Ruskih pet minuta

Šamar nije udarac, ali sujeta, povređena javno dobijenim šamarom peče jače od boli od udarca. Zbog čega bi drugo Džordž Fridman, vlasnik i vodeće pero američkog Stratfora, dokazivao da je Moskva u poslednjoj epizodi u slučaju Sirije pokupila aplauz – ali da kao sila, Rusija nije rame uz rame sa Amerikom. U stvarnosti, ona čak nije ni senka onoga što je bio Sovjetski Savez. Čak, jedva da je i regionalna sila. Ali, sa “Kinom usredsređenom na svoja domaća pitanja i Evropom u rasulu”, SAD i Rusija su, makar i nejednake po moći, dve jedine u areni, te Putin to koristi. “Nastojao je da projektuje snagu kojom zapravo ne raspolaže, i dobro je u tome uspeo”, kaže Fridman (Syria, America and Putin's Bluff, Stratfor).

Ruska taktika uspeva?

Šta još uverava vlasnik Stratfora?

Putinova taktika je da, kada god ima priliku, nekažnjeno ujede za srce Ameriku i porazi je pred svetom. Ruski tenkovi ušetali su 2008. u Gruziju. SAD su bile prikovane u Iraku i Avganistanu, on je iskoristio priliku da pokaže da biti klijent Amerike ne znači ništa. Njegova poruka je bila da će Rusija upotrebiti oružje, onda kada ona misli i gde misli da je to potrebno. A poruka Ukrajini i drugima naokolo bila je da se zamisle nad tim šta im vrede američke garantije. Putin od tada sve vreme nastoji da proizvede utisak “da je Rusija povratila svoju istorijsku moć”.

Slučaj sa Snoudenom naišao je u tom kontekstu kao poručen, omogućivši Moskvi da pošalje signal da je Rusija zadržala moć dejstva štetnog po interese SAD. A da su SAD hipokritične – Rusiju optužuju za kršenje ljudskih prava, a ona jedina zapravo ima snage da pruži utočište čoveku progonjenom zbog otkrića da Amerika krši ljudska prava. Slučaj Snouden teško je pogodio odnose Vašingtona i Moskve. “Obama je bio besan” i otkazao je samit s Putinom.

U Siriji se ukazala prilika da SAD svetu pokažu da Rusija nema u rukama karte za igru koju igra, da Asadu predstoji američki ratni napad, a da mu Rusija, i ako je njen klijent, ne može pomoći. Ne raspolaže kapacitetom moći sile, kakvom je Putin želi predstaviti.

Amerikanci koji ne misle što i Vašington

Kriza u Siriji daleko je od okončane. Nema osnova za tvrdnju da je režim Asada trajno spasen opasnosti zasipanja američkim bombama. Međutim, u poslednjoj epizodi, događaji su odstupili od scenarija s kojim se, bar po objašnjenju Stratfora, računalo u Vašingtonu. Usredsređen na igru Moskve i Vašingtona, svet nije bio u prilici da se osvedoči da Putin licitira “bez karata” – dok su SAD ipak odložile ratni plan. I to je to što je izgleda porazilo sujetu jedine preostale velesile – da je Putin taj koji je ubrao aplauze zbog fakta da je Amerika spustila već podignuti mač.

Ono što boli, jeste činjenica da se aplauz Rusiji sada čuje i u javnosti u samoj Americi. Ima Amerikanaca koji su u slučaju Sirije imali sluha da čuju Putina, a prečuli su argument vlade u Vašingtonu, proizilazi iz osvrta američke štampe.

Prekretna tačka ratne krize obeležena je saglasnošću SAD i Rusije da se Damask liši hemijskog oružja za čiju je upotrebu optužen – s  tim što likvidacija oružja ne podrazumeva prekid istrage koja treba da pokaže ko je hemijsko oružje upotrebio, režim ili pobunjenici. SAD tvrde prvo, Rusija drugo.

Predlog da se Asadovo hemijsko oružje stavi pod međunarodnu kontrolu nije ruski već američki, i ne od juče, već od pre godinu dana. Izneo ga je senator Ričard Luger, ali Rusi ga u tom trenutku, “nisu čuli”. Lavrov i Putin izvukli su ideju iz “memorije” kada se učinilo da Damasku, pred spremljenim bombama, nema više izlaza (Russia’s clever move on Syrian crisis, DW.DE). Sada, u javnosti, predlog je odjednom postao – ruski. Moskva je bila lukavija. Svetla na reflektorima već upaljena. Na svim stranama očekuje se neizbežno, da iz američkih aviona i sa brodova, na već poznat način, na Damask polete rojevi raketa “tomahavk”. I da se na ekranima ukažu prizori pred kojima već i dovoljno veliki broj Amerikanaca, a ne samo svet i muslimani, oseća mučninu. I tu, odjednom, Rusi – nude diplomatski izlaz, čulo se iz tih mikrofona. “Putinovo rešenje”, toliko logično da Vašington nema drugo kud.

Putin i Obama razgovarali su o Siriji i na samitu G8 u Severnoj Irskoj 17. juna

Apel Putina Amerikancima

Amerika, razume se, nije mogla odbaciti nešto što je sama predlagala. Ali, u politici, fakat je ono za šta javnost veruje da je fakat, a u ovom slučaju, javnost je uzela da su za prodor zaslužni Rusi. Dva puta u mesec dana, Putin i Rusija bili su “priča s naslovne strane” američkog magazina Tajm.

U četvrtak, u trenutku kada su državni sekretar Keri i ministar Lavrov prilazili pregovaračkom stolu u Ženevi, u atmosferi dramatičnosti - ne predaleko od one iz vremena Regana i Gorbačova koji su se u tom gradu nagađali oko nuklearnog oružja – u Njujork tajmsu se pojavio apel Putina Amerikancima “i njihovim političkim liderima” da se založe za mir, jer rat donosi rizik mnogo nedužnih smrti, podsticaja daljeg širenja nasilja i terorizma, što može destabilizovati region.

Rusija procenjuje da američki vojni intervencionizam gubi podršku građana u samoj Americi, i Moskva je koristila svojih pet minuta. Ruski lider “raspalio vatru”, naslovio je Volstrit dzornal (Russian Leader Draws Fire With Letter to Americans, WSJ ) – ali Kremlj je igrao po američki propagiranim demokratskim pravilima. “Uvreda za inteligenciju svakog Amerikanca”, komentarisao je senator Džon Mekejn. Senator Robert Menendez izjavio je SiEnEn-u da mu je, kada je pročitao, “maltene došlo da povraća”. Nisu, međutim, svi čitaoci podelili takav osećaj. Plan o Siriji “najbolja je stvar iz Rusije posle ruske votke”, citiran je u štampi komentar kongresmena Breda Šermana.

Putinov tekst o Siriji “dotakao je izgleda živac” širokog kruga čitalaca, od kojih su mnogi odgovorili sopstvenim komentarom, pohvalno za Putina i stav Rusije.

“Kažite šta god hoćete o Rusima i g. Putinu posebno. Taj postupak je bez presedana. Naša zemlja i naši vođi sigurno ne mogu ignorisati taj gest ruske vlade. Mi u najmanju ruku moramo tu ponudu dočekati iskreno i s nadom da će nešto dobro i trajno da usledi iz debate između naše dve nacije ”, oglasio se neimenovani “građanin” Teksasa sa više od hiljadu rekacija “sviđa mi se”, navela je štampa (http://www.themoscowtimes.com/news/article/putin-relishes-role-as-syria-peacemaker/486024.html#ixž2erb1NV38).

Ukoliko plan uspe, sirijsko hemijsko oružje se ukloni i američki napadi se izbegnu, Putin će ojačati svoju diplomatsku poziciju, komentarisao je Aleksej Malašenko iz moskovske filijale Karnegija.

“Ukoliko Putin spreči sukob u Siriji, on će biti dobitnik, čak trijumfalni pobednik. On će iz ove situacije ubrati dobiti koliko god može i iskoristiće ih u ruskim pregovorima”, citiran je Malašenko. “Isturajući ovako lukav plan za Siriju i apelujući kod široke grupe Amerikanaca koji su umorni od više nego dekade stranih ratova, Rusija može sebe učiniti mnogo prihvatljivijom u svetu kao centar moći”, citiran je.

Putin, čini se, nastoji da pokaže da on sam nije “dečko koji se u poslednjoj klupi razreda dosađuje” – kako se o njemu jedanput izrazio Obama, nego lider zemlje koja želi da povrati status super-sile”, rekao je Malašenko.

“Ovo je bilo nejneobičnije pismo koje je posmatrače Rusije i kritičare zateklo iznenađene. Mnogi među njima moraju sada da preispitaju svoje ranije pristupe, izjavio je Dzejms Niksi, šef Programa za Rusiju i Evroaziju londonskog Čatam hauza. “Prvi put uistinu vidimo potez koji se mora uzeti kao sasvim pozitivan”.  Fakat da SAD i Rusija povodom Sirije trenutno rade zajedno može signalizirati prekretnicu u bilateralnim odnosima koji su se inače pogoršavali.

U međuvremenu, jedno dosad neregistrovano raspoloženje za pitanja Vašingtonu širi se kao požar. Dvanaest godina posle 11. septembra, i usred još jedne debate da li bombardovati još jednu muslimansku zemlju, Amerika mora da prestane da se pita “Zašto nas oni mrze”, piše Bil Maer u Gardijanu. “Zaboravite debatu o Siriji, nama je potrebna debata o tome zašto uvek debatujemo da li da nekoga bombardujemo.” I tako dalje. Očigledno će se menjati procene o tome šta su sve odlike svetske sile, i može li biti da moral nadjača argument oružja.