Koruptivna privatizacija

Rezolucijom od 29. marta 2012. godine Evropski parlament pozvao je srpske vlasti da odmah revidiraju kontroverzne privatizacije 24 kompanija, uključujući Sartid, Jugoremediju, Mobtel, C market i ATP Vojvodinu, kao i da momentalno skinu oznaku državne tajne sa tih dokumenata.

Na spisku se osim njih nalaze i Novosti, Luka Beograd, Nacionalna štedionica, Veterinarski zavod Zemun, Keramika iz Kanjiže, Zastava elektro, Tehnohemija, Srbolek, Šinvoz, Prosveta, Azotara Pančevo, polaganje optičkih kablova od strane preduzeća Nuba invest, izvoz šećera u EU i Koncesija za autoput Horgoš-Požega.

Predsednik Demokratske stranke (DS) Boris Tadić rekao je juče da su se 23 od 24 sporne privatizacije desile u vreme Vlade na čijem je čelu bio Vojislav Koštunica i da "jedva čeka" da sazna ko stoji iza njih, piše u Blicu. Tadić je rekao da je ponosan što aktuelna Vlada Srbije nije učestvovala u spornim privatizacijama

Da je privatizacija crna rupa srpske tranzicije mnogi ekonomisti ističu već godinama, ali uzgleda da će tek pod pritiskom Evrope vlasti morati i da preduzmu nešto po tom pitanju, pošto do sada nismo videli da su nešto radili na osnovu silnih izveštaja o korupciji i izveštaja koje su dobijali od Saveta za borbu protiv korupcije. Od 2.350 privatizacija 650 je raskinuto, odnosno jedna trećina, ali s obzirom kakve su se sve zloupotrebe dešavale nekih značajnijih zakonskih posledica nije bilo.

Da li će Srbija dobiti svoju aferu “Sanader” ostaje da se vidi, a u javnosti se uveliko prebira ko je bio na kojoj poziciji kada su odrađene sporne privatizacije.

O skoro svim spornim privatizacijama na spisku EU, Savet za borbu protiv korupcije je tokom prethodnih osam godina podnosio je izveštaje Vladi i prosleđivao dokumenta tužilaštvu. Do sada bez ikakvog epiloga. Danilo Šuković, član Saveta kaže da su oni istraživali, pisali, slali srpskom tužilaštvu, ali sada vidi da je ipak neko u Evropi to čitao i sada traži odgovore od vlasti.

Verica Barać

U nastavku ćemo prikazati sažete izveštaje Sabeta za borbu protiv korupcije o najvećim privatizacionim promašajima od 2001. godine na ovamo.

Sporne privatizacije

Mobtel 1994, 2004.

Izvoz šećera u EU - 2001-2002.

Jugoremedija - 2002.

Sartid - 2003.

Veterinarski zavod Zemun - 2003.

Nacionalna štedionica - 2001- 2003.

Šinvoz - 2004.

C market - 2005.

Luka Beograd - 2005.

Srbolek - 2005.

Zastava Elektro - 2006.

Azotara Pančevo - 2010

Horgoš-Požega - 2006.

Večernje Novosti - 2006.

ATP Vojvodina - 2006.- 2008.

Trudbenik gradnja - 2008.

IP Prosveta - 2009.

Nuba invest (polaganje optičkih kablova) - 2009.

Tehnohemija - 2010.

Predsednici Vlade i ministri zaduženi za privatizaciju

25.1. 2001. - 12.3. 2003. - Zoran Đinđić, Aleksandar Vlahović

18.3. 2003. - 3.3. 2004. - Zoran Živković, Aleksandar Vlahović

3.3. 2004. - 21.1. 2007. - Vojislav Koštunica, Predrag Bubalo

15.5. 2007. - 11.5. 2008. - Vojislav Koštunica, Mlađan Dinkić

7.7. 2008. - 6.5. 2012. - Mirko Cvetković, Mlađan Dinkić (Nebojša Ćirić)

Direktori Agencije za privatizaciju

17.7. 2001. - 26.12. 2002. - Vladimir Čupić

26.12. 2002. - 7.4. 2004. - Mirko Cvetković

7.4. 2004. - 15. 7. 2004. - Branko Pavlović

15.7 . 2004. - 5. 10. 2006. - Miodrag Đorđević

12. 10. 2006. - 25.5. 2007. - Vladimir Galić

25. 5. 2007. - 18. 6. 2009. - Vesna Džinić

18.6. 2009. -   Vladislav Cvetković

Sartid

Prodaja “Sartida” i pet zavisnih preduzeća u stečaju za samo 21,3 miliona dolara američkoj kompaniji “US Steel” 2003. godine jedna je od prvih i najvećih afera u srpskoj privatizaciji, ne samo zbog značaja i veličine te kompanije, već i zato što su dugovanja ove kompanije zajedno sa drugim velikim industrijskim sistemima bile razlog za guranje u stečaj četiri velike domaće banke. Osim toga kupac je oslobođen tih ogromnih dugova koji su se procenjivali na oko 1,7 milijardi dolara.

“Po svemu sudeći radilo se o krupnoj korupciji u koju su bili umešani najviši predstavnici države, koji su uz svesrdnu podršku sudova omogućili stranoj kompaniji da ostvari veliku protivpravnu dobit. Prodaja “Sartida” izaziva osnovanu sumnju da je u pitanju klasičan slučaj korupcije u koju su uključeni najviši organi izvršne i sudske vlasti, koji su zloupotrebili svoj položaj. Oni su omogućili jednoj stranoj firmi da stekne privilegovan položaj i time ostvari veliku protivpravnu dobit. Ta firma je svesno ušla u igru, što se vidi iz sukcesivnih koraka, izražavajući navodnu želju da se pomogne preduzeću koje se nalazi u velikim teškoćama, a u stvari tražeći privilegovan položaj čime bi ostvarila ključnu prednost u odnosu na potencijalne takmace u procesu privatizacije. Oni su tražili i dobili nešto što im ne može nikad pripadati u sistemu vladavine prava, zaštitu izvršne vlasti od mogućih akcija sudske vlasti. Dogovor ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića sa privilegovanim kupcem, u koji je bio sve vreme uključen premijer, i koji je dobio potvrdu cele Vlade i Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, izveden je na štetu države”, navodi se u izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije iz 2004. godine.

Sartid sa još pet preduzeća prodat je očišćen od dugova za 21,3 miliona evra, dok je prethodno Ekonomski institut procenio vrednost samo investiranog kapitala Sartida na 57,645 miliona dolara, Sartida Beli limovi na 960.000 dolara i Sartida Luka Smederevo na 930.000 dolara.

Šinvoz

Agencija za privatizaciju je na aukciji 26. aprila 2004. godine prodala 56 odsto kapitala “Šinvoza” Nebojši Ivkoviću, dok je 44 odsto akcija ostalo u vlasništvu malih akcionara.

Kupac je pored isplate kupoprodajne cene preuzeo obavezu da u roku od 12 meseci od dana zaključenja ugovora investira u osnovna sredstva preduzeća 7.974.000 dinara. Uprkos brojnim upozorenjima malih akcionara da je kupac kao investiciju u osnovna sredstva predstavio pet rashodovanih dizel-električnih lokomotiva nabavljenih za seču u staro gvožđe, Agencija je prihvatila izveštaj revizora “Privredni savetnik – Revizija” iz Beograda, po kom je investicija izvršena u skladu sa kupoprodajnim ugovorom, a prilikom narednih kontrola predstavnici Agencije su odbijali zahteve malih akcionara da samo pogledaju sporne lokomotive u dvorištu “Šinvoza”. Akcionari su takođe obavestili Agenciju o mogućnosti da lokomotive čak i nije kupio Nebojša Ivković, već da su dobijene u poravnanju između “Šinvoza” i ŽTP “Beograd”, o čemu je ugovor dobio Savet za borbu protiv korupcije, ali Agencija nije preduzela ništa da proveri ove sumnje.

Ivković je početkom 2007. godine obustavio proizvodnju u “Šinvozu”, a u novembru 2007. godine ”Šinvoz” je otišao u stečaj. U međuvremenu je ovu firmu zadužio kod svoji preduzeća, pa se on pojavio kao većinski poverilac “Šinvoza”.

Nakon otvaranja stečaja, skoro tri godine od isteka roka za izvršenje investicije, Agencija za privatizaciju je 3. decembra 2007. godine utvrdila da kupac nije investirao u skladu sa ugovorom. Kao nagradu što je tri godine kršio ugovor, Agencija Ivkoviću daje naknadni rok za njegovo ispunjenje.

Tadašnji ministar ekonomije Mlađan Dinkić izjavio je da “postoji osnovana sumnja da je novi vlasnik namerno izazvao stečaj u Šinvozu, i najavio da će pokrenuti i nadzor nad radom novosadskog ogranka Agencije jer postoji sumnja da su nesavesno poslovali”. Međutim, nikakvi postupci protiv kupca nisu pokrenuti, a on sam pošto su njegove firme najveći potražioci “Šinvoza” podnosi Plan reorganizacije koji predviđa da se radnicima isplati svega 35 odsto neisplaćenih plata, a da on preuzima celokupnu imovinu “Šinvoza”, dok mali akcionari ostaju bez akcija.

Azotara Pančevo

Azotara iz Pančeva prodata je putem javnog tendera 11. aprila 2006. godine konzorcijumu pravnih lica koji su činila preduzeća Univerzal holding čiji je suvlasnik Dušan Stupar, nekadašnji načelnik Državne bezbednosti za Beograd, i dve litvanske kompanije. Preduzeće je prodato za oko 13,1 milion evra. Kada je zbog neispunjavanja ugovornih obaveza, Agencija za privatizaciju u januaru 2009. raskinula kupoprodajni ugovor, jer je spsko-litvanski konzorcijum, 2007. godine bez saglasnosti Agencije za privatizaciju, prodao pogon "Karbamid 2" koji predstavlja preko 10 odsto knjigovodstvene vrednosti Azotare, dok je kupoprodajnim ugovorom definisano da kupac ne može raspolagati imovinom većom od pet odsto.

Nakon raskida ugovora sa Azotarom, Agencija za privatizaciju je za privremenog zastupnika kapitala imenovala Radosava Vujačića koji, istovremeno, obavlja i funkciju zamenika generalnog direktora Srbijagasa.

Savet za borbu protiv korupcije primio je presdtavke zaposlenih HIP Azotara da zastupnik kapitala sklapa štetne poslove za ovu firmu.

Tako je Azotara, koja proizvodi mineralno đubrivo, 2010. godine pozajmila 75.000 tona pšenice od Viktorija grupe po ceni od 12 dinara po kilogramu iako je cena na Produktnoj berzi u tom trenutku iznosila 10,8 dinara, bez PDV-a. Nakon toga, Azotara je tu istu pšenicu prodala Ju pointu u vlasništvu Zorana Drakulića po ceni od samo 8,66 dinara po kilogramu. Nakon toga, Azotara je bila u obavezi da Viktoriji vrati pšenicu, roda 2010. godine do 15. decembra, ali je do tada cena pšenice skočila na čak 25,5 dinara po kilogramu.

Drugi štetan ugovor na koji su radnici ukazali bilo je pozajmljivanje 50.000 tona pšenice od Direkcije za robne rezerve u februaru 2010. godine po ceni od 12,15 dinara po kilogramu, da bi dvadesetak dana kasnije prodali po samo 11 dinara firmi Invej, za koju se u javnosti spekuliše da pripada Predragu Rankoviću Peconiju.

Prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, šteta koju je Azotara pretrpela iz oba posla, sa Viktorijom i Direkcijom, iznosi 17,6 miliona evra i to bez kamata koje je morala da plaća na pozajmljenu pšenicu.

Za ove ugovore Azotare jemac je bilo Javno preduzeće Srbijagas.

Sklapanje takozvanih asimetričnih ugovora, koji se potpisuju na štetu jedne strane, u ovom slučaju Azotare iz Pančeva, ali i Direkcije za robne rezerve, predstavlja tipičan primer korupcije, koja ne može da postoji bez sprege sa menadžmentom preduzeća.

Večernje novosti

Savet za borbu protiv korupcije je na osnovu dokumentacije utvrdio da su u periodu od deset godina državne institucije u privatizaciji „Novosti“ kontinuirano donosile nezakonite odluke na štetu Republike Srbije, a u korist određene grupe koja je od 2000. godine uzurpirala ovu kompaniju i tajkuna sa kojim je ova grupa dogovorila preuzimanje većinskog paketa akcija. U ovom procesu nije oštećena samo država već i zaposleni u Novostima koji su imali pravo na besplatne akcije i koji su 2008. godine podneli tužbu protiv Republike Srbije, NIP Kompanije „Novosti“ i Manojla Vukotića radi naknade štete.

„Novosti“ su 2000. godine bile preduzeće u 100 odsto društvenom vlasništvu i u njemu nije započet postupak privatizacije, pa je upis akcionarskog društva u sudski registar 2002. godine nezakonit. Iako je Vlada Srbije 2006. godine, nakon uočenih nezakonitosti naložila Ministarstvu privrede, na čijem čelu je bio Predrag Bubalo, da izvrši reviziju vlasničke strukture, kao i da preduzme mere oko obustave evidentiranja i emitovanja akcija „Novosti“, Ministarstvo to nije učinilo.

“Način prodaje koji je svojim nepostupanjem omogućilo Ministarstvo privrede, zapravo je doveo do toga da uspostavljanje kontrole nad najtiražnijim dnevnim listom u Srbiji prođe kao da se radi o poslu koji nije od javnog interesa. Odluke koje su potom donosile Komisija za hartije od vrednosti i Komisija za zaštitu konkurencije, omogućile su Milanu Beku da više od pet godina nezakonito raspolaže jednom od najuticajnijih i najprofitabilnijih informativnih kuća u zemlji.

Do danas je ostalo nerazjašnjeno kako je grupi ljudi na čelu sa Manojlom Vukotićem, glavnim urednikom i direktorom Novosti omogućeno da u nadležne privredne registre upišu promene koje se nisu dogodile, a da zatim svoj dogovor sa Milanom Bekom o prodaji nezakonito pribavljene imovine realizuju na tržištu hartija od vrednosti. Drugim rečima, kako je moguće da je u periodu nakon 5. oktobra 2000. godine, u kojem je privatizacija izdvojena kao proces od čijeg sprovođenja presudno zavisi uspeh demokratskih reformi, jedno tako vredno i značajno preduzeće kao što je informativna kuća „Novosti“ prešlo iz društvene u privatnu svojinu u potpunosti mimo zakona i institucija koje regulišu privatizaciju i tržište kapitala?”, kaže se u izveštaju Saveta.

Na Skupštini akcionara Kompanije „Novosti“ 27. maja 2006. godine, na kojoj je prisustvovao i zastupnik državnog kapitala Srđan Đurić, tadašnji direktor Vladine Kancelarije za saradnju sa medijima i član vladajuće Demokratske stranke Srbije, direktor „Novosti“ Manojlo Vukotić obavestio je akcionare da je „sa ekipom saradnika“ došao „do opredeljenja“ da akcije preduzeća treba da „idu na berzu“ i da su „našli dobre bogate i iskusne srpske privrednike voljne da kupe akcije“.

„Novosti“ 21. avgusta uključuju svoje akcije na Beogradsku berzu. U Prospektu za prvo trgovanje akcijama na Berzi, koji je potpisao direktor kompanije Manojlo Vukotić, navodi se da izdavalac poseduje pravo korišćenja na kancelarije od 6.000 kvadrata, ali da je u toku postupak utvrđivanja prava svojine pred Trgovinskim sudom iako ovaj podatak ne odgovara stanju iz registra nepokretnosti u to vreme, u kom je kao korisnik upisana NIP „Borba“.

U roku od osam dana od uključivanja na Berzu, gotovo svi mali akcionari „Novosti“ prodali su svoje akcije po ceni od 289.488 dinara po akciji, odnosno oko 3.400 evra. Akcije koje su avgusta 2006. godine prodali mali akcionari kupila su preduzeća Stadluxrealestate i Ardos holding Austrija. U vreme dok je trajala kupoprodaja, praktično svi relevantni mediji u Srbiji su objavili da iza kupaca akcija „Novosti“ stoji Milan Beko, međutim Komisija za hartije od vrednosti nije reagovala na ove informacije.

Budući da su i Stadlux i Ardos prešli 25 odsto vlasništva, a da o tome nisu obavestili Berzu i Komisiju za hartije od vrednosti, niti su dali ponudu za preuzimanje, čime su prekršili Zakon o preuzimanju, prodali su višak akcija, pa se u novoj vlasničkoj strukturi pojavio osim Ardosa sa 24,89 odsto i firma Trimaks investments sa 24,99 odsto i Karamat holdings sa 12,55 odsto. Međutim ništa se nije promenilo jer je vlasnik ostao isti. Milan Beko je to potvrdio i gostujući u emisiji „Između redova“ na RTV B92 21. novembra 2010. godine rečima „To nije ni od početka sporno”.

C market

Privatizacija nekada najvećeg trgovinskog lanca u Srbiji započela je još 1991. godine, a kompanija je 1998. godine registrovana kao Trgovinsko akcionarsko društvo C market, sa 76,94 odsto akcija u privatnom vlasništvu i 23,06 odsto  akcija u vlasništvu države.

Generalni direktor C marketa od njegovog osnivanja, Slobodan Radulović je tokom devedestih godina u javnosti važio za uticajnu ličnost u političkom i privrednom životu zemlje. Bio je jedan od nosilaca izborne liste Demokratske stranke na lokalnim izborima 1992. godine, zatim je pristupio Novoj demokratiji, da bi se 2000. godine njegovo ime pojavilo na listi lica kojima se, zbog bliskosti sa vladajućim režimom, zabranjuje ulazak u zemlje Evropske unije.

Ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović, 20. septembra 2002. godine podnosi inicijativu za privatizaciju C marketa, tako što će se od neprivatizovanih 23,06 odsto kapitala, 70 odsto preneti Akcijskom fondu, a 30 odsto podeliti besplatno. U inicijativi Ministarstva stoji da je C market društveno preduzeće, iako je ono od 1998. godine akcionarsko društvo u većinskom privatnom vlasništvu.

Nakon isteka mandata Radulovićevoj upravi februara 2003. godine, Udruženje malih akcionara C marketa, koje okuplja 102.000 akcija, odnosno oko 51,5 odsto akcija zatražilo je 12. maja 2003. godine sazivanje Skupštine, na šta nikada nije odgovoreno.

U međuvremenu mali akcionari sami održavaju skupštinu i postavljaju novi upravni odbor ali Trgovinski sud u Beogradu poništav tu odluku. Na zahtev Senzala, brokera akcionara okupljenih oko Udruženja, Centralni registar hartija od vrednosti 9. marta 2004. godine donosi rešenje o dodeli CFI koda i ISIN broja emitentu C market i akcije izlaze na berzu.

Slovenačka kompanija Merkator 9. avgusta 2004. godine dostavlja ponudu za preuzimanje akcija C marketa po ceni od 18.000 dinara. U javnosti se pokreće široka kampanja protiv ponude Merkatora, u koju su, između ostalih, uključeni Delta M (najavljuje formiranje nacionalnog konzorcijuma 15 firmi za preuzimanje C marketa), zatim udruženje budućih akcionara C marketa i Privredna komora Srbije, koja takođe inicira formiranje konzorcijuma domaćih firmi koji bi se suprotstavio ponudi Merkatora. Upravni odbor C marketa se 30. septembra obraća radnicima akcionarima Obaveštenjem u kojem ponudu Mercatora naziva “neprijateljskom” i poziva ih da ponudu ne prihvate.

Krajem septembra i početkom oktobra 2004. godine, 32 domaće firme na čelu sa Deltom formiraju domaći konzorcijum koji će zajedno da upravom C marketa dati kontraponudu Mercatoru.

Po tužbi C marketa, Trgovinski sud u Beograda, sudija Delinka Đurđević donosi rešenje kojim se akcije C marketa povlače iz trgovanja. Komisija za hartije od vrednosti 16. oktobra 2004. odobrava još dve ponude za preuzimanje C marketa – investicionog fonda Ashmore Investment Management Limited iz Londona i Radulovićeve firme Primer C.

Vlasnici 51,5 odsto akcija najavljuju osnivanje ortačkog društva KPACM, u koje bi uneli svoje akcije C marketa kao osnivački ulog, a potom prodali ortačko društvo. Radulović 6. avgusta održava Skupštinu C marketa na kojoj ne dozvoljava ulazak zastupniku radnika-akcionara Branku Pavloviću. Ova Skupština donosi odluku o dokapitalizaciji C marketa koju je predložila firma Novafin iz Luksemburga iza koje stoji Milan Beko.

Vlasnik Delte Miroslav Mišković se 19. avgusta 2005. godine sastaje sa malim akcionarima, saopštava im da iza dokapitalizacije C marketa stoje Slobodan Radulović i Milan Beko, koji vrše snažan pritisak na državne organe da se spreči trgovanje akcijama C marketa na berzi. Prema svedočenju predstavnika Udruženja, Miroslav Mišković im predlaže da od ponedeljka 22. avgusta organizuju ulične proteste na kojima bi zahtevali da im se omogući izlazak na berzu.

Kasnije istog dana, u prostorijama EKI Investmenta Danka Đunića, na inicijativu Vojislava Koštunice i na poziv Danka Đunića, Miroslav Mišković, Slobodan Radulović i Milan Beko potpisuju Memorandum o razumevanju, kojim između sebe regulišu preuzimanje akcija malih akcionara, nakon kojeg će Laderna Milana Beka postati vlasnik 60 odsto, a Delta vlasnik 40odsto kupljenih akcija. “Projekat”, kako se u Memorandumu naziva realizacija ovog sporazuma, predviđa da Radulovićev Primer C preuzme akcije malih akcionara po ceni koju im je obećala Delta prilikom pregovora o prodaji ortačkog društva, 300 evra, da potom Delta i firma Laderna Milana Beka kupe Primer C, a da preduzeće koje će zajedno osnovati Delta i Laderna izvrši dokapitalizaciju C marketa. Nakon dve godine, Laderna će svoje akcije prodati Delti po ceni koja je unapred utvrđena. Pored trojice kupaca, Memorandum je potpisao i Danko Đunić, a EKI Investment je određen za pružanje ekspertske pomoći u realizaciji Memoranduma.

Merkator tada povlači svoju ponudu, a Branko Pavlović izjavljuje da je taj potez “neočekivan, naročito kada se ima u vidu da je razrešenje situacije bilo na vidiku. Zašto je Merkator to uradio i omogućio akcionarima da imaju nekonkurentske uslove prilikom prodaje svojih akcija, to bi trebalo da pitate Zorana Jankovića”.

Na pitanje da li je moguće da preostali zainteresovani kupac Ashmore u preuzimanju pobedi savez Miroslava Miškovića i Milana Beka, Branko Pavlović izjavljuje: “Akcionari su slobodni da trguju svojim akcijama. Medutim, moje mišljenje je da je potpuno besmisleno očekivati da će Beko i Mišković da naprave takav dogovor a da se zatim neko treći umeša i uzme deo za sebe. Kako će oni to da urade ja ne znam, ali nema šanse da Ašmor dobije tu igru.

Po ceni od 25.800 dinara po akciji, 7. decembra 2005. godine Primer C kupuje 74,5 odsto akcija C marketa. U vlasništvu malih akcionara je ostalo 2,5 odsto akcija, dok je 23 odsto u vlasništvu Republike Srbije.

Jugoremedija

Agencija za privatizaciju je 10. septembra 2002. godine na aukciji prodala 41,93 odsto akcija zrenjaninske fabrike lekova “Jugoremedija” iz državnog portfelja i to je do tada jedini slučaj u kojem je Agencija iskoristila zakonsko ovlašćenje da proda akcije na aukciji, zaobilazeći berzu.

Agencija je izabrala najpovoljnijeg ponuđača, firmu “Jaka 80” iz Radoviša iz  Makedonije, čiji je većinski vlasnik Jovica Stefanović – Nini, koji je u vreme kupovine bio na poternicama policije, između ostalog i zbog šverca lekova.

Novi vlasnik se obavezao da u “Jugoremediju” investira 360 miliona dinara u roku od 30 meseci

Iako nije položio bankarsku garanciju “Jaka 80” dobija “Jugoremediju” na upravljanje.

“Jaka” najdrastičnije krši prava malih akcionara kada umesto dokapitalizacije na koju se obavezala ugovorom, vrši konverziju duga u akcije, a rukovodstvo nepotrebno zadužuje “Jugoremediju” kod “Jake”, nabavljajući velike količine sirovine za lek Viziren, koji ima jako slabu prodaju.

Trgovinski sud u Zrenjaninu na osnovu konverzije duga u kapital upisuje “Jaku 80” kao vlasnika 61,02 odsto kapitala. Predstavnik malih akcionara Zdravko Deurić 2. juna 2004. godine podnosi Trgovinskom sudu u Zrenjaninu Inicijativu za pokretanje postupka za brisanje neosnovanog upisa u sudski registar po službenoj dužnosti.

Kada kupac krši ugovor o obaveznoj dokapitalizaciji, kršeći pri tom i ugovor i Zakon o preduzećima, Akcijski fond ne preduzima ništa.

Na veoma uporne zahteve malih akcionara da se preduzmu mere nadzora i zaštite zbog kršenja ugovora, posle godinu dana reaguje Ministarstvo za privredu i u postupku nadzora nalaže Akcijskom fondu da pokrene postupke za raskid oba ugovora zaključena sa “Jakom 80” i preduzimanje i drugih mera za zaštitu imovine preduzeća.

Srbolek

U decembru 2005. godine preduzeće „Nini“ iz Niša u vlasništvu Jovice Stefanovića, kupilo je na berzi 24,99 odsto akcija “Srboleka”. Istovremeno, preduzeće “MK Komerc” iz Novog Sada, kupilo je 23,78 odsto akcija tog preduzeća. U maju 2006. godine, “Nini” i “MK Commerce” osnivaju zajedničko preduzeće “Marko plus”, u koje “MK komerc” kao osnivački ulog unosi svoje akcije “Srboleka” i svoj udeo ubrzo prodaje firmi „Nini“. Stefanović je kupovinom udela u “Marku plus” postao vlasnik 48,77 odsto akcija “Srboleka”, a da nikada nije dao ponudu za preuzimanje. Budući da nisu hteli da daju ponudu za preuzimanje, „Nini“ prodaje 23,78 odsto akcija preduzeću “Invej” za 207,9 miliona dinara. Neposredno pre prodaje akcija „Srbolek“ se obavezao da će izmiriti obaveze „Inveja“ prema AIK banci od 480 miliona dinara. Mali akcionari “Srboleka” su 23. jula 2009. godine podneli krivičnu prijavu Prvom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu, u kojoj se iznosi sumnja da su akcije “Srboleka” kupljene novcem te firme. Drugim rečima, “Invej” se fiktivno pojavio kao kupac akcija, kojima zapravo i dalje raspolaže “Nini” jer je u upravi preduzeća ostao Jovica Stefanović Nini i njegovi saradnici. Oni su dokazali i da uprava namerno vodi preduzeće u stečaj. Od 2005. do 2010. godine sve trgovinske transakcije “Srboleka“ obavljane su preko firme “Nini“, koja “Srboleku“ nije plaćala preuzetu robu i napravila dug od oko 900 miliona dinara, dok je sve vreme račun Srboleka u blokadi. Zbog takvog poslovanja “Srboleku” se zabranjuje proizvodnja lekova jer ne ispunjava tehničke uslove, niti ima stručne kadrove za kontrolu kvaliteta.