Velika Albanija – šta je to, da li postoji i čemu se nada?

Velikoalbanska ideja stara je makar koliko i program Prizrenske lige (1878. godina, Bajrakli džamija i 300 viđenijih Albanaca koji se protive Berlinskom kongresu), kada nemački kancelar Bizmark nije hteo da prizna čak ni postojanje albanske nacije. Program Prizrenske lige tražio je, između ostalog, da se Albancima (nakon Rusko-turskog rata) vrate sve teritorije gde su živeli Albanci, do tada pod Turcima. Tu spada deo Srbije, deo Crne Gore, deo Makedonije, deo Grčke i, naravno, Albanija. I to je, otrpilike zvaničan začetak velikoalbanske misli.

Osujećeni albanski delegat, Abdul Frašeri, kojem je tada objašnjeno da od ideje „ligaša“ nema ništa, upozorio je Evropu sledećim rečima:

„Ako Velike sile osude ovaj hrabri i slobodoljubivi narod da ostane u ropstvu ili, još gore, da bude podeljen između susednih država, Balkansko poluostrvo nikada neće imati mira, jer Albanci nikada neće prestati da se bore za svoju nezavisnost”.

Jedna od mapa Velike Albanije, predstavljena pre dve godine u Tirani

Gore od turskog ropstva?

Dakle, krajem 19. veka neko je rekao da je od turskog ropstva, za Albance, gore da im narod bude „podeljen između susednih država“, što će reći, da je za albanski narod najgore da živi u Srbiji, Grčkoj, Makedoniji ili Crnoj Gori.

I sa tom idejom velikoalbanska misao dočekala je svoj procvat za vreme II svetskog rata kada je sa, od strane italijanskih fašista osnovanom, Iredentom – počela da u delo sprovodi nešto što je do tada delovalo kao spisak lepih želja samouverenih albanskih mudraca.

Kada su fašisti izgubili rat, velikoalbanska ideja živela je u kućama i džamijama, školovala se mimo školskih sistema država – pobednica nad fašizmom, krila se po brdima i naoružavala se u tišini. I tako spremna dočekala je raspad Jugoslavije.

U Srbiji, kao najlakšoj meti - gubitnici u jugoslovenskim ratovima s kraja 20. veka, ideja prizrenskih mudraca najlakše je započela ostvarenje svog davnog sna o oslobođenju. Otcepila je Kosovo.

Treba, pojednostavljenja radi, podvući još jednu ne baš laskavu činjenicu: Srbija je velikoalbanskoj ideji pomogla više nego ijedna država – domaćin albanskom narodu. Ne samo da je u vreme Brozove vladavine bilo više nego politički nekorektno pominjati postojanje velikoalbanske pretenzije na srpske teritorije, nego su Brozovi crtači granica pripomogli desetkovanju srpskog stanovništva na Kosovu, pomerili granicu Kosova sve do Leposavića i Leška (mesta koja nikada nisu bila deo Kosova), doneli ustav 1974, i napravili jedno veštačko jezero na Severu Kosova. To veštačko jezero zove se Gazivode, izgleda gotovo nestvarno lepo – svakome ko ne zna morbidan podatak, da ispod tog jezera postoji čudno groblje. To groblje broji preko 20 srpskih sela, duplo više od toga srskih crkava, a odatle je na jug Srbije raseljeno više od 25 hiljada Srba koji su tu živeli. Etničko čišćenje? Da.

Početkom 21. veka - novo proleće velikoalbnaske ideje 

Uz pomoć srpskih neprijatelja u jugoslovenskom ratu, zatim uz pomoć srpske gluposti (jedan od primera je podatak da Srbi sve dok nisu izgubili Kosovo nisu hteli da uče albanski jezik – a samo lud čovek može da neće da zna jezik svog neprijatelja), pa uz pomoć alavosti onih među Srbima koji su prodavali oružje Iredenti novog doba, ovaj put u liku UČK, i na kraju – ili je to na početku – uz pomoć promene nemačkog stava i stava SAD, velikoalbanska ideja doživljava svoje novo proleće početkom 21. veka.

U Srbiji predstavljena kao nebitna (čak upoređivana sa smešnim organizacijama poput „1389“ ili „Naši“), Vetvendosje ili Samoopredeljenje – stranka koja se otvoreno zalaže za prisajedinjenje svih „albanskih zemalja“ matici, broji sve više članova na oslobođenom, albanskom Kosovu, u Makedoniji i u Albaniji. 

Albanska armija (ANA) ima svoje operativce u Makedoniji, na Kosovu i u Crnoj Gori. A albanski kriminalci preuzeli su vodeću ulogu u podzemlju cele Evrope, s akcentom na Balkanu. Jedan od boraca za albanski stvar, Pacoli, jedan je od najbogatijih ljudi na svetu i svoje poslove proširio je čak i u Rusiju.

Osmeh novog fašizma

Ono što samozvani antifašisti u Srbiji (i regionu) ne vide, ili ne smeju da izgovore – zbog novog duha političke korektnosti –  pretnja je ne samo miru u Srbiji ili Makedoniji, nego miru celog Balkanskog poluostrva. Zalagali su se za kosovsku nezavisnost, nazivali sebe levičarima, samozadovoljno sebe smatrali slobodoumnicima, i sve će to trajati do onog časa kada im albanska misao otelovljena u jednom vrlo ozbiljno organizovanom projektu, sasvim sklonjenom od očiju sveta koji se bavi važnijim stvarima – ne pokaže ogledalo njihovog samozadovoljnog antifašizma. Lice koje će im se u tom ogledalu osmehnuti – biće lice fašizma. Onog koji je osnovao Iredentu. Onog koji ih plaši kao nečista savest zbog Holokausta. Onog koji minorizuju, odbijajući da se bave Jasenovcem.

Priča o velikoalbanskoj ideji i podršci koju ova ima, što kroz ignorisanje činjenice da ona itekako postoji, što kroz pomaganje i podršku od strane ojačale Nemačke i sve bezumnije Amerike – priča je i o antifašizmu novog doba, koji je preuzeo sve fašističke ideje i gebelsovski nazvao fašistima sve one koji se tom fašizmu protive.

Taj fašizam, na primeru velikoalbanske misije, briše tragove postojanja drugih naroda (tragovi srpskog postojanja na Kosovu nestaju svakog dana), služi se zastrašivanjem i proterivanjem, etničko čišćenje izvodi pod firmom „oslobođenja“ i nema nameru da se zaustavi na Kosovu. Kosovsko iskustvo ohrabruje ga (nikakve reakcije nije bilo, ideja je ostvarena bez mnogo žrtava, nepočinstva su nagrađena dobijanjem još jedne države na Balkanu) i uči ga na koji način da nastavi borbu za konačni cilj.

Bezbrižno pleme

Naivno je misliti da Albance zanima ulazak u Evropsku uniju. Njih zanima život u albanskim državama, po zakonima albanskih država i, kao pleme  pametniji su od  svih komšija  – jer kod njih pripadnost veri ne podrazumeva pripadnost naciji. Dakle, ne morate biti musliman da biste bili dobar Albanac. Morate biti samo dobar Albanac, i to je jedini bog kojem se imate moliti. Albanci su, a ovo će zvučati politički nekorektno, pleme koje je, neiskvareno civilizacijskim izmišljotinama poput nekih ideologija ili religija, ostalo na nivou plemena. Da li se njihova velikoalbanska ideja naziva fašističkom ili oslobodilačkom ili se naziva primitivnom i civilizovanom čoveku odvratnom, njih ne zanima. 

Kao 1912 – kada je nakon ustanka protiv Turaka napokon priznata Albanija kao država (u čemu su pomagali Srbi i Crnogorci, verujući da rade u cilju destabilizacije Otomanskog carstva) ili 2008, kada Crnogorci i Makedonci (zarad obećanja EU i uverenja da će tako od Albanaca napraviti prijatelje) priznaju nezavisno Kosovo, tako i sada – kada se ceo region upinje da minorizuje destabilizaciju Makedonije i juga Srbije (Preševo, Bujanovac, Medveđa) ne bi li očuvao privid mira. I privid prijateljstva sa Albanijom (čiji se predsednik Beriša javno zalaže za ujedinjenje „albanskih zemalja“) kako se ne bi zamerili Nemačkoj i SAD.

Pre dve godine u Tirani na promociji „Liste prirodne Albanije“ čiji je cilj stvaranje jedinstvene države svih Albanaca na Balkanu. Skupu su prisustvovali Albanci iz Preševske doline, sa Kosova, iz Makedonije, Crne Gore, Grčke i dijaspore

U tom poslu Srbija je otišla toliko daleko da u Bujanovcu postoji registrovano Udruženje veterana OVPMB (Oslobodilačka vojska Preševo, Medveđa, Bujanovac) a Makedonija dotle da usred Skoplja postoji muzej OVK, pun albanskih zastava, relikvija kao što su nekakav Jašarijev pištolj itd.

Kada Makedonci, Srbi i Crnogorci shvate da oni, baš kao ni Turci, neće ući u Uniju, kada se dakle sete da je granica bila i ostala  Drina (a za jedne Srbe – mutna Morava i nesrećna Drina), ponovo će Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK) nazvati teroristima. I pašće maska političke korektnosti, ali to više ništa neće značiti. I Albancima i SAD i Nemačkoj, savršeno je svejedno kako ih nekoliko slabih državica naziva.

Konkretno, stvar može da se odvija sledećim redosledom. Kosovo je bogato. Ali tamo ima previše mladih ljudi koji ne vide perspektivu, nema dovoljno posla za sve i novac je u rukama grupa ljudi koji su okupljeni oko bivših ratnih vođa. Pobuna do koje će verovatno doći, krenuće međutim u drugom smeru – umesto socijalna ona će biti pobuna Kurtijevih „samoopredeljenih“. Donacija sa Zapada je sve manje i kada nestane tog novca neki novi rat biće najbrži izlaz iz bede. Nakupljeni bes prvo će biti iskaljen na onoj šačici Srba (i Crnogoraca, neka se ne zanose) na Kosovu. Već je počeo da se preliva i u Makedoniju, i neće mnogo proći, pojaviće se na granicama Srbije – mnogo bučnije nego sada kada to deluje kao sporadično upadanje i pokušaji MUP-a Srbije da to reši bez mnogo galame.

Na prelazu Merdare (granica Srbije i Kosova na jugu) sve je manje automobila. Iskusni Srbi plaše se zatišja i praznih puteva i svi do jednog (kojoj god opciji naklonjeni bili) slute da se sprema nevreme. I na prelazima prema Crnoj Gori je problematično. Crnogorci popuštaju, i propuštaju kosovska vozila za male takse, ali u suprotnom smeru, kosovski carinici sve češće maltretiraju Crnogorce, naplaćuju nerazumne kazne, pretresaju vozila itd.

Dakle, ideja o Velikoj Albaniji postoji i nikada nije nestajala. Živi svoj život u potaji, ili u glasnoj pucnjavi, u brdima ili u gradovima, rušeći i paleći pred sobom sve što je podseća na podatak da je teritorija na kojoj živi - oteta, pri čemu se ne radi samo o Kosovu. I nema naznaka da će tu ideju ugasiti popuštanje i tapšanje po ramenu od strane susednih državica ili moćnih sila. Poigrava se sa fašizmom i antifašizmom civilizovanih naroda koji svoje težnje pokušavaju da uvijaju u ideološke oblande. Albancima je svejedno. Juče iredentisti i fašisti, danas borci za oslobođenje od nekakve srpske hegemonije, sutra agresori na Makedoniju ili Crnu Goru – savršeno je svejedno. Ideja ne umire, samo se nazivi menjaju.