BIO SAM DESET MESECI PRVI PENDREK SRBIJE

Bivši načelnik Resora državne bezbednosti, Goran Petrović, za koga mnogi kažu da je načinom rada i istupima u javnosti stekao epitet netipičnog policajca, knjigom “Vesela UDBA” još jednom je potvrdio svoju različitost pristupu događajima koji su bili svakodnevica Službe čiji je pripadnik bio. Dok su neki očekivali da od nekadašnjeg prvog čoveka DB-a saznaju tajne mračnih perioda Službe, Petrović im na uvid daje anegdotsku slikovnicu u kojoj glavni akteri, njegove kolege, iz dana u dan proživaljavaju ono što i mnogi drugi, radeći na poslovima ne tako tajanstvenim kao što je Služba. Petrović demistifikuje svakodnevni rad svojih kolega svesno izbegavši da govori o politizaciji, kriminalizaciji i fazama kroz koje je Služba prolazila u periodu dugom više od 50 godina. Otkuda ideja da knjiga bude intonirana kao "vesela UDBA" a ne kao štivo koje bi bilo intrigantnije za širu javnost?

Goran Petrović: Ja upravo mislim suprotno. Ne mislim da bi bilo intrigantno da sam napisao neku ozbiljnu studiju, analizu rada Službe od 1945. do danas, ili do 2000. ili 2001. godine i to sam i hteo da izbegnem. Godinama unazad zadovoljavao sam interes javnosti, istražnih organa i pravosuđa na te ozbiljne teme. Valjda sam prvi načelnik u istoriji Službe koji je organizovao konferenciju za novinare i javno se oglasio i objašnjavao ko je šta i zašto radio. Pozivan sam i na informativne razgovore u BIA, u UBPOK, svedočio sam u raznim postupcima, i još se povlačim po sudovima. Imam običaj da kažem da sam na čelu Službe proveo 10 meseci a da ću se još 10 godina povlačiti po sudovima, ali nije mi teško, to je moj neki dug toj ozbiljnoj priči. I pošto sam dao neki doprinos i odužio svoj dug, onda sam želeo nešto drugo, da dam sebi odušak i da Službu predstavim sa druge strane. Najavljivao sam knjigu koju niko ne očekuje, jer se u njoj ne pominju ni Koštunica ni Đinđić ni Legija, što je već za početak šokantno. Te priče iz Službe pričao sam godinama prijateljima u različitim situacijama, a na ideju da napišem knjigu došao sam polovinom 2006. godine u čemu su mi pomogli kolege i prijatelji, prisećajući se događaja u Službi i knjiga je tako i nastajala.

BM: Koliko god pisana šaljivo, knjiga ima ozbiljan podtekst.

GP: Moj stil pisanja i jeste kombinacija šaljivog i ozbiljnog, to jesu i cinizam i ironija i sarkazam koji su proizvod svega što nas okružuje. Sa ovakvom vlašću i državom ozbiljan čovek može samo da se sprda, jer ako se sve doživi ozbiljno, čovek može samo da se frustrira. Toliko kriminala, korupcije, primitivizma, zločina, političke partiokratije, toliko toga što guši i atakuje na normalnog čoveka da mora da se ima neki ventil. To je moj ventil, da se sa svim tim senzacijama i događajima sprdam. U knjizi sam to sprdanje ublažio nekim humorom i kombinovao šaljive i ozbiljne priče. Što kaže narod, "u šali pa uvali". I to je bio pun pogodak. Mogao sam da napišem istoriju Službe jer mnogo sam čitao dok sam radio kao operativac, razgovarao sa ljudima a imam i analitički dar pa sam i uvideo da se istorija može podeliti na tri celine: od 1945. do Plenuma 1966. kada je Služba bila maestralna, bila je čudo ako apstrahujemo ideološki aspekt; period od Plenuma do sredine 80-tih, vreme laže i paralaže kada je Služba stagnirala jer je moć iz Državne službe bezbednosti preseljena u Vojnu službu bezbednosti koja je imala gomile para; i period od sredine 80-tih kada u Službu dolaze fakultetski obrazovani operativci kojih do tada u Službi gotovo da nije ni bilo. Ako bih i napisao istoriju tih perioda, to bi čitao mali broj ljudi.

BM: Sa razlogom ili ne, javnost je opterećena Službom, posebno njenim radom tokom 90-tih godina prošlog veka do ubistva premijera Zorana Đinđića.

GP: Knjiga je nastala i iz moje potrebe da zaštitim te normalne, obične ljude. Postoje klasični stereotipi o Službi, nastali iz nekih ličnih, emotivnih, politikantskih i ne znam sve kojih razloga, koji se svode na blaćenje i pljuvanje. To su one klasične priče da sve to treba raspustiti, priče lude Danice o eksadronima smrti i ubicama, tra-la-la. Pa, eskadroni smrti su petorica ljudi i petorica rukovodilaca koji su u zatvoru. Nisu ljudi iz Službe ubice, to su ljudi poput mene i poput Vas koji su radili i u vremenu opšte bede i nestašice, građanskih ratova, politizacije i kriminalizacije društva. I ja sam primao platu 10 maraka i trčao na ulicu da menjam devize i pisao čekove, preživljavao i snalazio se kao i moje kolege. Niko od nas nije počeo da se bavi kriminalom i švercom i niko nije vozio besan auto i živeo lagodno. Imao sam nesreću da radim neke operativne poslove pa sam imao na raspolaganju automobil 24 sata, što je tada bilo atipično. To je neki BMW, neki krš star 20 godina, čiji je rezervoar od 55 litara stalno pun, a u njemu ima 110 maraka i kad vam obijaju auto i komšije kradu benzin ja ne mogu da spavam jer je u rezervoaru moja godišnja plata. I mi smo se smejali kada su nam pred izbore davali neke regrese i povećanja pa smo govorili da nam sve to daju za glas koji neće od nas dobiti. Dakle, stravična je zabluda da su ljudi iz Službe politički ostrašćeni i bili naklonjeni Miloševiću i SPS-u. Postojala je partijska organizacija u Službi dok je postojao Savez komunista, a onda je posle raspada SKJ čuveni načelnik Boško Oren, koji je bio neki partijski funkcioner, vratio partijsku knižicu. To je bila uvertira jer kada je osnovan SPS niko, ali gotovo niko od 300-400 ljudi iz Beogradskog centra DB-a nije se učlanio u SPS niti su podržavali tu politiku. Meni često kažu da napadam Jovicu (Stanišića, prim. aut.), a kad kažem da mu nije bilo lako onda kažu da ga branim. A nije mu bilo lako da bude sedam godina načelnik Službe u vreme jednog diktatora kakav je bio Milošević, u fazi kada počinje serija građanskih ratova i raspad države. I kao što nije bilo lako biti Jovica, nije bilo lako ni biti pripadnik Službe. Kad mi daju zadatak da idem na miting, ja odem, isključim motorolu, svratim u prvi kafić i gledam. Moji operativci vide moju suprugu na mitingu kako vrišti i pišti pištaljkom a ona im kaže da mi ne prijave da su je videli. Oni se mučeni lome da li da mi kažu, jer ako mi ne kažu lagaće me a ja sam im šef, a ako mi kažu ispašće "drukare". Svi ti ljudi imali su građanski, kritički odnos prema Miloševiću i provlačili smo se kao kuče kroz rosu.

BM: Jeste li imali dilemu kada ste dobili ponudu da budete prvi čovek Službe?

GP: Nisam imao dilemu. Ponudu sam dobio od Gorana Svilanovića sa kojim se poznajem sa fakulteta. Razgovarao sam sa njim o svemu i svačemu, razmenjivali smo mišljenja i u leto 2000-te rekao sam mu da će sve brzo da se reši i kada dođu na vlast pokušaće da ih prevare Rade Marković i njegova ekipa, ali da sam tu ako im zatrebam, tom nekakvom DOS-u, i da im stojim na raspolaganju. Vrlo brzo se to i dogodilo, novembar 2000-te, petak popodne, pozvao me i odveo me kod Koštunice. Tada sam rekao Ljiljani Nedeljković, šefu Koštuničinog kabineta, da su taj Rade Marković i ekipa oko njega kriminalci, ludaci i ubice. Bilo je, pa nemojte tako, pa nije to baš tako, to su ozbiljni ljudi. Ja kažem, ma to sve treba da pohapsite i strpate u zatvor. Tamo je bio i pripadnik Službe kog je Rade Marković gurnuo u Koštuničino obezbeđenje. Pred kraj godine pozvao me i Beba i pitao šta mislim ko bi mogao da bude novi načelnik Službe, kaže: nama treba lep, mlad, pametan. Ja se okrenem oko sebe, nasmejem se i kažem: pa ne vidim nikoga iza sebe. Posle me zvao i Dušan Mihajlović, pa mi je Svilanović na kraju rekao: vidim ja da ćeš ti biti prvi pendrek Srbije. Ni tada nisam imao nikakvu dilemu da prihvatim funkciju.

BM: Jeste li znali šta Vas na tom mestu očekuje i koliko Vas prljavštine čeka?

GP: Apsolutno, naravo da sam znao. Sa premijerom Đinđićem video sam se pred sednicu Vlade na kojoj je Rade Marković smenjen a ja imenovan za načelnika Službe. Pitao me o slučajevima Ibarska magistrala i ubistvo Ćuruvije. Rekao sam mu da i dživdžani znaju da je Slavka Ćuruviju pratila Služba i da iza svega stoje Legija, Jedinica i Služba ali da ćemo mi to krenuti da radimo. Za desetak dana obavio sam kadrovske promene i dokazao da Služba, koju je bračni par Milošević-Marković zloupotrebio u svim tim ubistvima, odjednom postaje, ne najjače, nego jedino oružje države u borbi protiv organizovanog kriminala. Već u februaru Rade Marković je uhapšen.

BM: Ako je DB bio jedino oružje, šta je radila Javna bezbednost i kakvi su bili odnosi ta dva resora?

GP: Trudili smo se da te odnose ispeglamo, jer Javna nije rešila do tada ništa, a dok je Rade bio načelnik Službe to je bio zatvoreni grad. Rešio sam da širom otvorim vrata Službe i insistirali smo na saradnji sa Javnom. Zbog toga što je Služba bila umešana u mnoge zločine odlučio sam da to radimo mi iako to nije bio naš posao. Kad smo završili svoj deo, dao sam Resoru javne da radi dalje. Oni nisu imali nameru da to rade jer kadrovski nisu bili pročišćeni; pa, kod njih je Sportsko društvo "Milicionar" leglo kriminala, pronevera fondova, a nijedan od tih načelnika nije uhapšen i procesuiran. Mi otkrivamo da su kamione sa leševim vozili Guri i njegovi ljudi po Rođinom (Vlastimir Đorđević, bivši načelnik Resora javne bezbednosti, prim aut.) naređenju. Tu informaciju dam ministru, a on i dalje misli da je sve to radila Služba, dok ljulja na kolencu Lukića i Gurija i igra se neke reforme policije. Bio je šokiran. A Rođa mu je bio savetnik tri meseca. Ne znam da li je njega ili Gurija pitao išta o tome, o tim leševima. Nisu imali nikakav entuzijazam da očiste svoje redove. Najveći uspeh 2001. godine bio im je to što su uhapsili nekih pet grupa kradljivaca automobila, znači ništa ozbiljno. Sve ostalo bilo je - tajac.

BM: Kakvu ste podršku imali iz kabineta premijera Đinđića?

GP: Mnogo puta sam rekao da se on nije mnogo zanimao za rad Ministarstva i rad Službe. Shvatio je da ima normalnog čoveka koji tu radi i usmerio je svoje potencijale na evropske integracije, trgovinu, investicije. Viđao sam ga jednom ili dva puta mesečno, što nije bilo dovoljno da on shvati ozbiljnost svega toga. Uvek je davao podršku i nikad mi nije rekao da ne diram Legiju ili nekog drugog, naprotiv, govorio je: ako imaš neki problem sa Bebom, ako je Beba nešto kriv, uhapsi Bebu. A Beba mu je bio ne najbliži, već jedini saradnik.

BM: Da li je olako prelazio preko toga da mu preti opasnost ili nije imao dovoljno informacija o tome?

GP: Naivno bi bilo reći da nije imao informacije. Olako je mislio da štetna posledica neće nastupiti, da se izrazim pravnom fromulacijom. Bio je svestan ali je mislio da će to uspeti da ispegla i otkloni što se, nažalost, nije dogodilo. Nije nikakva tajna da je bio veoma nervozan, nezadovoljan, ali džaba emotivan doživaljaj kada nije imao adekvatan odnos prema tome, da podigne stepen svoje bezbednosti, da proveri neke ljude. Govorio sam da se sa Legijom, ratnim zločinima i kriminalom ne može u Evropu. Ali to nije bilo popularno. Kada je Koštunica uhvatio prvi krivinu da izađe iz DOS-a, pola tog DOS-a gledalo je u Koštunicu a pola u Đinđića. Tu je ta fascinacija Koštunicom, Legijom, antihaškim bratstvom činila svoje i kao neka korozija nagrizala te ljude. Otuda i priče da je Čović izjavljivao za Legiju - to je moj dečko. Svi su gledali svoje interese.

BM: Interesi se najčešće dovode u vezi i sa neformalnim centrima moći, biznismenima, monopolistima i tajkunima i njihovim uticajem.

GP: Oni koji su za vreme Miloševića zaradili 100 miliona, u vreme Koštunice zaradili su milijardu. Prema tome, to je moj odgovor. Tajkuna ima više nego ikada, njihov uticaj je veći nego u vreme kada je Milošević imao nekoliko tih svojih kao što su Kertes, Tomić "SIMPO", Tomić "Jugopetrol", Marjanović. Neki ljudi koji su od Koštunice i DSS-a dobili moć i monopol i tako mnogostruko uvećali bogatstvo naravno da imaju uticaj na Vladu. To je drastičnije nego u Miloševićevo vreme, taj uticaj na medije, na nevladine organizacije, ideološko i političko blokiranje, sve ja to zovem staljinizam belog okovratnika. To nije tako brutalno i otvoreno ali je još gore, sofisticirano i podmuklo.

BM: Kako onda funkcioniše Služba u ovom vremenu kada je na njenom čelu Rade Bulatović?

GP: To je katastrofa. Iz Službe su izbačeni svi koji su nešto znali, ljudi se penzionišu nemilosrdno. Ta Služba je bleda senka nekadašnje, to je komedija, ona nema pojma ni o čemu. Zove me neki novinar, kaže mi da BIA zna šta Hašim Tači doručkuje. Ma, BIA ne zna šta Rade Bulatović doručkuje, a kamo li šta radi Tači. Služba je potpuno uništena, ne radi ništa i jedini cilj Radeta Bulatovića na toj funkciji jeste da kontroliše saradnju sa Haškim tribunalu i istrage protiv organizovanog kriminala. Dobri tajkuni koji podržavaju Vladu nikada ne smeju da se nađu u istragama BIA i MUP-a, niti neko sme, kao Goran Petrović, da uhapsi haškog begunca i pošalje ga u Hag ako to nije Voja blagoslovio. On tu sedi kao brana i sprečava Službu da radi ono što joj je posao. Čak i da je ta Služba fenomenalna i da u njoj rade sve sami profesionalci, i da imaju želju i volju da nađu i uhapse Ratka Mladića, oni to moraju da jave Bulatoviću. I to je sasvim dovoljno da Bulatović okrene telefon i javi Mladiću i njegovom obezbeđenju - brišite, locirani ste ili, da ode do Koštunice i da on onda odluči da se sačeka, da se donese odluka. Kada imate takvog čoveka na vrhu insititucije to je politizacija, služba je uništena i obogaljena.

BM: Vi sebe više ne vidite u Službi?

GP: Kada sam postavljen i savršeno radio taj posao pa sam, kao takav, premešten za vatrogasca, Demokratska stranka nije ni saopštenje poslala da kaže - e pa sada ste stvarno preterali. Šta sada da očekujem. Ko su ti koji sada mogu da kažu - Petroviću dođi. Ovde je na delu sistem dogovorne partiokratije, sve važne državne institucije biće pokrivene partijskim kadrovima koji su katastrofalni, profesionalci nigde nikome ne trebaju, nema ih ni u jednoj instituciji. Neki Krišto, direktor Aerodroma ima platu 500 hiljada, ovaj Radujko, direktor Telekoma ima platu 200 hiljada, dečko bio advokatski pripravnik, ko si ti, šta si radio, isto i Jočić, šta si ti bio, odbornik DSS-a na Zvezdari, a šta si radio pre DSS-a, šta si radio u životu, bio advokatski pripravnik, nikad ništa nisi radio, šta je tvoj profesionalni bekgraund? A postavio bih i pitanje: šta bih ja u Službi radio? Pa Jočić i Bulatović, Tupan i Glupan, pa bolje da su postavili fikuse na njihova mesta jer fikusi lepše izgledaju, ne pričaju gluposti i troše kilo vode mesečno. Kada su dogovarali formiranje poslednje Vlade, postavio sam pitanje da li će Đelić, ako bude premijer, i Šutanovac, ako bude ministar unutrašnjih poslova, imati hrabrosti da uhapse bilo koga iz DSS-a, Velju Ilića, Dinkića, bilo kog ministra, bilo kog direktora Javnog preduzeća koji su ogrezli u kriminalu? Pa neće, jer onog trenutka kad to počnu da rade pašće Vlada. Neće Velja Ilić da sedi i da čeka sa Koštinicom da ga ovi hapse. Čim si ušao sa njima u Vladu abolirao si DSS i Novu Srbiju za sve kriminalne radnje i postao si njihov saučesnik za ubuduće. I sad treba da dođe Goran Petrović da uhapsi Velju Ilića. Kako? Nemoguće.

BM: Ipak ste se politički angažovali u nastajanju Liberalno demokratske partije.

GP: Bio sam tamo u početku, kratko, iz iskrene pobude da pomognem profilisanje političke opcije koja je bila neophodna Srbiji upravo zbog toga što je Demokratska stranka izneverila svoje principe, ušla u kohabitaciju i te gluposti. Bio sam tamo i uverio se da je taj mali obična bitanga, Čeda Jovanović je patološki lažov, lopov, prevarant, kriminalac, ološ najgore vrste i od toga je napravio fini biznis. To sam rekao javno i ponavljam. Ta stranka je kao privatno preduzeće, ja to zovem Liberalno demokratsko preduzeće. Za njega je to prilika da lagodno živi, da otima pare, vozika se, putuje, živi životom koji daleko prevazilazi njegove objektivne mogućnosti. Taj staljinizam koji postoji tamo nije postojao ni u SPS-u u vreme Slobe. Donet je Statut stranke koji je staljinistički do bola, taj LDP je velika prevara, ali ja ne mogu da vučem ljude za rukav i da im kažem ako mislite da je Čeda budućnost Srbije, bolje da Srbije nema budućnost nego da joj to bude Čeda.

BM: Kave su Vaše spisateljske ambicije?

GP: Kolumne koje pišem za banjalučke "Nezavisne novine" biće sažete u knjigu. Nagovaraju me da napišem i tu ozbiljnu knjigu o Službi. Pišući ovu knjigu "Vesela UDBA" znao sam da će se javiti mnogi koji će poželeti da se napiše i "Vesela UDBA 2". Nakupiće se nove priče i verovatno će ih biti dovoljno za novu knjigu.