Dušan Proroković: jedan pogled na srpske izbore ili tadić 2012. i milošević 1996.

U ovakvim prilikama uvek je teško praviti poređenja. Svaka kampanja je priča za sebe i svaki izbori se odigravaju u različitim okolnostima. Ipak, ako bi već trebalo povlačiti paralelu sa nekim prethodnim, današnja izborna atmosfera ponajviše podseća na onu iz 1996. godine.

Socijalisti su još uvek slavili ukidanje sankcija i govorili o ekonomskom napretku, dok se na Kosovu spremao rat. Danas je poznato da je Slobodan Milošević tada bio vrlo dobro upoznat šta se sve na Kosovu spremalo, kao uostalom i većina čelnih ljudi u srpskim bezbednosno-obaveštajnim strukturama. Na kraju krajeva, sa više strana se do sada moglo (nezvanično) čuti da je jedna delegacija kosovskih Albanaca provela nekoliko dana u Dejtonu već tokom pregovora o BiH. SPS je imala svoju logiku, lako razumljivu, zbog čega se odlučio da o tome ne govori u kampanji. Zato su možda nešto i dobili na tim izborima, ali su – ukupno gledano i sa sadašnje vremenske distance analizirano – debelo izgubili. I oni i Srbija. Da su tada pokrenuli pitanje Kosova (umesto godinu i po dana kasnije), možda ne bi zaustavili bombardovanje Srbije, ali ko zna šta bi se dešavalo i kakva bi danas pozicija Srbije bila. Možda je mogao da se formira širi nacionalni front koji bi uključivao još neke stranke i pojedince; možda je mogao da se postigne dogovor sa opozicijom o novim rešenjima (podeli, na primer); možda je mogla da se pokrene međunarodna kampanja. O svemu tome može se danas samo nagađati. Ovako, sudbina i SPS i Srbije posle NATO intervencije je poznata.

Nekoliko stvari čini sličnim 1996. i 2012. godinu. Najpre, to je stanje u srpskim medijima i njihova uloga. Danas nam se od vodećih srpskih medija takođe nudi slika Srbije napravljena u foto-šopu. Realan život i slike na televiziji nemaju ama baš nikakvih dodirnih tačaka. Prema podacima Svetskog ekonomskog foruma, Srbija je u periodu od 2009-2012. godine nazadovala skoro po svim parametrima koji se uzimaju prilikom formiranja „globalnog indeksa konkurentnosti“ (u određenim oblastima – poput školstva i primarne zdravstvene zaštite – zabeležena je stagnacija). Ocena za posmatrani period 2011-2012. iznosi 3,72 (od maksimalnih 7,0), što Srbiju svrstava na skromno 95. mesto od posmatranih 140 država. Prema parametru kojim se ocenjuju vlasnička prava, zaštita svojine, nezavisnost pravosuđa, efikasnost izvršnih organa vlasti, etika i korupcija u državnim institucijama, Srbija je zauzela sramno 121. mesto. Gledano prema prosečnoj oceni, a u odnosu na susedne zemlje, iza Srbije je samo Bosna i Hercegovina. I Albanija nas je prestigla.

Prema izveštajima MMF i Svetske banke, srpske javne finansije su u katastrofalnom stanju. Ove dve institucije preporučuju žestoko smanjivanje rashodne strane budžeta, inače –upozoravaju – zemlji preti potpuni finansijski kolaps možda već tokom 2013. godine.

VAŽNOST SEVERA KOSOVA Ipak, o ovome se ne može ništa niti pročitati niti čuti. Čak i oni retki (i hrabri) pojedinci koji su koristili prostor da upozore na realno stanje u zemlji jednostavno su ućutkani. Da se loše vesti ne čuju tokom kampanje.

Zatim, to su poruke vodećih srpskih stranaka. Oslanjajući se na istraživanja javnog mnjenja, vodeće političke partije su se fokusirale na obećavanje evropske budućnosti, radnih mesta, investicija i sigurnosti. Čak će toga biti i u „regionima“. Ma šta pojam „regioni“ značio. Naravno, predizborna kampanja je vreme obećavanja, pa se i preterivanje može razumeti. Međutim, ovo što se u Srbiji dešava nema veze sa uobičajenim predizbornim preterivanjem, već sa potpunom neodgovornošću. Dok se zapadni ekonomski sistem raspada – u Srbiji se obećavaju investicije iz Evrope. Dok se dramatično povećava nezaposlenost i smanjuju plate u svim evropskim državama (osim u četiri najrazvijenije članice EU) – u Srbiji se obećavaju nova radna mesta.

Potpuno je jasno, svako dalje ekonomsko i političko vezivanje Srbije za zapadni sistem znači zaglibljivanje u još veće blato. Ekonomska kriza će potrajati barem još jednu deceniju, a u međuvremenu – kako to obično biva u ovakvim okolnistima – moguće je da će biti i kakvog velikog rata. Zapravo, rat je dešavanjima na Bliskom Istoku već počeo, samo je pitanje kada će se proširiti dalje. Pogotovo pada u oči podatak da gotovo niko nije pomenuo Južni tok, jedinu „zelenu granu“ i stratešku investiciju za koju se Srbija može uhvatiti u narednoj deceniji.

Ali sve ovo nije ni pola jada u odnosu na dešavanja na Kosovu. Za vodeće srpske političke stranke ova tema uopšte ne postoji. Kao i 1996. godine, Albanci ovaj period koriste za pripremanje nove vojne akcije. Mada – mora se podvući – stanje na Kosovu mnogo više podseća na februar 2004. Posle toga je usledio 17. mart. Ne treba biti veliki poznavalac prilika na Kosovu da bi se zaključilo da među Albancima ključa. Novi pokušaj vojne akcije na srpskom severu Kosova je spremljen, a kako stvari stoje, vrlo brzo će biti i započet.

Da li je Srbija u ovakvom stanju sposobna da bilo kako reaguje? Da li uopšte postoji svest o tome zašto je važno braniti sever Kosova? Da li i sever Kosova predstavlja „regione“? Ili se opet treba uzdati samo u rešenost kosovskih Srba da brane svoja ognjišta!?

TADIĆ I SAD Na kraju, sličnost između navedenih izbora nekada i ovih današnjih je odnos srpskih predsednika i SAD. I Slobodan Milošević se tada – kao i Boris Tadić sada – preterano vezivao za SAD. I jedan i drugi su, valjda, verovali da mogu biti „strateški partner“ Vašingtonu i sporazumeti se sa njim. Na ovo poređenje može se staviti i niz primedbi, pre svega zbog toga što Milošević i nije imao preteranog izbora u biranju saveznika. Svet je pre deceniju i po izgledao drugačije nego što izgleda danas. Ipak, može se zaključiti da je i jednog i drugog ovo uverenje koštalo previše (Miloševića je stajalo i života).

Što se sudbine pokojnog predsednika Miloševića tiče, ona je poznata. Što se političke karijere doskorašnjeg predsednika Borisa Tadića tiče, ona još traje. Tadić je kandidat i na predstojećim predsedničkim izborima sa velikom šansom da uđe u drugi krug. Da li je onda možda pogrešna konstatacija kako ga je preterano oslanjanje na SAD koštalo previše? Nije!

Pre nekoliko meseci, iz kurtoazije i zbog nekog davnog dogovora trebalo je da se obratim jednom poznaniku iz DS. Istina, tada, pre više od jedne decenije kada smo se upoznali, on nije bio povezan sa DS. Posle toga se tamo obreo i avanzovao prilično visoko. Elem, na moju poruku on je odgovorio, zahvalio se, i takođe iz kurtoazije, da bi pokazao interesovanje, postavio pitanje: šta misliš oko Kosova? Odgovorio sam kratko: između Tačija i Tadića, Amerikanci su izabrali Tačija! Posle ovoga, moj poznanik mi se više nije javljao. Iskreno, nisam ni očekivao da mi se javi. Pretpostavljao sam da će razumeti ovaj odgovor. Iza ovog se i krije smela konstatcija o tome kako je preterano oslanjanje na Vašington previše koštalo Borisa Tadića – još jednog predsedničkog mandata, mesta u istoriji ili nečeg trećeg!?

Da pogledamo ovu stvar iz drugog ugla. Šta je Vašington koštalo da dozvoli vladajućoj koaliciji u Srbiji da seiri na barikadama sa kosovskim Srbima 2-3 meseca, da udara u patriotske bubnjeve i odbija svaku vrstu razgovora sa Editom Tahiri? Bolja kampanja od te im nije trebala. Ili, ako je to mnogo, barem su im mogli dozvoliti da nesretni pregovori – koji će rezultati opozivim priznavanjem entiteta Kosovo* – budu pomereni za posle izbora. Nije valjda toliko bilo zapelo da sve mora da se završi do proleća 2012. godine.

POTREBA ZA NOVOM POLITIKOM E, pa ovako: to nije ništa koštalo Vašington, SAD su mogle da sačekaju još dva-tri meseca. Ali je moglo mnogo da košta Hašima Tačija. Tačijeva većina u Prištini je tanka i klimava, a rezultati dosadašnjeg rada nikakvi. Da su pregovori odloženi ili da su srpske vlasti još i otvoreno podržale kosovske Srbe, Tači bi do danas već bio politička prošlost. Uteravanje srpske strane u brze pregovore sa Prištinom imalo je za cilj da spasi Tačijevu vladu. Vašington je žrtvovao Tadića da bi spasao Tačija.

Pri tome, Vašington je ovim potezom uspeo samo da produži tekući mandat Tačiju, ne i da mu obezbedi novi. Za obezbeđivanje novog mandata biće neophodan vojni uspeh na severu Kosova, pošto drugog rezultata sa kojim bi Tači mogao na sledeće izbore – neće biti. U svakom slučaju, vodeća zapadna sila pokazala je u ovoj političkoj kombinatorici ko je za njih strateški partner. Tu oni nisu imali nikakvu dilemu, bez obzira što je taj strateški partner umešan u trgovinu ljudskim organima i niz drugih monstruoznih zločina.

Iz toga kako se kampanja odvija i šta se oko Srbije dešava, može se lako zaključiti da se Srbija nalazi u teškoj situaciji. Kao što je bio slučaj i 1996. godine, izlazak iz teške situacije neće se pronaći medijskim falsifikovanjem stvarnosti, neodgovornim obećanjima, niti vezivanjem za spoljnopolitičke faktore koji dugoročno imaju interese na Balkanu sasvim suprotne srpskim interesima. Izlazak se može pronaći samo otvaranjem novih alternativnih puteva, definisanjem nove politike i vezivanjem za nove saveznike.Treba podvući: krenuti putem političke i vojne neutralnosti jeste teško, mukotrpno i zahteva da se izdrže razni pritisci koji će dolaziti sa svih strana. Ali na takav način barem možemo nekako preživeti i narednu kriznu deceniju, održati se u postojećim granicama i sačuvati resurse. Bez toga, srpska golgota će se nastaviti. Ko ne veruje, neka se seti 1996. Da li je iko verovao da, posle svega što nam se desilo do tada, može doći i do nečeg mnogog goreg? Bez nove politike i novih saveznika, nastavljanjem putem koji je utabavan prethodne četiri godine, desiće nam se da dopadnemo u poziciju iz koje će nam sve ovo danas izgledati kao sjajna prošlost. Razvejavanje predizbornih iluzija možda će početi već nekoliko dana posle Đurđevdana novom albanskom intifadom na Kosovu. Da li smo za to spremni?