Edvard Herman: jedan intelektualni vitez našega vremena prešao je u večnost

Svi koji su poznavali prof. Hermana i sarađivali sa njime – kao Istorijski projekat Srebrenica – bolno će osetiti njegovo odsustvo iz intelektualne arene i dugo će žaliti njegov odlazak. Herman je pre i iznad svega bio beskompromisan, viteški borac za istinu u svim sferama kojih se njegov briljantni um dotakao, a bilo ih je mnogo. Ekonomista po obrazovanju, bio je dugogodišnji profesor finansija na elitnoj Wharton School ofEconomics u državi Pensilvaniji, a takođe je predavao i na uglednoj Annenberg School for Communication na državnom univerzitetu istoimene države. Hermanova pedagoška karijera je bila izuzetna, ali njegov blistavi i svestrani um došao je u potpunosti da izražaja odkako se povukao u penziju. Tek tada, ne opterećen svakodnevnim akademskim obavezama mogao je da posveti svoju nepodeljenu pažnju brojnim problemima savremenog društva i politike koji su ga zaokupljali.

Edvard Herman objavio je 1988, u saradnji sa Noamom Čomskim, knjigu "Proizvodnja saglasnosti"

Prof. Herman je u svom delu na izvanredan način teoriju spojio sa brižljivo sprovođenim istraživanjem svakog od krupnih  problema čijeg se osvetljavanja i rešavanja latio. Njegove studije i tekstovi, bilo da ih je pisao sam ili u saradnji sa nekim drugim, u izlaganju su se odlikovali jasnim i pitkim stilom ali i pedantnim  privođenjem obilja ubedljivih argumenata i potanko istraženih materijalnih dokaza. U polemici, prof. Herman nije bio preoštar a nikada se nije služio ni jevtinim retorskim trikovima bilo kakve vrste. Imponovao je tako što je vladao suvereno svakom materijom koje bi se uhvatio, pa mu spoljašnji efekti u obrazlaganju svojih teza uopšte nisu bili potrebni.

Mada nije bio zagriženi sledbenik bilo koje ideologije, prof. Herman nesumnjivo jeste bio čovek levice, u najširem i pre svega moralno angažovanom značenju te reči. On je nepokolebljivo ustajao u odbranu poniženih i uvređenih našega vremena, bilo da se radilo o obespravljenim društvenim slojevima, bilo čitavih naroda koje sve ogoljenije totalitarni svetski poredak kolektivno proganja, bestidno žigoše sopstvenim gresima i porocima i bahato gura na samu ivicu istorije, pa čak i egzistencije.

O opusu prof. Hermana nemoguće je govoriti u svega nekoliko reči zato što bi opsežna bibliografija njegovih sjajnih radova bila prosto – predugačka. Ono što možemo da učinimo je da navedemo tri primera koji ilustruju bogatstvo koje nam je ovaj izuzetni čovek u nasleđe ostavio.

Hermanova najčuvenija i najuticajnija studija je Manufacturing Consent, ili „Proizvodnja saglasnosti", napisana u saradnji sa njegovim bliskim prijateljem i jednomišljenikom Noamom Čomskim, ali koju je najvećim delom pisao Herman. Tema ove studije je način kako ekonomski interesi, ili „tržišne snage" (market forces) prikriveno i uglavnom neopaženo usmeravaju ton i sadržaj „vesti" i tumačenje događaja koje javnost konzumira. Teza  Hermana i Čomskog nije samo to da prevlast tržišnih interesa degradira i praktično poništava novinarstvo kao profesiju, nego nešto daleko ozbiljnije. Po njima, "tržišni faktori, pounutrašnjene pretpostavke i samo-cenzura" sistematski potstiču štampane medije i televizijske mreže na gušenje različitosti u javnom  diskursu i mišljenju. Značaj takvog uvida nemoguće je preuveličati zato što pogađa (i obesmišljava) samu srž navodnog zapadnog „demokratskog procesa."

Na moje neizmerno zaprepašćenje, ova znamenita knjiga, koja se koristi kao priručnik u mnogim američkim školama za novinarstvo, i koja se smatra jednim od temelja svake smislene javne rasprave na ovu temu, još nije prevedena na srpski, niti je u zemlji koja prosto vapije da je pročita ikada objavljena u srpskom izdanju.

Pored ove, u opusu prof. Hermana ističe se još jedna znamenita studija, The Politics of Genocide, ili „Politika genocida." Herman ovde uvodi analitički ključnu razliku između „vrednih" i „bezvrednih" žrtava. Ukratko žrtve koje vrede su iz redova onih skupina koje su korisne za postizanje trenutnih političkih i ekonomskih ciljeva Zapada. Na Kosovu to su bili Albanci, a u Ruandi pleme Tuci čije se rukovodstvo (slično bošnjačkom u BiH) u potpunosti uklapa u zapadnu agendu. Sa druge strane, Herman navodi primer Istočnog Timora, gde je broj nevinih žrtava možda bio srazmerno čak i veći. Međutim, značaj timorskih drugorazrednih žrtava poništen je činjenicom da su njihovi indonežanski dželati delovali kao produžena ruka zapadnog političkog i ekonomskog interesa na Dalekom istoku, u tom trenutku. Implikacija da se u svom političkom ponašanju, čak i kada je genocid u pitanju, Zapad rukovodi situacionom etikom nije nimalo slučajna.

Središnja Hermanova teza je to da je u licemernom zapadnom diskursu i „genocid" prestao da bude apsolutna i jednoznačna kategorija, da bi se pretvorio u političku i propagandnu etiketu koja se kači, ili ne kači, potpuno nezavisno od pravnog poimanja činjeničkog stanja. Na temelju podrobnog razmatranja stvarnog toka događaja između aprila i jula 1994. godine u Ruandi, Herman  pokazuje da je u tom slučaju proglašavanje žrtava za inicijatore i izvršioce genocida potpuno izvodljivo i moguće kada kontrolišete mehanizme za „proizvodnju saglasnosti." Srbima će ovakva konstatacija, naravno, biti lako razumljiva.

I to nas dovodi do trećeg analitičkog dostignuća prvoga reda profesora Edvarda Hermana, a to je sistematska demontaža srebreničkog narativa ili – kako se on sam o tome slikovito izrazio – „najvećeg trijumfa propagande pri kraju dvadesetog veka." Okupivši oko sebe sjajnu interdisciplinarnu svitu saradnika, tkz. Srebrenica Study Group, Herman je 2005. godine (odprilike istovremeno kada su Dragan Čavić i gmizavci koji su tada bili na vlasti u Republici Srpskoj sastavljali samooptužujući „Izveštaj Vlade RS" da bi ugodili stranim nalogodavcima) objavio svoj izveštaj o Srebrenici gde se svaka tačka službene priče podvrgava brižljivoj analizi i neodoljivoj skepsi. Zaključak Hermanovog tima po taj politički iskonstruisani narativ ispao je krajnje negativan.

Nekoliko godina kasnije, usledila je još jedna oštra igla koja je dodatno izduvala propagandni balon srebreničkog lobija, studija The Politics of the Srebrenica Massacre („Srebrenički masakr") koju se „Istorijski projekat Srebrenica" potrudio da prevede na srpski jezik i rasprostrani na ovom govornom području.

Naša nevladina organizacija skoro od samog početka svoga rada 2008. godine blisko sarađuje sa prof. Edvardom Hermanom. Njegov svetli primer vrhunskog intelektualca, skromnog i nenametljivog čoveka i saradnika blistavih naučnih pregnuća, nadahnjivao nas je tokom godina druženja i saradnje. Taj primer ostaje nam trajno u pamćenju kao zvezda vodilja u daljnjem radu na rasvetljavanju srebreničke slagalice.

U zaključku, želim da navedem melanholične reči jedne velike američke intelektualke, pripadnice istog zlatnog pokolenja koje je iznedrilo Edvarda Hermana – mislim na Dijanu Džonston – koje mi je saopštila dok smo se vozili Parizom pre nekoliko godina. Za sebe i za svoje vršnjake iz te generacije, rekla je da će uskoro promeniti svetom, ali da na horizontu ne vidi nove snage koje bi ih mogle zameniti. Nažalost, plašim se da je Dajana bila u pravu i Edovo upokojenje me je potsetilo na tužnu ali realnu ocenu koju mi je tada iznela.

Edov doprinos našoj borbi za istinu na svim frontovima je neizmeran. Neka mu je večna slava i hvala.

(pročitano na komemorativnom skupu 24. novembra 2017. u Udruženju književnika Srbije)