ZAŠTO JE KRISTIN LAGARD KANDIDOVANA ZA DIREKTORA MMF-A?

Posle četiri godine na čelu francuskog ministarstva za ekonomiju, Kristin Lagard je, 28. juna, bila odabrana za direktora Medjunarodnog monetarnog fonda. Na toj funkciji ona menja Dominik Štros-Kana, uhapšenog zbog sumnje da je pokušao da siluje hotelsku sobaricu u njujorškom hotelu Sofitel. Hapšenje Štros-Kana dovelo je u nezgodnu situaciju ne samo MMF, nego i Socijalističku partiju Francuske. Naime, DŠK je bio najozbiljniji predsednički kandidat sa velikim mogućnostima da na izborima pobedi Nikolu Sarkozija. Sasvim prirodno, francuski predsednik je odahnuo, jer mu je put ka drugom mandatu, najednom, izgledao mnogo lakši.

Medjutim, u isto vreme, devet poslanika socijalističke partije tražilo je da se istraži odgovornost ministarke Kristin Lagard u isplati Bernaru Tapiju, biznismenu i političaru loše reputacije, odštete od 285 miliona evra. Zasnivajući se na izveštajima Računovodstvenog suda u kojima se kaže da je Kristin Lagard zloupotrebila svoj položaj ministra ekonomije i nezakonito isplatila novac, Žan-Luj Nadal, javni tužilac pri Kasacionom sudu, 10. maja zatražio je od Suda pravde republike Francuske, formiranog 1993. godine sa ciljem da utvrdjuje odgovornost ministara za vreme njihovih mandata, da ispita da li je ministarka zloupotrebila svoj položaj.


Žan-Luj Nadal, javni tužilac, po čijem predlogu se razmatra pokretanje postupka
protiv Kristin Lagard

"Ministarka Ekonomije neprekidno je upotrebljavala svoju ministarsku moć da bi se došlo do odluke u korist Bernara Tapija, mada je Kasacioni sud odlučio drugačije", kaže Nadal. Tako je Lagard odlučila da formira tročlani privatni arbitražni sud koji je odmah doneo odluku u korist Tapija. Inače, takva procedura, kada su u pitanju interesi države, zakonom je zabranjena. Takodje, postoji i vrlo osnovana sumnja da je došlo do falsifikovanja u donošenju odluke u korist Tapija u sâmom Konzorcijumu za realizaciju (CDR), državnom organizmu koji je zadužen za rešavanje poslova sa poverenicima i kreditorima bankrotirane banke Kredi lione.

Čitava afera seže čak do 1992. godine, kada se Tapijeva firma Adidas nalazila u vrlo lošoj poslovnoj situaciji. Uprkos sve nižoj ceni, niko na tržištu nije hteo da kupi ovo nerentabilno preduzeće. Medjutim, političkom odlukom Miterana, banka Kredi lione, kroz razne opskurne finansijske radnje, otkupila je od Tapija preduzeće po ceni za 35 miliona evra većoj od tržišne. Tokom narednih nekoliko godina, novi vlasnici, ulaganjem i dobrim poslovanjem, uspeli su da od Adidasa načine profitabilno preduzeće a bivši vlasnik, Tapi, optužio ih je za prevaru prilikom kupovine i tražio stotine miliona odštete (1996).


Bernar Tapi, francuski biznismen i političar, povezan sa mnoštvom vanzakonskih radnji

Tri godine kasnije (1999), Dominik Štros-Kan, Širakov ministar ekonomije tokom kohabitacione vlade sa socijalistima, stavio je Tapija na listu poverenika banke Kredi lione, što je bilo u potpunosti protivzakonito. Sedam godina kasnije (2006), Kasacioni sud oslobodio je banku od bilo kakvih dugova prema Tapiju i time ga skinuo sa spiska poverenika. Godinu dana kasnije, Tapi i Sarkozi napravili su posao – Tapi će svojom popularnošću i političkim vezama da privuče što veći broj glasača na Sarkozijevu stranu, dok će Sarkozi, po dolasku na predsedničko mesto, od narodnog novca da isplati nelegalne odštete koje Tapi potražuje. Tapi je uspešno izvršio svoj deo posla i na Sarkozijevu stranu je privukao nemali broj glasača levog centra. Po dolasku na vlast, Sarkozi je, pre svega, promenio čelnog čoveka Konzorcijuma za realizaciju (CDR), Žan-Pjer Obera, velikog protivnika nelegalnog obeštećenja Tapija, a na njegovo mesto je postavljen Žan-Fransoa Rokši, poslušnik i Sarkozijev čovek.

Nešto kasnije, Sarkozi je dao nalog Kristini Lagard da formira privatni arbitražni sud i da sve reši u korist Tapija. Uprkos šest pisama poreske uprave koja je od ministarke tražili da se ova afera završava na regularnom sudu, a ne privatnom arbitražom, Kristin Lagard je nastavila posao koji joj je poverio predsednik države. Tako je 7. jula 2009. godine Bernar Tapi dobio 285 miliona evra narodnog novca, na ime fiktivnog i nezakonitog obeštećenja.

Kako se afera Tapi-Lagard, početkom maja meseca, našla ne samo u medijima, nego i u rukama državnog tužioca, ministarkino prisustvo u Sarkozijevoj vladi postalo je nepoželjno. Uprkos njenoj bliskosti sa predsednikom, započeto je traženje rešenja da se ona na najbezbolniji način udalji iz vlade i da se time sakrije velika Sarkozijeva mrlja u zloupotrebi položaja i korišćenju stotina miliona narodnog novca za potrebe sopstvene karijere. Istovremeno, postojala je bojazan da se njeno udaljavanje iz vlade može da protumači kao slabljenje Sarkozijevih trupa.

Hapšenje Dominik Štros-Kana, predsednika Medjunarodnog monetarnog fonda, dalo je Sarkoziju novu ideju. Isto kako je svojevremeno dao podršku Štros-Kanu da postane direktor MMF-a i u potpunosti ga udaljio iz francuskog političkog života, tako je on sve svoje snage uložio u kampanju Kristine Lagard za direktorsku fotelju MMF-a. Kampanja i diplomatski napori urodili su plodom i iznenadili i sâmog Sarkozija, te je Kristin Lagard iz ministarske fotelje otišla u direktorsku. Na taj način, njen odlazak iz francuske vlade učinjen je bez ikakve političke štete za Sarkozija. U slučaju kasnijeg krivičnog gonjenja bivše ministarke, Sarkozi će lako moći da se distancira od od nje i da negira bilo kakvo učešće u aferi.

U medjuvremenu, sudska mašinerija je počela da se interesuje ko je sve doprineo da se Tapiju isplati 285 miliona evra, te su pronašli da se pored Konzorcijuma za realizaciju (CDR) u igri nalazilo i Javno preduzeće za finasije i restrukturaciju (EPFR), državni organizam za superviziju arbitraže. Našavši se u prvom redu medju osumnjičenima, Bernar Semama, bivši predsednik EPFR-a, rizikuje da bude pozvan pred Sud za budžetarnu disciplinu.

"Ako se postavi pitanje moje odgovornosti, ja ću morati da skrenem pažnju na Kristin Lagard. Sve što mi se zamera, bile su njene odluke", izjavio je on, dajući naznake da će ispričati sve što zna o pljački narodnog novca.

"Ja sam bio protiv arbitraže, ali sam morao da se, septembra 2007. godine, povinujem naredjenjima Stefana Rišara, direktora kabineta Kristin Lagard."

Semama, danas u penziji, dodaje, da EPFR, uprkos svoje uloge supervizora, nikada nije video ni jedan dokument tročlanog arbitražnog suda, jer im to nije dozvolila Kristin Lagard. Takodje, po donošenju odluke u korist Tapija, više pravnika je pokušalo da traži anuliranje odluke ali je Kristin Lagard zabranila Semami da uzme u obzir njihove glasove.


Kristin Lagard

Sud pravde republike Francuske izjasniće se 8. jula da li se pokreće postupak protiv Kristine Lagard ili ne. Ako ikada bude izvedena pred sud, bivša ministarka i današnja direktorka Medjunarodnog monetarnog fonda, rizikuje 5 godina zatvora i 75 hiljada evra kazne. Medjutim, suma od 285 miliona, protivzakonito poklonjena Tapiju, bespovratno je izgubljena, nezavisno od mogućeg ishoda sudjenja.

Pred izbor Lagardove na čelnu poziciju MMF-a, Žan-Mark Ajro, portparol socijalističkih poslanika u Skupštini, u jednom saopštenju naglasio je da "sve u ovoj aferi ukazuje na ortačke odnose u državi: lične intrvencije predsednika Republike i najviših državnih instanci", tražeći da afera bude razmatrana na Sudu pravde. U isto vreme, pregovarajući sa Barakom Obamom oko kandidature Lagardove, na američke bojazni u vezi mogućeg sudjenja budućoj direktorki, Sarkozi je izjavio da Sud pravde republike Francuske i nije sud, nego "lažni sud" (fake court), ukazujući u kojoj meri on sâm ne poštuje ustav i pravosudje zemlje čiji je predsednik. Takva arogancija i cinizam mogu skupo da ga koštaju narednog proleća kada se u glasačke kutije budu stavljali listići sa imenom budućeg predsednika.