Stogodišnjica Balkanskih ratova - da li je revizija istorije na delu?

Na stogodišnjicu Balkanskih ratova, koji su značili oslobođenje i nezavisnost za balkanske narode, ali i uvod u Prvi svetski rat, postavlja se pitanje da li smo nešto naučili iz događaja od pre jednog veka.

Na međunarodnom skupu „Balkanski ratovi u svetlu geopolitike u 21. veku“, u organizaciji Centra za razvoj međunarodne saradnje i Ambasade Ruske Federacije u Beogradu, istoričari i politikolozi objašnjavali su međunarodne odnose u vreme Balkanskih ratova, ulogu velikih sila u crtanju granica i određivanju sudbina naroda i, na kraju, u postavljanju termina “balkanizacija” koji označava sukobe, nejedinstvo i nesposobnost malih naroda da se ujedine i izbore za zajednički interes.

Balkan i borba velikih sila

Ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Čepurin otvarajući skup istakao je da su Rusija i Srbija stari geopolitički prijatelji i da postoje brojne mogućnosti da sarađujemo u interesu obeju strana.

“Oni koji žele da naruše ovu mnogovekovnu istoriju mogu imati uspeha samo u nekim trenucima ali, objektivno govoreći, sve uvek dolazi na svoje mesto. Krajem 19. veka Rusija je podržavala oslobodilačke pokrete Južnih Slovena. Neki su zbog političkih progona bežali u Rusiju i tamo se školovali i otud popularnost južnoslovenskog oslobođenja kod ruske inteligencije”, rekao je Čepurin.

On je podsetio da su u Rusiji u to vreme postojala dva pravca razmišljanja. S jedne strane postojali su zapadno orjentisani ljudi koji su podržavali saradnju sa zapadom među kojima je bio i Turgenjev. Drugi pravac razmišljanja bio je slovenofilstvo čiji je predstavnik, na primer, Dostojevski.

Balkan 1815. godine

Osim toga na Balkan je dolazilo mnogo ruskih dobrovoljaca u balkanske oslobodilačke ratove.

“U poslednje vreme primetno je da ima onih koji sumnjaju da su balkanski ratovi bili oslobodilački i označili kraj viševekovne otomanske dominacije na jugu Evrope. Granice takozvanih balkanskih zemalja se i dan danas aktivno razmatraju", rekao  je Čepurin. Balkan je uvučen u borbu velikih sila za preraspodelu granica, a Rusija je postala najveći saveznik naroda na Balkanu.

“Rusko srpski odnosi u Balkanskim ratovima prošli su kroz surova ispitivanja, ali i u Prvom i u Drugom svetskom ratu Rusija i Srbija bili su saveznici. Srbija je u oba svetska rata bila na strani pobednika. Danas Balkan nije najstabilniji region u Evropi i dalje postoje potencijalni konflikti i zato ovom pitanju moramo oprezno da pristupamo. Treba naći politička rešenja. Rusija i Srbija treba da nastupaju zajednički i nađu kompromis i rešenje u intersu naših naroda”, poručio je Čepurin.

On je primetio da se sledeće godine slavi stogodišnjica početka Prvog svetskog rata i da je to važan deo istorije koji mora dobro da se osvetli, “da se ne prikazuje kako je nekome korisno što ne mora biti korisno za Rusiju i Srbiju”.

Čepurin je naglasio, govoreći o pokušajima revizije istorije, da Rusija i Srbija ne smeju da dozvole da se njihova istorija prikaže crnom bojom, jer to nije samo stvar prošlosti, već od toga zavisi i njihova budućnost.

Sloga i razdor na Balkanu

Iako se balkasnki narodi nastoje prikazati zavađenim i sukobljenim, izvršni direktor Centra za međunarodnu saradnju Dragomir Anđelković ukazuje da su Balkanski savez, koji je imao veliku podršku Rusije jer je podržavala princip “Balkan balkanskim narodima”, i Prvi balkanski rat primeri kako se ovi narodi mogu ujediniti i učiniti velike stvari.

“Ta saradnja balkanskih naroda je rezultirala oslobodilačkim ratom. Prvi balkanski rat je pokazao da balkanski narodi mogu mnogo toga. Međutim, na ovim prostorima bilo je i drugih faktora koji su unosili razdor i koristili princip zavadi i vladaj. Jedan od takvih sukoba bio je Drugi balkanski rat koji je predstavljao strašan bratoubilački rat I sejanje semena zla koje je niklo i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Kako bi to rekao Vinston Čerčil -  politika današnjice nije ništa drugo nego istorija, istorija u budućnosti, a istorija je učiteljica života. Balkanski ratovi su pravi primer za to, jer se iz tog perioda može izvući sve što je bilo i dobro i loše nekad na Balkanu. Prvi Balkanski rat je sinonim za slogu, dok je drugi sinonim za razdor. Ako shvatimo ta dešavanja, donosićemo bolje odluke danas, i nećemo dozvoljavati da nam neko drugi odlučuje u našoj kući”, rekao je Anđelković.

Poreklo mržnje prema Srbima

Poznata ruska istoričarka i akademik Elena Guskova, proučavajući zbivanja na Blkanu 1990-ih godina zapitala se odakle tolika mržnja prema Srbima. Neki od odgovora mogli su se naći pre sto godina, a kao značajne istorijske izvore ona navodi knjigu Lava Trockog koji je u to vreme bio novinar izveštač iz balkanskih ratova, kao i memoare ministra inostranih poslova Rusije Sazonova koji opsuje ponašanje velikih sila u toj krizi s početka 20. veka. Ona ističe da se iz tih zapisa vidi jasna želja da se Srbija potčini austrougarskom uticaju, dok se do 1909. godine Nemačka nije mešala u te odnose.

Austrougarska je uputila izazov Srbiji i Rusiji aneksijom BiH 1908. godine mimo znanja i odobrenja zemalja potpisnica Berlinskog ugovora.

“Evropa se našla pred svršenim činom, a nijedna evropska zemlja nije htela da ratuje. Bilo je jasno da je posle BiH red na Srbiju. Evropa je ćutala, Srbija nije imala snage da se suprotstavi, a jedino je Rusija podržala Srbiju. S druge strane, nemački ambasador u Rusiji postavio je ultimatum da Rusija mora da prihvati aneksiju BiH ili će Austrougarska napasti Srbiju. Ruska vlada je žrtvovala svoje samopoštovanje, ali je spasila Srbiju. Posle toga, već do sredine 1909. godine aneksiju BiH priznali su i Turska (uz nadoknadu), Srbija i Crna Gora. Ista Nemačka je 1990-ih godina naterala sve na priznanje secesije Slovenije, pa onda i Hrvatske. Krajem 20. veka ponovo su sudbinu Balkana rešavali oni koji nisu Balkanci”, istakla je Guskova dodajući da svaki put kada su Nemačka i Austrougarska udarale po Južnim Slovenima ciljale su Rusiju.

Tako je posle Prvog balkanskog rata glavno pitanje bilo stvaranje Albanije i izlazak Srbije na more, a činjeno je sve da ne dobiju luku.

Prema njenim rečima 1913. godine nijedna država u Evropi nije htela da ratuje samo je Austrougarska bila spremna da se baci na Srbiju.

Ona je istakla da je Evropi, pre svega Nemačkoj potrebna revizija istorije kako bi krivicu za Drugi svetski rat svalila na SSSR, a srpski narod se satanizuje da je krivac za Prvi svetski rat.

Neintegrisana Srbija

Geopolitički, Jugoistočna Evropa i Balkan su prolaz ili ključaonica između Evrope i Bliskog Istoka. To može biti most ili prepreka u zavisnosti od toga ko nad njim dominira. Aleksandar Gajić iz Instituta za evropske studije objašnjava kako se na ovoj teritoriji sukobljavaju četiri velika prostora: Srednja Evropa, oličena nekada u Svetom rimskom carstvu, sada Evropskoj uniji u čijem je centru Nemačka. Tu je Bliski Istok koga predstavlja Osmansko carstvo, a danas Turska. Zatim, Atlantizam, odnosno pomorske sile i Evroazija, koju predstavljaju SSSR i danas Rusija. Prema nejgovim rečima balkanski ratovi su završetak nadmetanja na ovom prostoru.

“U odnosu na danas, tada smo imali dva velika bloka, centralne sile gde su bile nemački rajh i Austrougarska i Antanta koju su silom prilika činile Velika Britanija, Francuska i Rusko carstvo. Balkanski narodi su težili oslobođenju, ali videli su da ne mogu sami i da treba da se udruže. Rusija je podržavala oslobođenje, dok je Francuska imala negativan odnos prema ratu i nije htela da sledi Rusiju. Austrougarska je podržavala integritet Turske i nadala se pobedi Turaka u balkanskim ratovima, a posle poraza zalagala se za Albaniju, a podržavali Bugare u Drugom svetskom ratu. Nemačka u to vreme nije podsticala Austrougarsku da uđe u rat”, približio je geopolitičku sliku od pre jednog veka Gajić.

On ističe da je nakon demontaže blokovske podele sveta ceo region pripao atlantskim strukturama što kroz članstvo u NATO, što kroz EU, a jedino je Srbija ostala neintegrisana. Sada, u 21. veku Balkan je ponovo mesto nadmetanja četiri velike sile koje se vekovima nadmeću, s tim što je novi momenat udaljavanje geopolitičkih interesa atlantizma i srednjeevropskog kocepta posebno od početka svetske ekonomske krize. S druge strane atlantisiti, prema Gajiću, koriste orijentalni prostor da spreče evropski prodor na istok.