NIJE GOTOVO!

"Aktuelna poruka je: nije gotovo!", kaže za Balkan magazin Avram Izrael, legendarni načelnik Gradskog centra za obaveštavanje i uzbunjivanje Beograda, koji je ovih dana pre devet godina, u vreme napada NATO pakta na Srbiju i Crnu Goru, stekao status kultne ličnosti svojim obraćanjima građanima prestonice, najavljujući početak ili prestanak vazdušne opasnosti. Bilo ih je ukupno 146 za 78 dana bombardovanja. Svaki izveštaj iz Gradskog centra on je završavao rečju GOTOVO koju su Beograđani prihvatili kao jednu vrstu olakšanja nenadane ratne svakodnevice, a njega kao prvog komšiju. Pedesetsedmogodišnji Avram Izrael danas je suvlasnik i direktor privatnog preduzeća "’TIR komerc"’, koje zapošljava 60 radnika. Istu firmu imao je i pre nenadano stečene slave. Dok pričamo u njegovoj kancelariji u centru Beograda, ostavlja utisak čoveka koji je ogorčen mnogim stvarima koje se ovih dana događaju u Srbiji.

"Mislio sam 13. juna 1999. da je stvarno gotovo i da ćemo staviti ad akta i Kosovo i ratne opasnosti i izolacije. Pa sam to ponovo mislio posle oktobarskih promena kada sam sa terase Skupštine Beograda rekao Beograđanima da je gotovo! Opet je na ovima prostorima došlo vreme kada se građani dele na patriote, strane sluge i domaće izdajnike i bojim se ovih izbora. Bojim se tog 12. maja, i zbog moje dece, i zbog tuđe dece, i zbog svih ljudi, da ne uđemo opet u neki vrtlog devedesetih godina, izolacija, sankcija, inflacija, bede", kaže Izrael.

Kada je 24. marta pre devet godina na ekranu sa digitalizovanom slikom stanja u vazdušnom prostoru video grupu letelica koja idu ka Beogradu, sledila mu se krv u žilama. Nije mogao da veruje da će grad u kome je rođen biti bombardovan. Tačno u 20 sati i 14 minuta dao je naredbu da Beogradom prvi put posle Drugog svetskog rata odjeknu sirene o vazdušnoj opasnosti, koje su vremenom prozvane "šizela", a one za prestanak opasnosti "smirela". Tada se i prvi put uključio uživo u program Studija B: "Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd. Beograđani, lagano i bez panike, pođite odmah put svojih skloništa i zaklona. Otvorite prozore, spustite roletne, zatvorite žaluzine, isključite struju. Zatvorite dovod vode i gasa. U skloništima sledite dalja uputstva Gradskog centra za obaveštavanje. Gotovo!"

Rečju gotovo završava se i naslov knjige koju je napisao i objavio 2002. godine - "Dani za Beograd - gotovo!" U pitanju su beleške koje je vodio za vreme rata iz ličnih, ali i profesionalnih potreba. To su zapisi o isečku jednog vremena, koje ne bi trebalo da se prepusti zaboravu i jedna drugačija slika od zvanične. Navedena su u njoj i neka dramatična dešavanja koja su pretila da se pretvore u kataklizmu uz označavanje glavnih krivaca. Iz ove knjige može se saznati i u kakvom je jadnom stanju bila naša odbrana, da su recimo uređaji koji su napravljeni sedamdesetih bili u upotrebi i tih devedesetih. Takođe, saznalo se i ko je odgovoran za medijski mrak i sakrivanje informacija od građana tokom vazdušnih napada NATO-a.

"Meni je u računaru drugi deo knjige koja će se zvati: 'Dani za Beograd - nije gotovo'. Prva knjiga je govorila o danima bombardovanja a druga govori o onome što mi se desilo posle. I o mom političkom angažmanu, kada sam bio kao neki fudbaler, mogao sam da biram u koju ću stranku, a ja sam izabrao najgore- otišao sam u četnike 'četres šeste'. Ušao sam u SPO sa najboljim namerama, da doprinesem odlasku Miloševićevog režima. Međutim, pola Gradskog odbora tamo me videlo kao konkurenciju, ja nisam bio spreman da budem sluga i savijama glavu, želeo sam da raščistim s nekim ljudima kojima nije bilo mesto tu i imao sam stalno klipove u točkovima. Drugo, nisam našao zajednički jezik sa gospođom Drašković. Bila je to borba sa vetrenjačama, oni su me iskoristili marketinški, mahali su sa mnom, i posle moje neuspešne kandidature za gradonačelnika Beograda2004. godine, praktično sam prekinuo sa angažovanjem u SPO. Bio sam kandidat za prvog čoveka grada unutar stranke, ali je na dvoru Draškovića odlučeno da kandidat bude Dragan Kojadinović, koji je osvojio neki smešno mali procenat glasova, dva posto, iako su sve ankete govorile da sam ja bio vrlo ozbiljan kandidat za pobedu u gradu. Posle je bilo ozbiljnih razgovora sa ljudima iz Demokratske stranke i to je propalo zbog mojih zdravstvenih problema, koji su trajali skoro tri godine", objašnjava Avram.

Popularnost koju je stekao smetala je mnogima u ono vreme. Pričali su mu da je Vojislav Šešelj, potpredsednik tadašnje vlade, često govorio: "Šta s... ovaj Jevrejin". Ministar zdravlja Leposava Milićević bila je šokirana kada je građanima preporučio da koriste sodu bikarbonu kao zaštitu od eventualnog dejstva bojnih otrova. Uroš Šuvaković i Aleksandar Vučić su bili glavni cenzori tih dana, seća se Avram. Popodne 27. aprila 1999. javili su mu da više ne dolazi u centar, koji je tada radio na rezervnoj lokaciji, u beogradskoj osnovnoj školi "Siniša Nikolajević", jer je "naređenje stiglo s vrha". Deo Beograđana bio je ubeđen da je poginuo, a drugi deo neprestano je zvao Studio B i Gradski centar. Na Internetu se čak tvrdilo da je "posle ozbiljnog razmatranja kad taj čovek spava, utvrđeno da je reč o mašini, najnovijem dostignuću srpske nauke i tehnologije". Pevali su mu "dok je nama Izraela, nema maler da nas tera", a pojedini građani zvali su ga - Azrael Baltazar. Pisali su mu i pesme: "Avram naš, glas lep ima, kad on priča, milina je svima, kad kaže opasnost je stala, naša radost nije mala!" Ostao mu je, posle svega, ipak- gorak ukus.

"Sumnjam da se iko seća i male Milice iz Batajnice koja je poginula na noši od kasetne bombe, glupošću države. Da je država bila ozbiljna, ljudi bi odatle bili evakuisani jer nije normalno da ostavite civile pored aerodroma koji je šest-sedam puta tokom noći bio bombardovan. Bio sam na jedan primitivan način sklonjen iz centra i u svom rođenom gradu bio u ilegali, krio se da me ne likvidiraju. Onda je i Ćuruvija ubijen kao pseto i ljudski život gotovo ništa nije vredeo tih dana. Posle bombardovanja je bio onaj sistem, ja tebi vojvodo - ti meni serdare, delili su se činovi, ordenje i šakom i kapom. Centar za obaveštavanje niti ja, kao prvi među jednakima u tom Centru ništa nismo dobili. Dobili smo jednu pohvalnicu Gradskog štaba civilne zaštite. U tom trenutku mi je čak i prijalo što nismo dobili orden, jer je tih dana to bilo totalno devalvirano, ali mi je bilo krivo jer smo mi za tih 78 dana zaslužili bar pohvalu. Promenili su se od tad mnogi ministri odbrane ali nas niko nije pohvalio. Ali, sve će to narod pozlatiti. Nadležni iz ministarstva odbrane ni iz jednog režima nas nisu udostojili ni jednom kafom na godišnjicu bombardovanja. Nismo dobili čak ni ratne dnevnice koje ovih dana mnogi rezervisti traže po Srbiji. Vreme čini svoje, ali je satisfakcija da me ljudi i dalje prepoznaju, dešava se da me saobraćajci zaustave, pa kad vide ime i prezime samo pokažu da nastavim dalje. Skoro sam vodio ženu u gluvo doba u Urgentni centar pa sam i tamo imao prednost na osnovu stare slave", priča Avram.

Iako je stekao dragoceno i ne baš uobičajeno iskustvo, niko posle rata nije tražio njegove savetodavne usluge. Javili su se jedino Norvežani i Šveđani!

"Imao sam ideja kad se ovde pričalo o Ministarstvu za vanredne situacije, pisao sam im, ali to nije naišlo na blagoslov. Sama knjiga je bila zbir iskustava, ali ovde glupe ne vredi savetovati, a pametnima ne trebaju saveti, pa niko nije želeo da pomognem. Zato su se za moja iskustva iz ratnih dana i organizacije takvog centra zainteresovale jedna norveška i jedna švedska fondacija. Pitao sam Šveđane šta će to vama? Oni su rekli, procene su da kod nas rata neće biti 30 godina ali se mi pripremamo za 31. Ja sam i danas po ratnom rasporedu načelnik Gradskog centra za obaveštavanje u rezervi. Sirene u Beogradu su i dalje stare 40 godina, ali se nadam da nikada više neće označiti vazdušnu opasnost zbog posledica nečije glupe politike. Mada..."