Putin, od Drezdena do Kremlja

Vladimir Vladimirovič Putin je rođen u Lenjingradu, oktobra 1952. Čovek koji će 50 godina kasnije doći na vlast i oblikovati ruski kapitalizam počeo je život kao dete radnika. Završio je studije prava i odbranio rad za zvanje kandidata ekonomskih nauka.

Govori nemački i engleski. Bio je član KPSS i nije napustio komuniste do poslednjeg dana Sovjetskog Saveza (decembra 1991.)    

Putin govori u nedelju uveče, 4. marta 2012. na Crvenom trgu potšto je na predsedničkim izborima dobio i treći mandat

Putina je još u mladosti privukao rad u policiji, ali u KGB je primljen tek pošto je završio fakultet (1975.), kada je odmah uključen u obaveštajni rad. S tim zadatkom je poslat i u Drezden, gde je radio na vrbovanju spoljnih saradnika (1985–1990).

Na studijama, Putin je upoznao Anatolija Sobčaka, tada rektora univerziteta u Lenjingradu – ličnost ključnu za karijeru koja će ga očekivati. Po povratku iz DDR, svestan da zemlja srlja u slom, Putin se javio Sobčaku – a ovaj će ga zadržati kod sebe, odredivši mu mesto pomoćnika rektora za međunarodne odnose. Izvukao ga je iz mogućne konfuzije i pružio mu kompas. U tom trenutku Sobčak je već jahao na talasu rušilaca SSSR, koji je žurno podizao Jeljcin.

Uoči raspada, rektor je izabran za gradonačelnika Lenjingrada (poslednjeg predsedavajućeg gradskog Sovjeta). Sobčak je doveo sa sobom u gradsku administraciju i Putina. Poverio mu je međunarodne odnose – a ustvari, tražio je da ovaj proverava profile prvih inostranih investitora.

U smutnim danima ruske pometnje 1992, neki od članova Sovjeta počeli su kampanju za smenjivanje Sobčakovog štićenika. Putina su optuživali za korupciju, u aferi s izvozom dobara u nameri da se u protiv-vrednosti nabavi hrana. Ništa se nije dogodilo. Sobčak je ignorisao slučaj.

Godine 1996, gradonačelnik Sankt Peterburga je izgubio izbore za još jedan mandat, i na njegovo mesto došao je Jakovljev. Putin je učinio gest solidarnosti i neprimoran podneo ostavku. Nije ostao bez posla – avgusta  1996. kročio je kod Jeljcina u Kremlj. Prvom predsedniku “nezavisne Rusije” dopao se Putinov gest.

U Kremlju, Putin je prvo dobio direktorat službe održavanja. Već marta 1997. određen je, međutim, za prvog zamenika šefa adminstracije predsednika. Od jula 1998. do avgusta 1999. Putin ima funkciju šefa Federalne službe bezbednosti. Od marta 1999. još i sekretara Saveta bezbednosti, a avgusta te godine Jeljcin ga dovodi da bude predsednik vlade – na mesto uz koje mu, onako bolestan, nemoćan i nepopularan, zapravo prepušta da nadalje upravlja Rusijom.

Sama formalnost čina primopredaje usledila je 31. decembra 1999. – kada je Boris Jeljcin saopštio da će se povući i Rusima preporučio da za predsednika Rusije izaberu Putina. U svojstvu predsednika vlade, Putin je shodno ustavu bio v.d. šefa države već faktom predsednikovog povlačenja – do izbora koji su sledili marta 2000.

Putina!? Ruska nacija jedva da je mogla znati tog čoveka upadljivo skromne pojave, na sceni kojom su dominirali novi milijarderi, Berezovski pogotovo, i političari, Jeljcinov moskovski rival Lužkov, komunista Zjuganov, Žirinovski i drugi.

Putin je bio ličnost neizložena javnosti. Međutim, to nije smetalo da mu se vrlo brzo počne klicati kao “spasiocu Rusije” – s obzirom da je ovaj obnovio ratnu kampanju na Severnom Kavkazu, slomio otpor separatista u Čečeniji i umirio već pobunjeni Dagestan.

Predsednički izbori 26. marta 2000. bili su u tom kontekstu još samo formalnost. U dušama glasača novi poglavar je nađen. Putin je pobedio sa 53 odsto svih glasova (kandidat KP RF Zjuganov 29 odsto). Marta 2004. Jeljcinov kandidat izabran je na još četiri godine, ovoga puta sa još većom razlikom – od 71 odsto glasova.

Uoči 2008, novopovezan interesni sloj birokratije i kapitala pokušao je pritisak na Putina, savetujući da predsednik promeni ustav i zatraži i treći rok. Strahovali su od promena. U anketama, većina Rusa odobravala je ideju, ali Putin je odbio. Putin je umesto toga iskoristio visok uticaj da posredstvom partije vlasti (Ujedinjene Rusije) zagospodari Dumom, na štetu komunista – i da onda uz pomoć takve Dume u Kremlj dovede Medvedeva. Tog Medvedeva – koji je svojim smelim reformističkim idejama najpre probudio visoka očekivanja novog srednjeg sloja, da onda sve to položi na žrtvenik lične odanosti Putinu, predlogom Rusima da u Kremlj ne zovu njega već da vrate Putina.

Novi/stari šef Rusije je pasionirani sportista. Nosilac je crnog pojasa u dzudou. Fotografisan je na konju, na skijama i na vodi, u različitim PR-prilikama ili samoisporbavanjima. Mimo toga, njegov privatni život zaštićen je prema javnosti.

Putin je u braku s Ljudmilom Aleksandrovnom Putin, s kojom ima Mariju (1985.) i Katarinu (1986.), kćeri rođene u Nemačkoj.

Ljudmila je rođena u Kalinjingradu. Putina je upoznala kada je imala 21 godinu. Udala se za njega dve godine pre nego što su 1985. pošli u Drezden. U Lenjingradu je završila studije savremenih jezika. Putinova supruga je retko kada mogla biti viđena a još ređe su je mogli čuti – ne računajući razgovor Ljudmile Aleksandrovne s troje probranih novinara, neposredno u oči prvih Putinovih izbora 2000. To se pripisuje treningu supruge policajca da se nikada ni u kakvim okolnostima ne bavi onim što radi muž. Ljudmila je u tom razgovoru pomenula ličnu opredeljenost da bude s decom. Rekla je da nema interesa za politiku. Na inauguraciji, dok je Putin prvi put polagao zakletvu predsednika Rusije, stajala je uz Nainu Jeljcin, među prisutnim ličnostima. Daleko od običaja u zapadnim državama.

2000-2008: Miljenik većine Rusa

Stabilan rast, veće zarade, manja nezaposlenost, niska inflacija, preduzetnički poletna i razdužena zemlja – to je neporeciv saldo kojim bi moralo da se počne svaki nepristrastan osvrt na Putinov državnički učinak tokom dva mandata, zaključno sa 2008.

Vladimir Putin je uveden u Kremlj kroz “zadnji ulaz”, posredstvom premijerskog mesta u vladi, u nastojanju Jeljcina i grupe magnata („oligarhije”) da se izbegne rizik slobodnih izbora i eventualno još jedne preraspodele bogatstva. Vođa KPRF Zjuganov, kome su predsednički izbori 1996. u trci s Jeljcinom ukradeni falsifikatom, obećavao je da će opljačkano vratiti državi. Posle Jeljcina, Zjuganov je bio najpopularniji.

Soba šefa države u Kremlju mogla je imponovati novom stanaru, ali kasa Rusije bila je prazna. Još nije bio prošao šok-efekat ruskog „crnog avgusta” (srozavanja rublje 1998.), koji je izrazio najdublju ekonomsku krizu zemlje.
Organizam ekonomije pokazivao je da je živ. Međutim, samo toliko. Pa i to je u većoj meri bilo zaslugom devalvacije novca nego revitalizovanih funkcija ekonomije.

Ljudi – novostvorena sirotinja omasovljena „privatizacijom”, bili su prava slika ruskog stanja. Njihov osećaj poniženosti, opšta apatija, shvatanje da se Rusija i dalje kida po šavovima, da osiljene gubernatore u provincijama nema ko da obuzda, da su prevareni spolja... Mnogo je bilo tih boja, sličnih koloritu one Nemačke kakva je zatečena posle prvog svetskog rata. S ne manje izgleda da se i u Rusiji proizvede seme koje je Nemce odvelo i u drugi uništavajući rat. S tom razlikom, što ovo u Rusiji nije bio račun rata, nego visoko uznetih, a onda sasvim propalih očekivanja od Jeljcinove “demokratije”.

Da ste one koji su jednom, u nastupu poleta, Borisa Jeljcina poneli na ramenima, sada ponovo pitali šta žele i misle, čuli bi ste reč – revanš! Nazad, u SSSR! 
Dug Rusije – 70 odsto jednogodišnjeg bruto proizvoda zemlje. Inostrani kreditori još pred vratima, zauzeti formulom „restrukturisanja” obaveza po zajmovima. Pariski i Londonski klub poverilaca prihvatili odlaganje otplata kredita, ali nije bilo rešenja za „problem 2003.” – godinu, u kojoj je trebalo da iznos dospelih rata dosegne vrh. Može li ih Rusija namiriti! Da li da u zamenu za dug ponudi sve resurse?

U Vašingtonu, u Beloj kući, Džordž Buš, 2001. Putin mu pruža ruku solidarnosti Rusije u borbi sa Al kaidom. Ali Buš se ne koleba u odluci da jednostrano istupi iz ugovora o zabrani razvoja PRO. Eksperimenti SAD sa anti-raketnim projektilima su uspešni. Jastrebovi SAD veruju da bi dorađujući štit možda neutralisali ruski mač. Gaje nadu da će uz PRO paralisati pretnju da Rusija na napad odgovori  nuklearnom odmazdom. 
U horoskopu Putina uzdizala se nebom repatica njegove državničke sreće koje možda ni on nije bio svestan, rastuća cena nafte – s tim što se 1999. nije moglo znati kada će zvezda priskočiti.
Nabujala reka svetskih petrodolara skrenula je izdašnim rukavcem u pravcu Rusije, doslovno plaveći Moskvu novcem. Cena petroleja povećana je višestruko – sa 17 dolara za barel, kada je predsednik počeo mandat, na 80, sto i jedanput čak 150 dolara, kada je njegov rok isticao.

Putin je pokazao smisao za ekonomisanje. Medvedevu je 2008. prepustio Rusiju sa još mnogo društvenih bolesti (birokratizovanu I, pre svega, korumpiranu) ali zato u stanju visoke ekonomske mobilisanosti i zahuktalu od preduzimačke aktivnosti. Investitori iz inostranstva bili su tu. Hrlili su sada prema sirovinama i ruskom tržištu.

Omča oko vrata, s konopcem u rukama zapadnih banaka i MMF, skinuta je. Ruski dugovi kreditorima od preko sto milijardi dolara, bili su isplaćeni. Sada je toliko i možda više novca počivalo samo u kasi “fonda za stabilizaciju” (rezervi za slučaj da cena petroleja ponovo krene nosem nadole), na stranu rezerve. Vojevanje u Čečeniji ogolilo je jadno stanje armije. Država je prvi put našla mogućnost da sada deo socijalno opterećenog budžeta odvoji i za odbranu. I da taj deo sve više povećava.  

S parama u rukama, Rusija se sladostrasno prepustila nečem što ranije nije poznavala – trošenju. Slobodnom trošenju novca od njenog nabujalog kapitalizma. Čarteri prepuni putnika za Evropu i egzotične destinacije! Zapadni „šop” pun žamora ruskog jezika! Moskva u bleštavoj raskoši! Prodavci letovanja i ugostitelji koji su na lestvici prihoda istisnuli nadole doktore i profesore (na žalost).

Na sceni su odjednom građani kojima ništa više nije odbijajuće skupo. Nisu svi imali isto. Člansku kartu ovog potrošačkog kluba nisu imali oni koji nemaju ništa, ili imaju sasvim nedovoljno za život. Ali „vaga” dobrobiti polegla je bila s približno četiri prema jedan u stranu Rusa kojima je dostizalo.

Broj finansijski osnaženih, kojima je preticalo iznad granice egzistencije, narastao je. Povećavao se broj kapitalista „pripravnika”, takođe. A unutar kruga najbogatijih, sada je već češće nego ranije bilo i slučajeva kapitala u čijem „rodoslovu” nisu obavezno bili krv, nož i pištolj. Drugim rečima, počelo se sticati i zakonito. Državi je urednije nego ranije uplaćivan porez...

Avgusta 2007. „zaposleni Rus” je na blagajni primio rubalja u vrednosti 540 dolara. Osam puta više u odnosu na 65 dolara plate iz avgusta 1999. Ruski BDP dosegao je te godine 1.300 milijardi dolara - šest i po puta više u odnosu na BDP 1999. Na svetskoj tablici razvijenosti povukao je ekonomiju kao liftom – sa 22. na poziciju jedanaeste po veličini (devete u 2008, prema MMF). „Problem 2003.” bio je prošlost. Glavnina duga inostranstvu isplaćena je 2005. Eto učinka Putinovih prvih mandata.
Promena stanja u odnosu na 1999. osećala se džepom i stomakom. Rus kojem je „bilo taman”, onaj koji je mogao da osim toga još i pazari i putuje, i onaj najbogatiji, bili su odjednom jedinstveni u oceni da je heroj njihove priče Putin. Njih trojica sublimirali su političko mišljenje tri četvrtine biračkog tela. Televizija, radio i glavni listovi bili su pod kontrolom države. Ali masi, to nije smetalo. Stav većine nije se razlikovao od toga što se sugerisalo porukama “putinske” televizije.

Oko Putina narastao je mit. On je bio svetac čije je koplje usmrtilo aždahu „jeljcinske oligarhije”. Razume se da je to bilo verodostojno samo do određene mere (jer „oligarhija” je opstala i šef države morao je uvažavati i njene interese), ali mit je bio početna tačka vođinog razumevanja s Rusima. Uz dvotrećinsku popularnost mogao je sve i njegovo samopuzdanje narastalo je.
Jeljcinov naslednik istupio je s načelom da resursi Rusije moraju biti blagodetni narodu i korisni državi. To ga jeste uvelo u sukob s profiterima lopovske  privatizacije, ali ne sa svima. Putina je interesovalo, ne ko je oteo već ko vlada Rusijom – šef države ili kapital? Ruka vlasti spustila se ne na milijardere, već na milijardere s rukama u politici.

Račun je sveden najpre s Berezovskim i Gusinskim, od kojih je onaj prvi, „privatizujući” u vreme Jeljcina čak „i porodicu predsednika”, navikao „da se vrata šefa države otvaraju nogom”. Potom i s Hodorkovskim, vlasnikom Jukosa koji je, za političko oponentstvo i pokušaj prodaje naftne kompanije Amerikancima, platio konfiskacijom imovine i robijom u Sibiru.

Preostali „oligarsi” razumeli su o čemu je reč. Pogled u lisice na rukama Hodorkovskog pomogao je „oligarhiji” da shvati da pravila upravljanja kapitalom Rusije ipak određuje Putin. I da on u tom pohodu nije sam. Iza njega je bila čvrsta konstrukcija federalne administracije, od ljudi koji su bar deo života proveli u policiji i vojsci.

Oligarhija, “bezbednjaci”, mase! Posle osam godina to su bila tri glavna Putinova oslonca. Miljenik Rusa nad njima je balansirao. Ali, u svakom slučaju, s Rusijom izvučenom iz samrtne postelje.

Isti Putin nova Rusija

Povratak Putina u Kremlj učinio je deo Rusa nezadovoljnim. Verovatno će nezadovoljnih biti među onima koji su poverovali u “opozicioni duh” i “demokratske ideje i reforme” Medvedeva, ne prihvatajući da je tandem u dogovoru.

Dmitrij Medvedev je bio car čiji su podanici uglavnom slutili da carstvom vlada carev prvi činovnik. Taj utisak je bio objašnjiv. Medvedev je izabran tek pošto ga je Putin odredio za Kremlj. Bilo je očigledno da ovaj šef Rusije ne bi mogao da smeni predsednika vlade, a malo ko bi se iznenadio kada bi se nekim čudom dogodilo suprotno.

Ispitivanja javnog mišljenja ukazivala su da narod razlikuje rog od sveće. Medvedev bi dobijao i po više od 50 odsto glasova u konkurenciji s čak deset drugih kandidata. Ali, uvek uz uslov da ni jedan od te desetorice nije Putin. Znači, prestiž Medvedeva nije bio zanemarljiv, ali je u prestiž uračunavan i “faktor Putina”. Eventualni izostanak podrške Putina Medvedevu osakatio bi šefa Kremlja.

Ipak, ljudi skloni idealizovanju skloni su identifikaciji nestvarnog sa željenim. Mnogo ljudi koji više ne brinu o hlebu za porodični sto, uz ostalo i zahvaljujući promenjenoj Rusiji Putina, poželelo je nešto više – na primer, da izbori budu izbori i da zemljom vladaju zakon i institucije. Ko zna zašto, njima se učinilo da je to suština stvari za koju se zalaže Medvedev, koji se nije ustručavao kritika. Naprotiv.

U atmosferu scene Medvedev je uneo svežinu. Prvi put se u vrhu vlasti pojavio i neko koji nije još jedan policajac više ili još jedan bivši general.

Mladi predsednik nije zvučao ksenofobično, za šta se prigovaralo Putinu. Bio je spreman da beskrajno objašnjava prednosti demokratije, potrebu kooperacije sa razvijenim državama i prednosti koje bi Rusiji donela savremena tehnologija. Medvedev je osvajao otvorenošću i delovao je pacifistički – uprkos neubedljivoj tvrdnji da je lično on odlučio da Moskva vojno interveniše u Osetiji i Abhaziji.

Medvedev je, za razliku od Putina, dostupan. Do njega se moglo doći. Nije malo bilo iznenađenje javnosti kada je urednik “Gazete” Muratov primljen kod Medvedeva, raspoloženog da razgovara – o stanju Rusije, demokratiji i ljudskim pravima. Putin nikada nije cenio novinare, ignorisao je pitanja i nije skrivao da prezire štampu. Pojavila su se mišljenja da je možda reč o pojavi alternativne političke snage unutar ruskog aparata, i da će Medvedev na kraju konkurisati Putinu.

Jesenas, kada je Medvedev umesto da se sam kandiduje predložio da predsednik još jednom bude Putin, ljudi koji su sebi natovarili iluzije morali su da ih se oslobode. Moglo bi se reći – to su ti, u Moskvi njih stotinak hiljada, koji su izašli na ulice i demonstrirali. Sto hiljada ljudi u Rusiji nisu većina. Ni milion ljudi nisu većina – ali zahtev sto hiljada ljudi ruskog jačajućeg srednjeg sloja ne može se zanemariti. Šta god govorio, tek izabrani Putin ima prema tome pred sobom zadatak. Oni koji su na ovim izborima glasali za njega, glasali su za Putina koga znaju. Cene njegov učinak i znaju njegove sposobnosti.

Ali, ovoga puta, ni malo slično prethodnim situacijama, nepromenjeni Putin ima pred sobom promenjenu Rusiju. Njegovo je da ponudi izlaz.