. godine Petrović je izradio nov sistem šifrovanja, koji je vojska odmah počela da koristi. Ovaj sistem, usavršavan posle rata, zvao se Tri kartona. Omogućavao je 720 rešenja, ključeva, a dotadašnji samo 196.

Ribar koji nije znao da pliva

Alas je prvo bio ribarski šegrt, pa kalfa, a 1895. je položio ispit za majstora. Toliko je voleo ribolov da je iznad svog radnog stola držao samo majstorsko pismo ribarskog esnafa. Od svih diploma, medalja i odlikovanja koja je u životu stekao, izabrao je dokument ispisan neveštom rukom predsednika ribarske komisije i stavio ga na to ”povlašćeno” mesto.

Jednom je upecao soma od 120 kilograma, 1911. je na Međunarodnoj izložbi u Torinu prikazao svoju zbirku predmeta vezanih za ribarenje u Beogradu, u njemu je u vreme gladi 1920. na Velikoj pijaci besplatno delio ribu koju je sam ulovio, a i odlično je spremao riblje specijalitete.

Kao dobar poznavalac zanata kome je dugovao nadimak, učestvovao je u donošenju našeg prvog zakona o slatkovodnom ribolovu, u zaključenju konvencije o ribolovu sa Rumunijom, i u pregovorima o zaštiti ribolova na Savi, Dunavu i Drini sa Austrougarskom. Pisao je članke o ribarstvu, koji su uvek bili i svedočanstvo o ljudima, običajima, geografiji i istoriji određenog područja. Njegov najobimniji i najpoznatiji spis iz ovog domena je Roman jegulje. Nije reč o klasičnom romanu, već o stvarnoj, ali stilizovanoj povesti o ribi koja je oduvek budila radoznalost naučnika i filozofa.

I pored sve svoje usmerenosti na vodu i riblji svet, Mika Alas nikada nije naučio da pliva, i mnogo puta se davio u Savi i Dunavu, jednom sa princem Đorđem. Bar su tako zabeležili oni koji su ga dobro poznavali.

Svetski putnik i sugestivni putopisac

Iz poslovnih razloga i iz zadovoljstva, Mihailo Petrović je obišao sve evropske zemlje, a od 1931. do 1939. provodio je leta na dugim putovanjima u egzotične krajeve sveta. Obično bi se pridružio nekoj naučnoj ekspediciji. Oplovio je praktično celu zemaljsku kuglu, od Severnog do Južnog pola.

Želeo je da o zanimljivostima sa dalekih destinacija obavesti širi krug ljudi, pa su tako nastali putopisi Kroz polarnu oblast, U carstvu gusara, Sa okeanskim ribarima i Po zabačenim ostrvima, kao i putopisne crtice i refleksije koje su izlazile u novinama i časopisima. Putopisi su se pojavili u izdanju veoma izbirljive Srpske književne zadruge, prvi je čak štampan u njenom Kolu - ediciji u kojoj su objavljivana najznačajnija literarna dela. Izazvali su veliku pažnju i publike i kritike, koja se složila oko toga da im je tema interesantna, a stil na zavidnom nivou. I današnji kritičari ih pozitivno ocenjuju. Mihajlo Pantić, recimo, kaže da je Petrović svoje putopise i druge nenaučne tekstove oblikovao književnim sredstvima i postupcima iako sebe nije smatrao književnikom, i da se oni približavaju književnosti sugestivnim stilom i time što imaju i antropološku, i etnografsku, i geografsko-deskriptivnu, i hronikalnu, i dokumentarnu dimenziju.

Kafanski violinista bogatog repertoara

Alas je još u gimnaziji naučio da svira violinu, malo sam, malo uz pomoć Arse Jovanovića zvanog Škembonja. Kada se vratio iz Pariza, osnovao je orkestar Suz i s njim zabavljao goste ne samo po prestoničkim kafanama, već i onim u provinciji i u Bugarskoj. Govorilo se da je sjajan violinista i veliki zaljubljenik u gradsku narodnu muziku. U katalogu izložbe u Galeriji SANU navedeno je da su na njegovom repertoaru bile melodije više od 700 narodnih igara, preko 300 narodnih pesama i oko 90 drugih melodija iz raznih krajeva Jugoslavije. Mnoge od njih, uglavnom one komplikovanije, već u to vreme nije izvodio niko osim njegove družine.

Alas je očuvanje tradicije smatrao vrlo važnim, i zato je s nekim članovima Suza u jesen 1940. u studiju Beogradskog radija danima svirao zaboravljene melodije. Nažalost, ploče sa tom muzikom uništene su tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu.

Po obimu i raznovrsnosti onog što je radio, stiče se utisak da je Mika Alas proživeo nekoliko života.

Na njegovoj sahrani, Milutin Milanković je rekao da je bio “čovečanski jednostavan, nadčovečanski obdaren“.