Uzaludne srpske škole

Ana Radmilović

Nedavno je bilo sto godina od kada je Kosovo ponovo pripalo Srbiji, i sto godina od kada je Austrougarska priznala Albaniju kao državu i Albance kao naciju. Albanci su svoju stogodišnjicu obeležili, mi našu nismo ni pomenuli
(Foto - studenti u Prištini: Uskoro bi mogla početi procedura priznavanja univerzitetskih diploma sa Kosova. Još nisu poznati tehnički detalji)

Srpske ili paralelne institucije na Kosovu trebalo bi, ako sve bude po planu, da prestanu sa radom (da budu ukinute) najkasnije za dve godine. Ovo se odnosi na školstvo i zdravstvo. Što se tiče političkih paralelnih tela, plan je da od septembra zaživi kosovska opština severna Mitrovica, i plan je da se taj posao odradi novcem koji će dobiti službenici Republike Kosova na Severu. Tako će jedni Srbi bacati molotovljeve koktele na kancelarije u kojima su drugi Srbi i kosovska policija moći će, eventualno, da interveniše i tako ubrza konačno uvođenje Severa u sistem kosovske države.

Ali ovo nije tekst o Severu nego o školstvu. Jednom od poslednjih čuvara identiteta u kosovskih Srba.

skola pristina

Jedna od novih škola u Prištini, sagrađena po zelenoj tehnologiji, čije se energetske potrebe zadovoljavaju iz solarnih ćelija

Izolacija od civilizacije

Naime, poražavajući su podaci i priče ljudi čija se deca školuju u Gračanici i okolnim mestima. Ne postoje gimnazije. Ne postoje društveni smerovi. Postoje samo tehnička, poljoprovredna i medicinska srednja škola. Srednjoškolci ne govore strane jezike. Na prošlogodišnjem susretu jedne albanske i srpske škole, roditelji srpske dece vratili su se s poražavajućom spoznajom. Albanci uzrasta njihove dece uveliko dobijaju stipendije za usavršavanje jezika, neretko govore engleski, španski,  italijanski i nemački. Imaju privatne škole i fakultete.  Od stranih privatnih škola imaju nekoliko turskih i američkih. Predavači su im školovani. U srpskim seoskim sredinama (u koje su Srbi proterani iz gradova) često predaju ljudi bez fakultetskih diploma. Nezainteresovani. Na pitanje da li se uči makar engleski, od jednog roditelja dobijam odgovor: „Ma kakav engleski, ni srpski ih ne uče“.

Roditelji izdvajaju veliki novac da svoju decu šalju u Niš i Beograd, da bi tamo išla na privatne univerzitete. Državni, za decu sa Kosova, nisu besplatni, a često su i – zbog velike razlike u obrazovanju između njih i njihovih vršnjaka iz srbijanskih gradova – sasvim nedostupni, jer mladi s Kosova ne mogu da polažu prijemne ispite kakve polažu ostali.

Direktori  tih nekoliko škola su ljudi postavljeni po partijskoj liniji – kao i svuda u Srbiji – ali ovde pre Hrista. Često imaju previše godina i premalo interesovanja, direktori su od početka svoje karijere i jedini im je posao da, u skladu sa situacijom, menjaju stranke. Ništa neobično, ali na Kosovu pogubno. Novac koji su od RS dobijali za opremanje škola uglavnom je nestajao. Ni to nije neobično, posebno ne na Kosovu – ali je pogubno.

Zbog toga što će roditelji svoju decu ili slati u Srbiju ili, kao što je to već slučaj u bogatijim kućama, upisivati u privatne škole u Prištini. Oni, dakle, već sami nalaze način da se snađu i bez srpskog školstva. Dobro za njih. Ali loše za ideju opstanka srpskog identiteta na jugu Kosova.

Talentovana deca, poput deteta  mojih prijatelja, koja su bogom dana za sport ili balet – nemaju gde da uče ove veštine. Osim u Prištini. Kada Srbija jednog dana bude priznala Kosovo, ta deca će moći da se takmiče pod zastavom Republike Kosova.  Generacijama roditelja koji su neke škole završili na srpskom jeziku, na Kosovu, ovo još uvek teško pada i nerado se odlučuju za to da svoju decu upisuju u prištevske škole. Već sledeće generacije će to raditi bez mnogo razmišljanja,  jer je jedina alternativa selidba s Kosova. Ili život u potpunom mraku neznanja i nemogućnosti bilo kakvog napretka. Izolacija, ne od kosovskog društva, nego od civilizacije.  

Moja prijateljica iz Beograda je bila u Velikoj Hoči i čudi se kako se tamo neka žena žali što na Kosovu nema muzičke škole. Kaže: „Svašta, šta će njima, molim te, još i muzička škola?“. Pa treba im. Muzička škola je apsolutno neophodna, objašnjavam joj, jer bez muzičke škole ne može da se postoji – makar nikada ne ušla u nju.

Prokletstvo nepismenoga naroda

Moj sagovornik iz Lipljana kaže: „Ti koji su ostali na Kosmetu će sami sebe da zakopaju, jer kome treba nepismen narod? Narod koji nema svojih inžinjera, lekara, filologa... Kome taj narod treba?“

I to je, nažalost, istina. Albanci s Kosova školovali su se u jugoslovenskim školama,  išli na fakultete u Zagreb i Beograd i na Kosovo su se vraćali obrazovani, i osposobljeni da se bore protiv države koja ih je obrazovala. Za albansku stvar. Kod Srba nema te plemenske svesti. Na civilizacijski višem nivou, samim tim podložniji asimilaciji,  jer nisu pleme nego građani države – kojoj se ne mora biti lojalan po svaki cenu -  ti nesrećni kosovski Srbi sada su, ironično, na neuporedivo nižem nivou. Ne putuju, ne obrazuju se, iako idu u škole, jedina zabava mladih su kladionice, jedva da se neko bavi sportom ili uči jezike...  zatvoreni u svojim rezervatima, i u Prištinu idu u kupovinu, iz svog sela u tuđ grad.

Naravno – nisu krivi. Prepustili su se državi koja je trebalo da se bavi njima makar onoliko koliko se bavi drugim regijama, ako ne mnogo više.  Država je birala lakši put i umesto ljudi čuvala teritoriju koju je izgubila – upravo jer nije  brinula o ljudima. Kadrovi koje je slala na Kosovo bili su, uglavnom, oni najgori koje se slalo po kazni i koji su se s Kosova brže bolje vraćali, gori nego što su bili pre nego su tamo otišli.  

Ali sada je sve to prošlost. Nedavno je bilo sto godina od kada je Kosovo ponovo pripalo Srbiji, i sto godina od kada je Austrougarska priznala Albaniju kao državu i Albance kao naciju. Albanci su svoju stogodišnjicu obeležili, mi je nismo ni pomenuli. Što je možda i pošteno, s obzirom na to da smo za manje od sto godina ponovo uspeli da izgubimo ono što smo odbranili i što načelno smatramo kolevkom svoje kulture i nacionalnog identiteta. U kolevci kulture, mada je verovatno izlišno pominjati, ne postoji nijedna (doslovno – niti jedna) knjižara u kojoj se prodaju knjige, a ne kancelarijski materijal i kineske torbe. U Prištini postoji.

I tako, kao što su Albanci svojevremeno učili srpski da bi mogli da se školuju  i zapošljavaju – tako sada srpska deca na jugu uče albanski. S tom razlikom što srpska deca koja danas uče albanski veoma verovatno neće nikada svoje znanje koristiti za neku srpsku stvar – jer srpska stvar na Kosovu ne postoji otkad je Srbija definitivno digla ruke od ove zemlje. 

Možda su loši Srbi iz Republike Srpske pa već dugo ne vole Srbijance, i možda su grozni Vojvođani koji takođe ne vole Srbijance, i neka bude da ne valjaju ni ovi s Kosova – jer ni oni ne vole Srbijance. Nek bude da su svi oni izdajnici, autonomaši, poturice i loši Srbi. I nek ostane Šumadija kao jedina prava Srbija, sa nesrećnim Beogradom koji, da se ne lažemo, ne voli Šumadiju.  Ali, eto nek bude da su svi oni loši i da su se odrodili,  tek Srbija je zaista ostala zemlja Srbijanaca i nije zemlja Srba i za to joj nisu krive ni svetske sile ni izdajnici u njenim redovima ni komunisti, niti bilo ko na svetu. Ne znam ko je kriv, možda Lazareva kletva. Kletva ekskluzivno srpskog Hrista, koji je – prema srpskoj legendi - bio toliko gord, da je sebi dopustio da prekrši  jednu od preporuka originalnog Hrista koji kaže ne kuni. Ali Srbinu Lazaru se moglo da kune, u srpskoj legendi, jer su  Srbi nebeski narod. Imaju svog Hrista, svoju Tajnu večeru, svog Judu i svoje prokletstvo.   


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...