Srpsko stanovište

Ana Radmilović

Sakri obeleženo

„Ni intelektualci u nas ne veruju u pero, u duhovni rad, nego prate šta misli vlast, oni nisu stvorili kulturnu podlogu na osnovu koje bi političari bili prisiljeni da uvaže činjenice i saznanja srpske kulture. Intelektualci praktikuju ketman ili pounutrašnjivanje krivice – nekad se to zvalo ’rajetinski mentalitet’“, smatra profesor Milo Lompar. „Nema nade da će skoro biti bolje: predstoje nam godine tihe okupacije i simulirane demokratije, života pod kolonijalnom i okupacionom vlašću, premda ne bih isključio spiralu povećanog nasilja. Naša dužnost je da govorimo ono što mislimo i kada nema nade da će biti usvojeno.“

Knjiga „Duh samoporicanja“,  izdata krajem 2011, izazvala je polemike na ideološki podeljenoj srpskoj kulturnopolitičkoj sceni. Drugi deo ove filozofske rasprave, dopunjeno izdanje knjige, upravo je izašao iz štampe.  

Milo Lompar (rođen 1962. u Beogradu), profesor je srpske knjževnosti i kulturne  istorije Srba na Filološkom faklultetu u Beogradu, predsednik zadužbine „Miloš Crnjanski“, dobitnik više nagrada i svoj radni vek do sada posvetio je u najvećoj meri bavljenju delima Njegoša i Crnjanskog.

Razgovarali smo sa profesorom Lomparom o „duhu samoporicanja“ i još nekim fenomenima srpske kultrne politike.

lompar

Milo Lompar na predstavljanju prvog izdanja knjige Duh samoporicanja

Ideološki ljudi, Konstantinović i Ćosić

Počela bih, ako to nije problem, od četvrtog poglavlja “Zatvorena otvorenost“ jer je to možda najkontroverzniji deo knjige. Vi, pominjući Ćosićeve „Deobe“ i Konstantinovićevu definiciju pamfletizma kao duha apriorizma i protiv-filozofskog načela gde se istina ne traži nego se istina ima, a uloga mislioca jeste samo da je potvrdi – na jednom mestu postavljate pitanje: „Na kom to emotivnom udaru dolazi do poistovećivanja naizgled potpunih antagonista“?

Ćosić, kao  navodno desničarska i nacionalna kritika titoizma i Konstantinović kao navodno levičarska kritika svega što liči na nacionalno, ne bave se ubistvima srpskih (a ne jugoslovenskih) intelektualaca poput Svetislava Stefanovića i mnogih drugih, koje istorija više ne pamti nego što ih pamti? Je li to jedina dodirna tačka Ćosića (kao jednog simbola) i Konstantinovića (kao njegovog „naizgled potpunog antipoda“)?

Nijednog od njih nikad nisam upoznao. To znači da imam prevashodno intelektualan odnos prema njihovim rečima i činovima. Tako ni njihov međusobni  antagonizam nisam konstruisao: u sećanjima Pavla Ugrinova, možete pročitati kako Konstantinović – oko 1991. godine – imenuje kao svog antagonistu Ćosića, jer samo sa njim ima smisla da se obračuna. Oni – u horizontu moje knjige – imaju isto egzistencijalno i misaono ograničenje, istu granicu koju ne mogu da prekorače, ma koliko da se ogrnu srpskom ili evropskom zastavom. Taj usvojeni sistem neiskorenjivih predrasuda čini ih – tako karakteristično za drugu polovinu dvadesetog veka u nas – autentično ideološkim ljudima. To je posledica njihovog dugotrajnog intelektualnog kretanja kroz tunele komunističke ideologije. Oni se od nje nikad nisu uspeli odvojiti. Kraj svih oglašenih neslaganja, oni se – u predvečerje raspada titoističke Jugoslavije, u godini 1989 – slažu u komunističkoj oceni četničkog pokreta (Ćosić) i srpske građanske inteligencije (Konstantinović). Ta njihova predstava ne podleže nikakvim prevrednovanjima uprkos saznanju o brojnim istorijskim činjenicama koje pokazuju u kom stepenu ona treba da bude promenjena. Da li je pri tom reč o tragizmu ideološkog čoveka? Kod Konstantinovića da, kod Ćosića ne.

Baveći se (i dalje govorimo o „Zatvorenoj otvorenosti“) Konstantinovićem kao nekom vrstom žreca tzv. „drugosrbijanske misli“ (koja je prisvojila antifašizam kao svoj ekskluzivitet) dotičete se i prihvatanja Ezre Paunda (velikog pesnika ali i čoveka koji je bio fašista i bez uvijanja govorio da su Jevreji stoka), od strane Konstantinovića. Potom se pitate zbog čega jugoslovenski mislilac  (kasnije „drugosrbijanski“ guru) nije ni pomišljao da se zamisli nad izdajnikom Nedićem ili nekim drugim sumnjivim Srbinom.

To je posledica ideološke otvorenosti koja je zatvorena otvorenost. Ako usvojimo načelo otvorenosti, onda usvajamo i rizik koji s njim dolazi: tamo gde je sloboda, tamo je i zlo. Kada unapred odlučimo da je naše načelo otvorenosti (komunizam, drugi) nedostupno zlu, kada ograničimo svaku misao o zlu koja izvire iz naše odluke za konkretnu otvorenost, onda ideološki ograničavamo samu otvorenost. To se najbolje vidi na konkretnim stvarima. Tako Konstantinović nikada nije imenovao neke od značajnih srpskih pisaca drukčije nego što je to činila zvanična – komunistička – ideologija njegovog vremena. U toj stvari bio je njen glasnogovornik. Jer, šta je značilo kada je kod Crnjanskog, Nastasijevića, Stefanovića ponavljao ideološke etikete koje su već postojale u javnom okruženju? To su bili pokazatelji njegove ideološke pravovernosti.

U toj stvari Konstantinović je naslednik Marka Ristića. Kao građanski intelektualac, obeležen žigom optužbe za trockizam, Marko Ristić je ispisivao najdalekosežnije političke optužnice. Kao mladić građanske provenijencije, obeležen partijskim napadom Bore Drenovca, Konstantinović je ispisivao poetičke izjave lojalnosti partijskoj doktrini na sličan način. Kao ljudi nesumnjivih intelektualnih vrednosti, kao autentični ljudi duha, oni su – nekad u istim tim trenucima, nekad u onim trenucima kada bi se odvojili od partijske službe i skrivenog straha – ispisivali izvanredne stranice: Marko Ristić u eseju Iz noći u noć ili Tri mrtva pesnika, Konstantinović u Dekartovoj smrti.

U tome se ogleda tragedija ideološkog čoveka: u srastanju duha sa upotrebom čoveka. Kada Konstantinović prisvaja Paunda sa sve pesnikovim antisemitizmom, kada tako kaže ja-sam-antisemita, iako naravno da nije, on je na onoj putanji duha na kojoj bi trebalo da prigrli Svetislava Stefanovića koji daje „poetiku srpskog nacizma“, na kojoj bi trebalo da kaže ja-sam-srpski-nacista, iako svi znamo da on to nije. Zašto, međutim, on to ne može učiniti? Zašto može da bude sa italijanskim fašizmom a ne može da bude sa srpskim kvislinzima? Zato što ono prvo ne pogađa njegovu ideološku istinu tako snažno kao ovo drugo. To je njegova egzistencijalna protivrečnost i njegov udes. On je tragičan zbog ove stopljenosti, jer je vredan samo u njoj. Talenat sija sa zlom kome se priklanja, koje stvara i koje ostavlja kao zaveštanje.

To poglavlje (Zatvorena otvorenost) gotovo je čitavo posvećeno Konstantinoviću. Da li je on čovek koji je svojim političkim delovanjem postao manji od svog najpoznatijeg dela „Filozofija palanke“? Ili je on, pišući tu doktrinu, primenio metod pripisivanja „drugom“ onog fašizma kojim se čovek služi u borbi protiv tog „drugog“? Kod R. K je to „palanački duh“ ali zapravo odnosi se na „plemensku“, tačnije nacionalnu misao?

Treba reći ono što njegovi apologeti uporno kriju: do samog kraja titoističke Jugoslavije, bio je i čovek vlasti. To je postalo i stvar njegovog duha, poprimilo je ne samo oblik ketmana nego i oblik pounutrašnjivanja. U sećanjima Dragoljuba Jovanovića, Konstantinović na opasku da je dobro što u NIN-u hoće da objave ono što on piše, odgovara upravo po zakonima ovog pounutrašnjivanja. Jer, on kaže: pišem ono što hoće da objave. Njegovo javno lice ukrašeno je oznakama koje mu je mogla dati samo ta vlast: do – u osamdesetim godinama dvadesetog veka – funkcionerskog statusa u Socijalističkom savezu. To nema nužnih veza sa saznanjem o čovekovoj vrednosti. Jer, umetnik može biti vredan i kao čovek vlasti: Ivo Andrić u Kraljevini Jugoslaviji ili Miroslav Krleža u titoističkoj Jugoslaviji. Ali, zašto se to skriva? Zato što se preko Konstantinovića, ili preko Koče Popovića, ili preko srpskih „liberalnih“ komunista na mala vrata rehabilituje jedan totalitarističko-autoritarni poredak. Taj komunistički poredak, međutim, osuđuje upravo rezolucija Evropskog parlamenta, čiji navodni baštinici u nas dolaze iz titoističkog vremena. Da bi se komunistički poredak mogao krišom rehabilitovati, da bi njegovi protagonisti zadržali javni uticaj, da bi njihovi naslednici očuvali zaposednutu političku i kulturnu moć, neophodan je manevar skrivanja njihove izvorne komunističke prirode. Ona se skriva neprestanom borbom protiv srpskog nacionalizma. Ta borba je skrivena forma rehabilitacije titoizma u našoj javnoj svesti. Konstantinović je – svojom odlukom – mislilac tog epohalnog zaleđa.

Da li je uloga Ćosića (kojeg pominjete kao jednog od hroničara ali sklonog istom zaboravu kakvom je sklona i tzv. leva misao današnje Srbije) anti-filozofska uloga zapisničara selektivne istorije?

Ivo Andrić je izdvojio tri vrste piščeve sudbine u svetu: postoje pisci čije su ime, ugled, značaj iznad vrednosti koju otkriva njihovo delo, kao Luj Aragon, Ilja Erenburg, Veljko Petrović; postoje pisci čiji su ugled i značaj u saglasnosti sa vrednošću njihovog dela, kao Monterlan, Neruda, Krleža; postoje, pak, pisci čiji su ugled i značaj ispod vrednosti njihovog dela, kao Rože Marten di Gar, Babelj, Fokner, Mihailo Lalić.

Kao pisac, Ćosić je – ne kažem to prvi put – još uvek među onima čije su ime, ugled, značaj iznad vrednosti koju otkriva njihovo delo. Jer, on je svakako umetnik trećeg reda. Njegovi Koreni su slabiji od romana kao što su Kad su cvetale tikve ili Usta puna zemlje. Njegove Deobe imaju pandan u propagandističkim romanima Oskara Daviča (Ćutnje, Tajne, Gladi), znatno su slabiji od Lalićeve Lelejske gore ili Hajke. Njegovo Vreme smrti predstavlja književni anahronizam u odnosu na Dan šesti Rastka Petrovića iz 1935. godine. Ali, posleratni književni obrazac je poništio estetsko čulo za duboko i moderno pripovedanje Rastka Petrovića. Deo je književne i političke patologije titoizma da je Ćosić jako dugo proglašavan za velikog pisca.

Kao politička ličnost, Ćosić predstavlja – u mom doživljaju stvari – negativnu pojavu. Jer, komunističko nasleđe se spasava i preko njegove navodne brige za srpsku naciju. Kao čovek, nikada nije imao hrabrost da bude autentični disident: kao Brodski, kao Miloš, kao Solženjicin. Odbacivši partijsku doktrinu, ostao je lektirni pisac, u važnim vezama sa činiocima vlasti, pod paskom, ali dobro obavešten.

On je – kao što sam u knjizi pokazao – idealan protivnik sa stanovišta onih koji bi da umanje ili uklone srpske interese i prava, koji bi da srpsku kulturu neistinito predstave kao srbijansku, koji bi da je vežu za palanačku i patrijarhalnu svest. Nije bio disident i zato što nikada nije mogao da ne učestvuje u javnom životu: uvek je spreman da nas obraduje svojim saznanjima. Sve do ovih izbora, kada je razgovarao sa čelnikom partije koji – valjda pod utiskom koji je poneo sa tog razgovora – nedugo potom kaže kako su oni Titova partija i založi se za vraćanje Titovog spomenika na užički trg.

Nisu, dakle, moje tvrdnje u Duhu samoporicanja o obnovi titoizma u našoj javnoj svesti nikakve fikcije. Sve ćemo to – u izopačenom vidu – ponovo gledati. Nekima će biti premijera. Kraj je – iskustvo nas tome uči – veoma krvav.

Sve se sleže u nerazrešivost

Ako je ovo pitanje bilo previše grubo u smislu pojednostavljenja jedne malo kompleksnije priče, preformulisala bih: Da li su disidenti i umereni nacionalisti koji su bili dobronamerni kritičari Titovog režima (a što je pitanje s početka ove priče), kao i levičari poput Latinke Perović, koji će kasnije postati najgrublji i najbespoštedniji borci protiv svega što je srpsko, nazivajući tu borbu antifašističkom – zapravo samo dve strane jednog novčića, jednako anti-istoričariske i štetne za istinu o ulozi Srba u Drugom svetskom ratu a i kasnije u jugoslovenskim ratovima?

Oni su proistekli iz jedne iste komunističke ideologije: svoje frakcijske razlike preneli su na celinu društva, tako da mi učestvujemo u partijskim sukobima, iako nema više te partije. Otud svaki put stižemo do istih graničnika: Draža Mihajlović. Srpsko društvo ne može da izađe iz rama u koji ga neprestano stavljaju sukobljene komunističke frakcije. Zato je bilo potrebno toliko vremena da se – makar na mala vrata – vrate Miloš Crnjanski i Jovan Dučić, dok je trebalo duplo više vremena da se vrate Slobodan Jovanović i Dragiša Vasić. Vratili su se na jedan skriven način, kao voštane figure: ne možete ih problematizovati zato što izgleda da obnavljate komunistički obrazac govora o njima, ne možete se slobodno odnositi prema njihovom delu. Ostaju, dakle, samo apologija i negacija, globalisti i tradicionalisti, za i protiv.

Pravo razumevanje naše kulturne prošlosti bi počelo od samooptužbi srpskih komunista, od njihovog iskrenog mea culpa. Tanasije Mladenović – ratni politički komesar i posleratni pesnik, prijatelj Branka Miljkovića i čovek veoma zaslužan za povratak Crnjanskog – vrlo je jednostavno rekao: mi, srpski komunisti, izdali smo srpski narod. Sreten Marić je – pred smrt – kazao: svi su mrzeli tu Srbiju – počev od srbijanskih komunista. Ali, to su izolovani i pojedinačni incidenti. Jer, kako to da se ponovi u javnom prostoru, da postane važna determinanta javne svesti kad bi moglo ugroziti položaje, plate, stanove, porodice. Stvari, dakle, vremenom postaju sve komplikovanije, sve ih je teže sagledavati, jer dobijaju sasvim drukčije nastavke, sve se sleže u nerazrešivost. To znači da obe komunističke frakcije mogu biti zadovoljne: nije moguće izreći mea culpa, ostaju zatečene koristi.  

Prvi deo knjige (Titoizam i sekularno sveštenstvo), nešto je lakši i za šire čitalaštvo prepoznatljiviji osvrt na trenutnu situaciju gde se simbolično (kroz mnogima draga sećanja na Dalmaciju) kritikuje neka vrsta jugonostalnije, ali i, kroz tu navodnu jugonostalgiju, priznavanje srpske krivice za cepanje te države. (Pominjete dečačku maštariju predsednika Srbije o tome da bude svetioničar na Jadranu i slično). Da li postoji razlika između obične, ili privatne nostalgije jedne veće grupe Srba prema  hrvatskom primorju i sistemskog samoporicanja, uz priznavanje svekrivice?

Privatno čovek može voleti šta god hoće: to pripada njegovoj slobodi, senzibilitetu, osećanjima, okolnostima života. U javnom prostoru bi trebalo da vodi računa o interesima onih koje predstavlja. Ako je predsednik Srbije, koja je ustavno određena kao država srpskog naroda, onda valja da brine o srpskim interesima. Ne treba da poklanja hrvatskom predsedniku knjigu o jugonostalgiji i prima knjigu o Vukovaru. Kada prihvati neutemeljenu optužbu za Srebrenicu, onda ne služi svojoj nostalgiji nego namiče mentalnu – a možda i fizičku - omču na vrat onima koji nisu ni rođeni. To nema nikakve veze sa njegovim privatnim slabostima. To sam hteo da pokažem: kako privatna rasplakanost i čovekova spremnost da se po podu razmazuje, sama po sebi bezazlena i egzistencijalni kič, stvara nešto dubokosežno zlokobno. Osim toga, utakmica o kojoj pripovedam (u prvom poglavlju knjige Duh samoporicanja pominje se fudbalska utakmica Hajduk - Zvezda u Splitu 1971. godine kada je publika napala igrače Zvezde, prim.red) jeste utakmica na kojoj sam – sa devet godina – bio: možemo se, dakle, setiti mnogo čega iz tog vremena koje nam neistinito prikazuju kao šlag, tortu i čokoladu.

U poglavlju „Titoizam i hrvatska kulturna politika“ bavite se nasilnim (bez pristanka umetnika) konvertovanjem srpskih pisaca u Hrvate ili Bošnjake. Zvuči kao jeres duhovita opaska pojedinih komentatora jezika gde se kaže kako „Hrvati danas najbolje čuvaju srpski jezik od tuđica“ i nove nepismenosti kada se engleskim glagolima i imenicama dodaju srpski završeci i menja ih se kroz srpske padeže. Da li je to cinizam ili je taj jezik koji govore Hrvati (da ne nabrajamo nove jezike kao bošnjački ili crnogorski) samo i jedino jedan te isti srpski jezik?

Nema nacionalne inteligencije u nas

U lingvističkom i u istorijskom smislu – to je srpski jezik. Ali, nisu jezici, kao ni kulture, prirodne nego i veštačke tvorevine: podležu uređivanju, normiranju, planiranju, širenju. Hrvati su – u saglasnosti sa Srbima – štokavski dijalekat (kojim govore svi Srbi, za razliku od mnogih Hrvata) proglasili srpskohrvatskim jezikom, da bi potom izneli svoju identitetsku kartu: hrvatski jezik. To je politička stvarnost koja vremenom postaje kulturna činjenica: dobija svoja obrazloženja, svoje zastupnike, svoj pravac prostiranja. Kada se suočimo sa tim činjenicama, vidimo koliko je dalekosežno nastojanje moje knjige koja predlaže da u temelj srpskog stanovišta postavimo – poverenje u kulturu. Zato što ni intelektualci u nas ne veruju u pero, u duhovni rad, nego prate šta misli vlast, oni nisu stvorili kulturnu podlogu na osnovu koje bi političari bili prisiljeni da uvaže činjenice i saznanja srpske kulture. Intelektualci praktikuju ketman ili pounutrašnjivanje krivice – nekad se to zvalo „rajetinski mentalitet“. To znači da bih kao neko ko je napisao tri knjige o Njegošu trebalo da čekam da mi predsednik Srbije kaže kojim je jezikom Njegoš pisao ili čiji je on pesnik.  

Da li deo krivice za takav kulturni model, gde je intelektualcima ispod časti da se otimaju o pisce i da se ozbiljno bave srpskom istorijom, leži i u neozbiljnosti onih srpskih intelektualaca koji jesu patriote?

Nema nacionalne inteligencije u nas. Jer, nije dovoljno nešto znati neophodno je i ponašati se u skladu sa tim znanjem. Oni koji se tako ponašaju trpe posledice na koje većina nacionalnih intelektualaca nije spremna. Tako je naš nacionalni intelektualac – kako je pisao Slobodan Jovanović – neka vrsta poluintelektualca. U mojoj knjizi sam ga opisao kao nekog ko ima psihologiju marvenog trgovca: kilo-za-kilo. Upitan zašto nije podneo ostavku, jedan poluintelektualac – beleži Slobodan Jovanović – rekao je: „Ko bi se odmakao od punog čanka.“ Nacionalni intelektualac bio bi neko ko opstaje u situaciji kada su – kako kaže naslov jedne lepe pesme Rastka Petrovića – „svi čanci prazni“. Ako tako postupa, dolazi u sukob sa opštim kretanjem: Mihailo Đurić, Nikola Milošević. Jer, samim svojim postojanjem pokazuje šta marveni trgovci, pretvoreni u intelektualne torbare, zamaskirani akademijama, nagradama, komisijama, žirijima, plemenskim savezima, nikako ne čine. Pokazuje u čemu je smisao Disovog stiha: „Mračne duše nazvaše se patrioti.“ Dok levičarski intelektualac ima uporište u levičarskoj paradigmi javnog života, dok građanski intelektualac ima uporište u građanskoj paradigmi javne svesti, istinski nacionalni intelektualac nema uporišta. Prirodno je da u takvoj kulturi i nema svesti o srpskom stanovištu.

Ne možemo drukčije objasniti okolnost da nacionalna inteligencija nije uspela da se organizuje u nekakav oblik. Ne možemo drukčije objasniti činjenicu nepostojanja organizacionog spajanja nacionalnih intelektualaca: i u vertikalnom (po životnom dobu: starost-srednje doba-mladost) i u horizontalnom pravcu (profesori-advokati-novinari-inženjeri). Nema nikakve povezanosti između brojnih ljudi koji slično misle. Kako je to moguće? Nema ni zajedničkih simbola niti spremnosti na zajednički rad. Kako je moguće da nije pronađen način da se mladim ljudima pokaže kako opredeljenost za nacionalne vrednosti može čoveku pomoći da uspe u karijeri? Kako je moguće da nisu pronađene mogućnosti da se mladim ljudima pokaže kako ima i smisla i koristi u njihovoj odluci da se bore za nacionalne vrednosti? Zašto nema razvijene solidarnosti među članovima nacionalne inteligencije?

Briga za nacionalne interese-briga za našu trgovačku grupaciju

U ovako koristoljubivom svetu, apeluje se na osećanja mladih ljudi, dok se mukom prelazi preko njihovih životnih potreba. Usled toga, usled manjka mladog i entuzijastičnog sveta, nacionalna inteligencija ima petrifikovan i mumificiran vid. Ni vlast ni godine nisu dokaz za vrednu misao: o bilo kome da je reč. Ako nisam spreman da čekam da mi predsednik Srbije saopšti svoje misli o Njegošu, zašto bih – kao čovek koji je napisao tri knjige o Milošu Crnjanskom – oklevao da ukažem na nedostojnost reči Dobrice Ćosića o „nedovoljnoj“ misaonosti pesništva Crnjanskog? Kao što nevladine organizacije favorizuju infantilizam javne svesti, jer one očituju jednu spremnost da se mladima unapred daje prednost, što ima podršku u duhovnoj situaciji našeg vremena, tako nacionalna inteligencija poprima gerontokratski vid, jer neguje kult gerontokratije. Ishod takvog kretanja nije teško pogoditi.

Ako, pak, na to dodamo očigledno nepoštovanje najviših dometa nacionalne misli, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti, onda vidimo da raspoređivanje uticaja unutar nacionalne inteligencije – odnosno, onoga što se predstavlja kao takvo – ne ide linijom vrednosti nego linijom plemenskih, bratstveničkih ili interesnih podudaranja određenih ljudi. Ako forsiramo našeg čoveka pod izgovorom da brinemo za nacionalne interese, ako se ne osvrćemo na veće vrednosti koje očituju drugi ljudi nacionalne orijentacije, ako im namerno uskraćujemo podršku, sprečavajući da nacionalnu orijentaciju predstavljaju oni koji su u toj stvari bolji od našeg čoveka, onda briga za nacionalne interese postaje fasada brige za našeg čoveka. Briga za nacionalne interese pretvara se tako u brigu za našu interesnu, bratstveničku ili trgovačku grupaciju. Ona poprima oblike samoživog održanja nižih nauštrb viših vrednosti.

Nemoguće je promeniti ovakvo stanje, koje proističe i iz usađenog mentalitetskog sklopa, jer nema arbitra koji bi spolja uspostavio vertikalu ciljeva, prioriteta i vrednosti. Kod sekularnog sveštenstva takav arbitar postoji: to je spoljnopolitički činilac koji raspoređuje područja uticaja i domete. Nije teško pogoditi zašto je njihov učinak neuporedivo veći od učinka nacionalne inteligencije. Jer, oni imaju program kada dođu na vlast, dok nacionalna inteligencija kada dođe blizu vlasti ima samo našeg čoveka.

Sve kulturne institucije su pune – kako kažete – patriota, premda bih ih nazvao našim ljudima,  ali oni su najhrabriji u sopstvenim kupatilima. Jer, šta ako se čanak makar malo isprazni?

Da li je poniženju srpske ideje i, na kraju, onemogućavanje srpske odbrane doprineo onaj soj ljudi koji je devedesetih godina, kada su počeli ratovi, srpske vojnike stilizovao kao reditelji partizanskih filmova koji su stilizovali četnike kao pijanu, prostačku bagru sa bradama i bez zuba?

To je bilo prirodna posledica potpune pomešanosti jugoslovenskih predstava, komunističke ideologije i srpskih sadržaja. Bilo je neizbežno da bude tako, jer je čitava kulturna podloga bila natopljena kako političkim jugoslovenstvom tako i ideološkim komunizmom. Dvadeset godina posle toga nemamo film o Jasenovcu; nemamo ni film o četničkom pokretu, iako su se mnoga istorijska saznanja promenila; ne reprizira se nijedan od dva snimljena filma o sarajevskom atentatu; ne reprizira se ni televizijska serija o Vuku Karadžiću; ne emituje se ni norveški film o Srebrenici, koji je prikazan i u Norveškoj i u Švedskoj; sámo pominjanje srpskog stanovišta je predmet ideoloških odmazdi i ismevanja.

Sve to pokazuje da ima nečeg neumitnog u našoj nesposobnosti da se odmaknemo od titoističkih sadržaja. Titoizam je osobena rešetka kroz koju je propuštena srpska istorijska egzistencija: menjaju se ideološka obrazloženja, ali raspored sila ostaje zadat. Titoizam je svetskoistorijsko ponašanje koje je zadato srpskoj naciji. Njegov unutrašnji plod je duh samoporicanja: kao duhovna pomirenost sa ovom zadatošću, kao pristanak na duhovnu neslobodu, kao spremnost na pounutrašnjivanje hrvatskog stanovišta u našoj javnoj svesti.  Svaki nagoveštaj srpskog stanovišta, kao onoga što osvetljava samu situaciju, unosi neku svest o njoj, biva otud predmet odmazde. Jer, promena svesti o situaciji poziva na promenu ponašanja.

Ujedinjenje pod žezlom habsburškog cara

Ta svesrpska krivica koja je neupitna i u koju je jeres posumnjati dovodi na scenu isti onaj fašizam koji je imao sve razloge ovog sveta da zatre Jevreje. Koliko su, u tom slučaju, srpski intelektualci koji su sebe upisali u patriote – pripomogli ovom fašizmu da postane ideologija pravednika i kulturnih ljudi koji, eto, priznaju da im je narod ispod svakog civilizacijskog nivoa – te da se treba zahvaljivati Nato na bombardovanju, koje će nas osloboditi od nas samih?

Ko god se pobuni protiv preovlađujućeg talasa javnog mišljenja o strahovitim nesrećama devedesetih pretrpeće odmazdu: i u svetu, i kod nas. Ali, i svetska predstava podleže promenama, jer se i interesi makar preoblikuju, nekad i menjaju. Otud je neophodno stvarati uslove da promena svetske predstave ima u našoj javnoj svesti sposobnost da odjekne po nas povoljnijim tonom. To je preoblikovanje kulturne podloge na kojoj se obrazuju odluke u duhu izbora nacionalne kulture kao čovekovog egzistencijalnog i istorijskog uloga.

U jednom od poslednjih intervjua koje je dao, Dejan Medaković je rekao nešto što je ušlo u naslov: „Čekajući nove patriote.“ Dopala mi se njegova uverenost da će doći novi patrioti. Ali, oni ne treba samo da budu biološki novi, da budu mladi, što će svakako biti, nego treba da budu i drukčiji od onih koji se danas nazivaju patriotima. To bi bila promena kulturne podloge o kojoj govori moja knjiga. Da bi oni mogli da budu drukčiji, neophodno je krenuti im u susret sada kada ih uopšte ne vidimo na horizontu. To znači da im je potrebno podastrti dostupan katalog mogućih znanja i iskustava: u toj dužnosti je napisana moja knjiga.

Na samom početku, pišući o naboju antiintelektualizma u našeg predsednika, a i propagande uopšte („propagandni slogani imaju uvek dve osobine: da su efikasni i da su glupi“) govorite o demagoškom metodu koji sve protivnike, odakle god dolazili, stavlja u isti koš, a taj koš danas ima nalepnicu „fašizam“, „klerofašizam“, „retrogradne snage“ itd. Da li mislite da u Srbiji danas postoji snaga drugog mišljenja koja je dovoljno jaka da pobedi tu glasnu jednoobraznost i da, budući da su intelektualci među političarima (poput Koštunice) gadljivi na uzvraćanje istim oružjem, ta druga poruka uopšte ima ikakvu šansu da stigne do krajnjeg korisnika, sutra glasača ili objekta ove kampanje?

Ulazak u Evropsku uniju za srpski narod će značiti ono što bi značilo – da je do njega došlo – ujedinjenje pod žezlom habsburškog cara: obnavljanje jugoslovenske konfiguracije pod hrvatskom dominacijom. To je potpuna istorijska inverzija naše nacionalne egzistencije. Možda je ona neminovna. Ali, ni pobuna protiv takvog kretanja nije manje opravdana. Tako sam javno podržao činioce nacionalne opozicije na ovim izborima: proglas za političku i vojnu neutralnost i Dveri. Oni od toga neće valjda imati štete, dok se meni pružila prilika da makar manifestaciono približim svoje reči nekom javnom činu.

Pripalo nam je da živimo u vremenima predintelektualne svesti. Nisu to jedina takva vremena u istoriji. Nema nade da će skoro biti bolje: predstoje nam godine tihe okupacije i simulirane demokratije, života pod kolonijalnom i okupacionom vlašću, premda ne bih isključio spiralu povećanog nasilja. Naša dužnost je da govorimo ono što mislimo i kada nema nade da će biti usvojeno. To je intelektualni vid pobune. Pobuna je, pak, egzistencijalni momenat duha.

Poslednje poglavlje vašeg „Duha samoporicanja“ najčešće je kritikovano, tačnije naslov („Srpsko stanovište“) odmah je po izlasku knjige postao predmet grubog podsmeha neistomišljenika i neka vrsta sintagme koju često citiraju mnogi autori. Šta je „srpsko stanoviše“?

Nikakva moć ne stoji iza „srpskog stanovišta“

U drugom izdanju svoje knjige, koje se pojavilo ovih dana, napisao sam veoma opširan tekst pod naslovom „U senci tuđinske vlasti“ u kojem sam odgovorio na sadržinsku stranu onoga što mi zameraju. Nekim od ključnih odrednica „srpskog stanovišta“ posvetio sam trećinu ovog veoma opširnog teksta. Tu sam pokazao da pojam „srpskog stanovišta“ u sebi sadrži i komponentu univerzalnosti, i komponentu nenasilnosti, i komponentu regionalnosti, i komponentu vrednosti, i komponentu slobode. Pokazao sam to na sasvim konkretnim i skorašnjim primerima koji proističu iz istorijskog ritma samoporicanja koji ispunjava dvadeseti vek u nas.

Oni koji su se usmerili protiv zaključaka moje knjige nisu pojedinci kao takvi; oni su predstavnici ideologije koju podvrgavam kritici. Njihovu kritiku otud ne treba poimati lično: mržnja i uvrede kojima ste obasuti nose samo žar ideološke revnosti. Posmatrao sam takve žrece u času kada se rušila komunistička ideologija: delovali su kao ljudi koji nikad ništa rđavo nikome nisu ni pomislili, kamoli učinili. Jer, bili su službenici večnosti koja se sunovratila u vreme.

Tako je jedan današnji kolumnista kapitalističkog Blica pisao, 1984. godine, da bi Nikolu Miloševića – zbog kritike Lenjina – trebalo ubiti kao štakora. Ubiti čoveka kao štakora zbog kritike Lenjina, da bi kolumnista danas širio multikulturalizam sa kapitalističkog valova? To je duhovna podloga našeg sekularnog sveštenstva. Njen imperativ podrazumeva da čovek uvek bude uz i za vlast: domaću, ako ne stranu; stranu, ako ne domaću; najbolje – kao sada – i stranu i domaću. Orijana Falači je – opisujući jedan afrički prevrat u osamdesetim godinama dvadesetog veka – precizno i lepo opisala šta se dogodilo: „Opet će pobediti vlast. Večna vlast koja nikada ne umire.“ To je intelektualno i moralno blato kroz koje se krećemo.

Sada ponovo nastaje svet večnosti: uspeh i sreća su na vidiku, na dohvatu ruke, sva istorijska i politička pitanja su rešena, treba se uklopiti, učlaniti u progresivno istorijsko kretanje, prigrliti njegove nosioce. Treba, dakle, iznova i besomučno lagati. Kako se sve to ponavlja, prirodno je da se ponavlja ideološka retorika isključivanja i vređanja. Otud sve kritike mog isticanja „srpskog stanovišta“ ispunjavaju zadati obrazac i ne obaziru se na činjenice. U svom odgovoru pokazao sam da me napadaju po obrascu koji je propisala ideologija sekularnog sveštenstva. On uključuje – kako kažete – grubo podsmevanje. Nema tu ničeg ličnog. Na delu je ili revolucionarni ili postmoderni humanizam: ubija se u ime proleterskog internacionalizma, ali i u ime globalističkog multikulturalizma.

Karakteristično je da pojam „srpskog stanovišta“ vezuju za mene, ali ne i Crnjanskog koji ga je afirmisao. Jer, ako bi kritiku proširili na Crnjanskog, onda bi sebe doveli u suviše očiglednu vezu sa kritičarima Crnjanskog iz 1935. godine. Tada bi se obelodanilo da oni baštine dve tradicije kritike kako Crnjanskog tako i „srpskog stanovišta“.

Komunistički nadahnuti propagandisti su Crnjanskog – zbog „srpskog stanovišta“, ali i drugih stvari - imenovali kao „fašistu“. Mojim kritičarima ne odgovara prepoznavanje njihove bliskosti sa ovom boljševičkom tradicijom koja im je prirođena. Jedan od njih je u emisiji Peščanika, 9. marta 2012. godine, javno objavio da ima razumevanja za teror u Beogradu, posle 20. oktobra 1944. godine. Bio je to teror kojim su toliki ljudi bez suda pobijeni: Svetislav Stefanović, Grigorije Božović, Branko Popović. Profesor i slikar Branko Popović je u svojoj kući krio slike srpskih majstora da ih Nemci ne bi odneli. Nije ih pokrao nego vratio u Narodni muzej. Ubijen je bez suđenja kao narodni neprijatelj. (Koča Popović je – po sećanju Miodraga B. Protića – tražio da iz Muzeja savremene umetnosti uzme platno Save Šumanovića i pokloni ga Titu za rođendan. Zadovoljio se slikom Moše Pijade. Nameću nam ga kao svetionik vrednosti. Nije problem samo u tome što je uzeo muzejsku sliku nego što je učvršćivao kult ličnosti. Svetionik vrednosti koji stvara kult ličnosti?) Kada kažete da imate razumevanja za takav teror, onda u sopstvenu političku adresu u današnjici uključujete spremnost na teror. Otud je jasno ne samo njihovo poreklo nego i njihova aktuelnost, ono na šta su oni spremni ako se ukaže prilika: teror. Uklanjajući Crnjanskog iz veze sa „srpskim stanovištem“, oni skrivaju sopstvenu vezu sa boljševizmom.

Ali, i sa onim što ga u nas neizostavno prati: sa titoizmom. Koji činilac konstruiše pretvaranje boljševizma u titoizam?

Nedavno je negdašnji visoki funkcioner titoističkog poretka, čovek koji je bio na svim visokim državnim i partijskim funkcijama u Srbiji, na svim, inženjer Dušan Čkrebić, u Politikinom feljtonu o Koči Popoviću, ponovio komunističke stereotipe o Crnjanskom kao „fašisti“. Kada mu je ukazano na činjenice koje dovode u sumnju njegove stereotipe, Čkrebić je sebi dopustio da ustvrdi kako je nacionalizam iz Ideja „razorio neke države“. Ova aluzija otkriva mentalnu vezu nekadašnjih komunista i sadašnjih kritičara „srpskog stanovišta“. Kako su Ideje izlazile 1934. i 1935. godine nije jasno koje je države njihov nacionalizam mogao razoriti. U tom vremenu, razaranju Kraljevine Jugoslavije bile su sklone dve ideologije: komunistička i ustaška. Sporazum Moše Pijade i Mila Budaka napravljen je u Lepoglavi 1933. godine.

Odrednicu „fašistički“ je Crnjanskom prilepila komunistička propaganda, ali i propaganda jednog Savića Markovića Štedimlije, koji će postati saradnik Pavelićevog režima, da bi – u vreme kada je Dušan Čkrebić bio predsednik Privredne komore Srbije 1971. godine – u zagrebačkom VUS-u podržao rušenje Njegoševe kapele. Kao što inženjer Dušan Čkrebić baštini – svojom ocenom Ideja – sve ove tradicije, tako današnji kritičari „srpskog stanovišta“, kakvo je izloženo u mojoj knjizi, na tim tradicijama zasnivaju svoju kritiku. To pokazuje da oni teže ukidanju demokratskih sadržaja javne svesti, sve do razumevanja za mnogovrsne forme nasilja i – čak – terora, u korist interesa hrvatske kulturne politike.

Neprestanim ponavljanjem samog pojma „srpsko stanovište“ u neprimerenim i sadržajno besmislenim kontekstima, oni nastoje – u skladu sa tehnikom propagande – da ga učine sadržajno praznim i pogodnim za manipulaciju. Nevolja je u tome što taj pojam nije pojam nikakve vladajuće doktrine, nikakva moć ne stoji iza njega, pa nije usidren u nekakvoj neposrednoj tradiciji, budući da je najpotiskivaniji pojam naše javne svesti. Tako njegovo obesmišljavanje pomoću podsmešljivog ponavljanja ima različite i ne uvek prepoznatljive učinke. Pre petnaest godina su – u svim zapadnim medijima – ismejavali Petera Handkea zbog njegove političke različitosti. Danas su prisiljeni da organizuju skupove na kojima moraju da objašnjavaju kako su onda bili u pravu. To znači da je sa istorijske situacije spao veo samorazumljivosti koji su rasprostrli masovni mediji. Stvari se sve više otkrivaju u svojoj složenosti. Ni interesi nisu uvek isti. Sve je, dakle, već sada postalo mnogo upitnije, sumnjivije, problematičnije. Činjenice je sve teže složiti sa tadašnjom propagandom. Ko zna šta se može dogoditi za petnaest godina? Moguće je da nastupe i mnogo dalekosežnije istorijske korekcije.

Nastupanje nove večnosti

Ali, ideolozi o tome sada ne misle. Jer, nastupila je nova večnost koja ima izgled velike žurke: foliranje je u procvatu, zna se ko je u trendu a ko mora da se potrudi da to postane, karijere su u nagoveštaju, kompleksi se mogu prikriti ili iživeti, novac odnekud pritiče, ponegde nam njime samo mašu, ali nije nedostižno, barem za nas, možda samo za neke od nas, sve je lepo, trčimo na beogradskom maratonu, imamo skladne šorceve i moderne majice, patike su firmirane, diskreno ali neopozivo pokazujemo da nismo odavde, da smo svetski ljudi slučajno zabasali u provincijalno blato, premda se snalazimo, šta se tu može, moramo spasiti nivo onoga što je tako cool, onoga što je više drsko i bezobrazno nego što je sveže i mirno, poput neba koje je severnjački plavo ili južnjački toplo, kako kad, premda za nas uvek sija sunce, živimo nerealno, dakle moguće je, tutnji iz daljine neki užas, ali je još daleko, ko bi o tome sad mislio, ima neke opuštenosti u ovom ropstvu kog smo se napokon dočepali.  


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...