Slučaj sudije Jakšića

Prema optužbi, Blagoje Jakšić, kao predsednik suda u Kosovskoj Mitrovici, pomogao je izvesnom Biševcu 2000. godine, da kupi lokal od državne firme „Luks“ (preko direktora ove firme, Laketića), te da ga kasnije proda srpskom univerzitetu. Biševac je rečene prostorije „Luksa“ kupio na ime svog preduzeća „Bratstvo i jedinstvo“, a prodao ih kao privatno lice, kao lokal koji se vodi na njegovo ime.

Najveći broj lokala preduzeća „Luks“ na Severu, otkupio je, inače, Ismet Osmani i oni se sada formalno vode kao vlasništvo nekih pojedinaca sa srpskim imenima. Neke od državnih lokala, svojevremeno su pojedini srpski političari na Sveru izdavali Unmiku i drugim misijama, dok te misije nisu procenile da na Severu nisu bezbedne.

Zgrada u Nemanjinoj ulici u Beogradu gde je smešten Visoki savet sudstva

Visoki savet i iznad njega...

Nakon reforme pravosuđa 2009, Blagoje Jakšić prihvatio je najviše prigovora nereizabranih sudija. On lično, izabran je za člana Visokog saveta sa najviše glasova kolega što je predstavljalo iznenađenje za mnoge. Nakon što je počeo da usvaja prigovore nereizabranih sudija, postao je predmet posmatranja i meta pritisaka – zato što vraćanje tih sudija (bilo ih je oko 800 nereizabranih) na posao, izgleda, nije bilo u skladu sa ciljevima Visokog saveta sudstva nakon reforme.

Član Visokog saveta sudstva, sudija Blagoje Jakšić izjavio je za Tanjug 9. marta 2012. po ozlasku iz pritvora, da je on očigledan primer obračuna izvršne vlasti protiv ljudi iz sudske vlasti koji, kako je naveo, hoće da razmišljaju svojom glavom

Jakšićev i sudije Milimira Lukića predlog bio je da se, u skladu sa preporukom Evropske komisije, sve sudije koje nisu osuđivane i za koje nije ustanovljeno da zloupotrebljavaju položaj – vrate na posao, i da se njihov rad ocenjuje na godišnjem nivou, te da se na taj način za dve – tri godine dobije prava slika i istinski nezavisno pravuđe. Nata Mesarović (predsednica VSS) i njeni saradnici, Ristić i Ćirić (koji je advokat i član VSS, što se ne smatra sukobom interesa), međutim, držali su se svoje odluke da se od oko 800 nereizabranih (otpuštenih) sudija, na posao vrati ne više od oko 80.

Dakle, pominje se nekakav spisak od oko 800 sudija koji nisu smeli da prođu nakon reizbora. Sudije se biraju po partijskom principu, pa je tako reforma pravosuđa dovela do toga da sudije izabrane od  strane LDP, SPS i SPO čine 20% reizabranih, a DS-ove sudije 80 % reizabranih sudija. Saziv čine Nata Mesarović, Snežana Malović, Boško Ristić i Dejan Đurić. Odluke o reizboru donose se bez obrazloženja, pominje se falsifikovanje postupaka i nekih tridesetak sednica, zatim neustavno prekidanje postupaka i proglašavanje ustavnih žalbi običnim prigovorima. Suština priče je u sledećem: VSS bi po Ustavu morao da bude nezavisan. Međutim, sudije bira Skupština, to jest sudije bira vladajuća koalicija. To jest, sudije bira DS kao partija sa najviše glasova u vladi.

Milimir Lukić podneo je ostavku na mesto u Visokom savetu sudstva

Sudija Milimir Lukić, takođe član VSS (Visokog Saveta Sudstva), sudija Apelacionog suda i čovek koji je bio član sudskog veća u predmetu ubistva Zorana Đinđića a na sudu je vodio postupak protiv pripadnika „zemunskog klana“, podneo je ostavku na mesto člana VSS u novembru 2011, nakon što se krajem avgusta oglasio u vezi pritisaka na sud i sudije, a povodom hapšenja Blagoja Jakšića. U ostavci, koja je pročitana bez Lukićevog prisustva, pisalo je da „veruje da će doći dan kada će postojati jasna pravila za izbor i napredovanje, ali i za razrešenje sudija, da će biti birani najčestitiji i najobrazovaniji, da će VSS bdeti nad tim principima, i da će tako obezbediti da se ni na koji način ne utiče na nezavisnost i samostalnost sudija i sudova..“.

U avgustu 2011, nakon odluke o hapšenju Blagoja Jakšića, Lukić je izjavio da „ne želi da radi u uslovima pritiska na sud i sudije“.

Snežana Malović, ministarka pravde i Nata Mesarović, predsednica VSS

Pravosudna osveta

Tog, dakle, leta – dešavalo se sledeće: Na sednici 20. jula Jakšić obaveštava VSS da nema nameru da odbaci prigovore nereizabranih sudija - koje je već bio prihvatio. Na drugom sazivu on se ne pojavljuje, jer smatra da je svoje rekao. 26 jula njegova supruga koja je republički tužilac, dobija rešenje o premeštanju iz Beograda u Sremsku Mitrovicu, gde bi trebalo da svaki dan putuje na posao. Na rešenju stoji datum, 25 jul.

Sredinom  avgusta (16. avgusta) sudija Jakšić obaveštava predsednicu VSS, Natu Mesarević o tome da se na njega vrši pritisak i da je, prema pričama njegovih kolega, Snežana Malović naložila SBPOK-u da ga uhapsi, makar i zbog pogrešnog parkiranja. On tada prvi put zvanično traži zaštitu.

U avgustu mesecu i predsednica Društva sudija Srbije, Dragana Boljević, obaveštava šefa delegacije EU u Srbiji, Vensana Dežera, o tome da se na sudiju Blagoja Jakšića vrši pritisak i da se planira njegovo hapšenje. Početkom jula meseca, ona daje izjave  medijima (http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/921496/Boljevi%C4%87%3A+VSS+kr%C5%A1i+pravila.html ) o tome kako VSS pravi ozbiljne propuste prilikom primene pravila o preispitivanju reizbora sudija.

U septembru se odigrava čudan lov na svedoke. Tri puta policija u Kraljevu saslušava dva svedoka, dva referenta u Opštinskom sudu u Kosovskoj Mitrovici. Za potrebe trećeg saslušanja, neko ih hapsi u KM, i na četvrtom saslušanju oni „sve priznaju“, to jest potvrđuju da je Blagoje Jakšić primorao tada prisutnog referenta da potpiše i stavi pečat na Biševčev ugovor o kupovini „Luksovog“ lokala. Kako MUP Srbije nema, po Rezoluciji 1244, pravo da hapsi ljude na Kosovu, ovo bi se moglo nazvati kidnapovanjem i protivpravim pritvaranjem „svedoka“ koji su primorani da to budu.

Svedoci, mada to za srpsko pravosuđe nije mnogo važno, više puta menjaju iskaze. Nakon policije, ove kidnapovane svedoke, saslušavao je sudija Aleksandar Vujčić. Objašnjeno im je da se „sve zna“, da je sve „snimljeno“ i da neće izaći dok se „ne sete da je Jakšić bio u kancelariji“ tokom sklapanja tog spornog ugovora.

Dragana Boljević, predsednica Društva sudija

Duga ruka vlasti?

Sud u Kraljevu, koji je pribegao ovakvom načinu „prikupljanja dokaza“, isti je onaj sud u kojem glavu reč drže ljudi koji su učestvovali u „aferi indeks“, Srđan Đorđević i dekan pravnog fakulteta u Kragujevcu, Peđa Stojanović (optužen u aferi „indeks“). Srđan Đorđević  - kum Snežane Malović, takođe jedan od učesnika u aferi „indeks“ i sudija Ustavnog suda u vreme „Sablje“. A to su imena koja se pominju i u slučaju „državne tajne“ zvane - pravodusni ispit Snežane Malović. Aferu „indeks“ ove sudije proglašavaju smešnim Koštuničinim i Jočićevim ratom.

Nakon tog, dakle, kidnapovanja svedoka, 24. septembra 2011,  SBPOK hapsi Blagoja Jakšića. Posle  tri meseca u zatvoru, bez suđenja, Jakšić se obraća instutucijama: Skupštini Srbije, od koje  traži da se obrazuje komisija koja će obuhvatiti sve parlamentarne, uključujući i manjinske, stranke; Saši Jankoviću,  ombudsmanu koji je poslao zamenika i nakon toga pokušao da ukaže javnosti na slučaj Blagoja Jakšića, ali bez nekog uspeha;  Vensanu Dežeru i  Društvu sudija Srbije. Svi, sem Skupštine, pokazuju neko, makar formalno, interesovanje.

Holanđani razgovaraju s njegovim advokatom i pred Evropskim parlamentom pokreću pitanje šta je pozadina postupka protiv sudije Jakšića, podsećajući na Evropsku komisiju i njenu preprouku – kako da se obavi reizbor sudija. Ta preporuka je u skladu sa onim što su pokušali Jakšić i Lukić – da se prilikom reizbora eliminišu svi osuđivani i oni za čije razrešenje postoji konkretan i dokaziv razlog, a ostali da se vrate na posao, te da se njihov rad prati na godišnjem nivou, i da sudija ne može da bude razrešen bez disciplinskog postupka.

Na kraju, 16. januara 2012. VSS donosi odluku o razrešenju Jakšića sa sudijske funkcije.

Od svedoka do okrivljenog

Rešenje o puštanju iz zatvora doneto je 24. februara a sudija Jakšić je na slobodu pušten 8. marta. Daje nekoliko izjava za medije i, više manje, daleko od javnosti priprema svoju odbranu od optužbe da je primorao nekog mitrovačkog referenta da stavi pečat i potpis na Biševčev ugovor o kupovini „Luksa“.

Što se Ljubiše Biševca tiče, postupak protiv njega prekinut je u junu 2011, dakle pre podizanja optužbe protiv Jakšića. Razlog prekidanja postupka bio je podatak da je Biševčevo „Bratstvo i jedinstvo“ otkupilo sporni poslovni prostor po ceni višoj od tržišne. Goneći Laketića (direktora „Luksa“), penzionisani predsednik Upravnog Odbora, Dragan Manojlović, ponovo pokreće postupak a tužilac u Kraljevu predlaže Jakšića kao svedoka. Istražni sudija u Kraljevu, u borbi protiv problematičnog Jakšića, dojavljuje da se njegovo ime pominje (doduše u svojstvu svedoka) u „slučaju Biševac“ i, u tom čudnom spletu apsurdnih okolnosti koje uvek odišu neminovnošću lošeg kraja –Jakšićeva uloga svedoka postaje uloga okrivljenog. Da li je bio prisutan u toj kancelariji, gde je (ispostaviće se nakon izveštaja grafologa) jedan referent sasvim protivpravno potpisao svog drugog kolegu, te stavio pečat na Biševčev ugovor – mi to ne znamo. Iskazi kidnapovanih svedoka – referenata se ne poklapaju, često se menjaju i na kraju oni „priznaju“ u nekoj policijskoj stanici da Blagoje Jakšić jeste bio u toj kancelariji, tog dana kada je Biševac od Laketića kupovao „Luksov“ poslovni prostor. Oni zatim pravdaju svoje „priznanje“, ili lažno svedočenje, pričom o strahu od tih hapšenja, sasvim protivpravnih, od tih kidnapovanja, i pričom o tome kako jedan od njih ima dvoje a drugi troje dece.

Više od politike - bezvlašće

Odluku da Jakšić ima biti uhapšen i držanje čoveka u zatvoru od septembra do marta, Apelacioni sud pravda podatkom da je ovaj sudija, eto, sa Kosova i da postoji mogućnost da na Kosovo pobegne od srbijanskog zakona.

Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbije, pokušava da upozori na taj problem jednog potpunog odsustva javnosti, izopštenosti javnog mnjenja iz rada VSS i naziva taj nedostatak javnosti „akutnim“.

Ovo nije politička priča, bez obzira na to što svi pritisci na sudije dolaze od strane partijskih komesara koji su trenutno na vlasti u svakom segmentu života jednog društva. Posledica te priče je gora od svega što politizacijom ovakvog slučaja poput Jakšićevog, možemo da predvidimo. Jer, ako je član VSS ujedno i advokat, ako nijedan sudija, u strahu da ne izgubi svoje mesto, neće smeti da donese presudu koja ne odgovara stranci ovog advokata – šta to za nas, građane, znači? Da je bolje da se ne upuštamo, da svoje sporove rešavamo van suda, što u sledećem koraku znači da se „uzme pravda u svoje ruke“, a što dalje znači - potpuno bezvlašće. Bezvlašće u kojem će i same sudije, ne verujući u srpsko sudstvo, tražiti pravdu u Strazburu, jer se upravo oni koji se najviše zalažu za ispunjavanje uslova EU, najgrublje oglušuju o preporuke Evropske komisije kada je pravosuđe u pitanju.

Do kraja 2009. godine u Srbiji je bilo 2.400 sudija, a njihov broj je pre početka reizbora smanjen na 1.800. Njih 1.530 reizabrano je 19. decembra 2009. dok se ostalih 830, koji nisu ponovo izabrani na sudijske funkcije, pojedinačno žalilo na tu odluku. Po žalbama od 15. juna 2011. odlučuje Visoki savet sudstva i do kraja 2011. u reviziji je procesuirano oko 40 odsto žalbi. Doneto je 377 odluka od kojih su 82 rešene pozitivno, odnosno kojima su sudije vraćene na posao.