Francuski predsednički izbori – populizam, iracionalnost i emocije

Prvi krug francuskih predsedničkih izbora, održan u nedelju 22. aprila, nije doneo posebna iznenadjenja. Na čelu se našao socijalistički kandidat Fransoa Oland (28,63%), odmah iza njega je desničarski kandidat i trenutni predsednik Nikola Sarkozi (27,18 %), potom ultradesničarski kandidat Marin Le Pen (17,90 %), ultralevičarski kandidat Žan-Lik Melanšon (11,11 %) i desni centar Fransoa Bajru (9,13 %). Ostalih pet kandidata osvojili su, zajedno, 6 odsto glasova, a na izbore nije izašlo 20,53 odsto glasača.

Sarkozijeve greške

Sarkozi izlazi iz prvog dela kampanje zamoren i iscrpljen. Ne predlažući ništa novo, nego reciklirajući neodržana obećanja iz 2007. godine, on se odlučio na loš potez radikalizacije svojih stavova u odnosu, ne samo na imigraciju, nego i na rodjene Francuze čija je koža druge boje i koji ne pripadaju hrišćanskoj veri. Izjednačavanje crnaca, Arapa i muslimana sa lopovima, nasilnicima i ubicama, trebalo je da mu donese glasove Nacionalnog fronta. Medjutim, Marin Le Pen, za razliku od Sarkozija koji je jasno propagirao rasizam, očistila je svoj govor od otvorenog zagovaranja rasizma i vešto ga svela na aluzije.

Druga greška Sarkozija, u očima glasača, bile su njegove izjave i izjave njegove žene Karle Bruni-Sarkozi, da su oni običan i skroman svet koji živi od svojih malih prihoda i živi svoje male živote. Ove groteskne izjave ojačale su neprihvatanje Sarkozija, pošto su svi bili svedoci njihovog višegodisnjeg pokazivanja materijalnog bogatstva i statusnih simbola. Velika greška kandidata Sarkozija bila je i šizofreno kritikovanje predsednika Sarkozija, reklamirajući sva dobra dela koja će za narod učiniti novi predsednik Sarkozi. Bezbroj sitnih greški u falsifikovanju brojki i statistika u sopstvenu korist, kritikovanja protivničkih ideja, a potom preuzimanja tih istih ideja, kao i licemernost i dvoličnost u obraćanju narodu, učinili su da se dobar deo glasača udalji od njega.

Fransoa Oland, bivši sekretar Socijalističke partije, bio je vidjen kao neharizmatična ličnost, bez ministarskog iskustva, nesposoban da za sobom povede mase, ali sposoban da nadje dobre kompromise. Ispostavilo se da je ovaj potonji element jedan od najvažnijih njegovih kvaliteta. Istovremeno, timski rad, koji je manjkao samoživom i sveznajućem Sarkoziju, doprineo je da se prikaže jedinstvo socijalista. To jedinstvo je vrlo krhko, ali se održava željom za preuzimanje vlasti. Strategija socijalista bila je odredjena umerenost u obećavanju starozavetnih čudesa i prilično dobro izbegavanje kontradikcija u nastupu. Naravno, primarni element u diskusijama sa protivničkim taborom bilo je podsećanje na katastrofalni Sarkozijev bilans u toku njegovog petogodišnjeg vladanja.

Kako je igrala druga liga?

Očekivalo se da će se dva glavna kandidata naći rame uz rame, što se i desilo, te da će "mali" kandidati osvojiti od 0,5 % do 2 % glasova, što se i obistinilo. Pitanje se postavljalo za tri preostala kandidata – Le Pen, Melanšon, Bajru – čiji su skorovi bili teži za predviđanje. Svakako, najveće razočarenje je doživeo Fransoa Bajru, kandidat desnog centra, osvojivši 9,13 % glasova što je bitno manje nego na izborima 2007. godine (18,57 %).

Uzevši u obzir da je izborna kampanja prošla bez značajnije borbe ideja i programa, te da se svela na gromoglasno izvikivanje parola, obećavanje neizvodljivih akcija, izmišljanje zakonskih projekata koji nemaju nikakvih osnova i preskakanja svake diskusije kojim sredstvima će se finansirati programi vredni stotinak milijardi evra, Bajru se i nije čuo. Uobičajen pristup Bajrua, koji nema mogućnosti da se nadje u drugom izbornom krugu, leži u "razumnom" pristupu prilikama i prilično objektivnom kritikovanju ostalih kandidata. Medjutim, njemu nedostaje, pre svega, politička i administrativna struktura, koja bi mu omogućila postojanje i van predsedničkih izbora.

Melanšon

Najveće iznenadjenje ovogodišnjih izbora bio je Žan-Lik Melanšon, bivši socijalista koji se radikalizovao ka komunističkim opredeljenjima, ali se i distancirao od polumrtve Komunističke partije Francuske. Melanšon, bivši ministar i senator, oduvek je imao tendencije ka levom krilu socijalista, što ga je i spustilo u drugu garnituru partijskih kadrova partije. Ljut i nezadovoljan, pre četiri godine je napustio socijaliste i formirao Levičarsku partiju. Bivajući odličan govornik, dobar psiholog i vešt populista, on se svojim radikalizovanim govorima, obraćao isključivo emotivnom i iracionalnom delu glasačkog mentalnog sklopa, kritikujući vlast, Evropu, kapitalistički sistem i obećavajući državnu kontrolu i blagostanje. Takav pristup mu je omogućio da ka sebi privuče značajan broj glasača.

Dobitnik je i Marin Le Pen, čiji je skor prevazišao najbolje skorove njenog oca, Žan-Marija Le Pena. Marin je uspešno napravila preokret u slici ove ultradesničarske partije i umesto neprekidne provokacije na ivici zakona, koja je krasila njenog oca, ona je ispolirala površinu, stavila sloj šminke i laka, ublažila rečnik i ojačala kritike svih političkih protivnika. Tradicionalno oštri stav u odnosu na vladajuću strukturu, dobio je jači emotivni značaj, a oslanjanje na iracionalno je postalo ženski suptilnije u odnosu na stil njenog oca. Kritika vlasti, opozicije, Evrope, bankarskog sistema, imigracije, traženje zatvaranja Francuske, izlazak iz Evropske unije, povratak francuskom franku i većoj kontroli države, što bi dovelo do blagostanja, opredelila je dobar deo glasača da u kovertu stave listić sa njenim imenom i da tako načine korak ka populističkoj propagandi Nacionalnog fronta.

Marin Le Pen

Šta će biti u drugom krugu?

Drugi krug glasanja koji će suprostaviti Olanda i Sarkozija, održava se 6. maja. Mračna politička kuhinja je počela da radi punom parom, a dvoje finalista pokušavaju, obećanjima, paktovima i strategijama, kao i prespektivama na poslaničkim izborima koji će se održati četiri nedelje posle predsedničkih, da na svoju stranu privuku što više političkih čelnika i time sebi obezbede većinu glasova. Marin Le Pen, najverovatnije neće svojim glasačima dati savet za koga da glasaju i pretpostavlja se da će polovina njenih glasača da se opredele za Sarkozija, četvrtina za Olanda, a da će četvrtina da odustane od glasanja u drugom krugu. Melanšon će svojim glasačima dati smernice ka socijalistima i njegovi glasači bi trebalo, oko 90 odsto, da glasaju za Olanda, dok će glasači Bajrua, najverovatnije bez kandidatove direktive, biti podeljeni u tri trećine – jedna za Sarkozija, jedna za Olanda, a jedna trećina neće glasati u drugom krugu. Zeleni (2,38 %) su savetovali svojim glasačima da se pridruže socijalistima, dok se za ostalih 3,5 % ne može da predvidi. Na taj način, crpeći iz rezervi, iz glasačkog tela drugih formacija, Fransoa Oland može da odnese pobedu i postane novi predsednik Francuske.

Ako se tako dogodi, Nikola Sarkozi će moći da okrivljuje krizu, nesposobnost svojih saradnika i nepovoljne prilike, ali svi znamo da je u pitanju njegov pristup predsedničkoj funkciji koju je on obavljao kao skorojević, novopečeni bogataš, vlasnik velike firme, prepun sebe i svog uspeha, željan da pokaže svoju nadmoć u odnosu na čitavu populaciju, da saradjuje i da se druži samo sa milijarderima, da kontroliše svaki segment svog preduzeća i da sav značaj i slavu stavi na sopstveni račun. Velika je verovatnoća da će ga Francuzi, 6. maja, odbaciti upravo zbog njegove nemogućnosti da ukaže bilo kakvo poštovanje prema onima koji nisu milijarderi ili bar milioneri.