Duh je pušten iz boce, šta dalje?
Oružje iz Libije, koje je nagomilao Gadafi, upućuje se u Siriju i ide uglavnom preko i u ruke Al-Kaide. Sve je jasnije čak i američkim jastrebovima, da u Libiji esktremni islamizam sve uspešnije popunjava prazninu posle pada režima Gadafija
(foto, Tajm: Sirt, Libija, 20. Oktobar 2011. - Protivnici Gadafija proslavljaju pad rodnog grada Moamera Gadafija, kraj dvomesečne opsade i gašenje poslednjeg značajnog otpora od strane snaga lojalnih svrgnutom lideru)
Napadom bombama na sedište Ministartva spoljnih poslova 11. septembra ove godine u Tripoliju, islamski ekstremisti opet su stavili do znanja da je Libija, posle obaranja Gadafija, njihova i da sve uspešnije popunjavaju vakum u vlasti koji je tamo nastao.
Pre toga, tamošnji islamisti su lane, u napadu na konzulat u Bengaziju, ubili američkog ambasadora Kristofora Stivensa (Christopher Stevens) i još dvojicu Amerikanaca, potom napali u aprilu ove godine i na francusku ambasadu. Ovaj put je to bila sasvim jasna demonstracija snage terorista u kojoj je učestovalo, kako se procenjuje, oko 200 pripadnika islamističke milicije Ansar Al Šaria, koja je povezana sa magrebskom Al-Kaidom (AQIM).
Kome Zapad pomaže u Siriji?
No, možda najgore od svega jeste to što u Libiji nisu u ruke islamista, posle obaranja režima Gadafija, došli samo kalašnjikovi nego i mnogo sofistikovanije oružje koje je godinama kupovao i skupo plaćao Zapadu pukovnik Gadafi. A sada ono prelazi u ruke Al Kaide, prvenstveno u Siriji. To je izgleda dodatno omekšalo američke jastrebove koji dobro znaju da bi pobeda ovakve opozicije Asadu, kakva jeste, bila Pirova pobeda za Zapad i novi generator nestabilnosti u regionu i svetu.
Al Kaida, koja nije imala ranije jako uporište u Libiji, poslala je tamo, odmah po izbijanju pobune protiv Gadafija (koji je prema jednom duhovitom komentaru na Zapadu zaslužio možda sve najgore, ali sigurno ne da ga na vlasti zameni Al Kaida), svoje ljude s jasnim zadatkom – inflitrovati se među lokalne milicije i stanovništvo i okrenuti revolt u smeru islamističkog esktremizma.
Još koliko ujesen 2011. radikalni salafisti i članovi drugih ekstremističkih organizacija militantnih organizacija bili su na marginama građanskog rata u Libiji. Ali, kako je vreme prolazilo, oni su - dobrim delom zahvaljujući indiferentosti zapadnih sponzora libijske revolucije, koliko i svojoj organizovanosti, osvajali sve sve veći prostor i pozicije među Libijcima. A, ako nije išlo ubeđivanjem, sve češće su svoju istinu, kao što se tradicionalno čini džihadom, počinjali nametati zastrašivanjem i oružjem... Kao uporište esktremsta „proslavila“ se Derna na severositoklu Libije.
Oružje iz Libije bez kontrole
Al Kaida koristi nekoliko taktičkih varijanti u Libiji. Glavni cilj jeste slabljenje moći centralne vlade uz istovremeno pridobijanje lokalnih milicija i nametanje stanovništvu kao „najpravovernijih među muslimanima“. Najinterasantniji za vrbovanje jesu milicioneri koji su imali ili imaju udeo u vladajućem aparatu. Motiv ja jasan: time se čuvaju leđa za sve eventualne akcije protiv vlade koja je u biti zavisna od Zapada.
O tome da u libijsku adminstraciju sve uspešnije penetiraju džihadsti govori činjenica da je pre nekoliko meseci u pograničnom Bengaziju uhapšeno preko 50 egipatskih hrišćana koji su optuženi za širenje hrišćantva što je u islamskim zemljama zabranjeno, mada su takve optužbe dosta retke. Štaviše, ovi hrišćani su optuženi za ilgelani ulazak u Libiju, iako su imali regularne pasoše.
Džihadisti, koji su naučili pravila specijalnog rata, koriste taktiku širenja straha i nesigurnosti. Bombama se stvara psihoza, poznata iz Iraka, da niko ne može biti siguran da neće slučajno postati žrtva eksplozije.
Organizatori ovakvih akcija strogo se drže tajnosti i forsiraju taktiku „nevidljivosti“. Ciljevi su im objekti vlade, strana predstavništva, manjine... Nijedan od počinilaca serije ovakvih napada nije dosad otkriven.
Al-Kaidisti u svoje redove vrbuju obične Libijce uz pomoć kombinacije verske ideologije, finansijskih stimulansa ali i ucena i zastrašivanja. Posebno povoljna publika za šefove Al Kaide jesu radikalni salafisti kojih je sve više, uz podršku Saudijske Arabije. Prema nekim izvorima, svaki drugi novi pripadnik Al-Kaide je iz redova radikalnih salafista. Razlika između njih je često sasvim verbalna – u svemu se slažu, ali radikalni salafisti (kao) odbijaju nasilje za postizanje ciljeva.
Libijskim pobedničkim pobunjenicima, među kojima su bili i islamisti, posle pobede otvoreni su magacini oružja kojim je obilovao Gadafijev režim. To oružje bez kontrole destabilizuje i samu vladu u zemlji ali potpaljuje i druge konflkte, posebno u Siriji. U rukama Al-Kaide, to oružje ugroziće sigurno najviše one koji su omogućili da „duh izađe iz boce“ – u Libiji, a potom i u drugim zemljama. I pripravnici u CIA dobro znaju da sirijski režim može i treba da se promeni samo uz kontrolu međunarodne zajednice, a ne u haosu kakav je bio u Libiji kada je obaran Gadafi. Jer, Gadafija nije oborila Al-Kaida ali tamo postaje glavna snaga, kao što je to već u Siriji.
