STRANCI ĆE DA ORU SRPSKE NJIVE

Najveći srpski veleposednici zajedno imaju više zemlje nego što su površine pojedinih gradova, čak država. Samo četvorica najvećih srpskih gazda poseduje više od 100.000 hektara zemljišta, a pojedinačno su jači i od najvećih evropskih zemljoposednika. U samom vrhu nalaze se vlasnik Irva grupe Dorđije Nicović sa blizu 30.000 hektara, vlasnik Delte Miroslav Mišković sa 25.000, vlasnik MK Komerca Miodrag Kostić poseduje 24.000 hektara, a vlasnik Industrije mesa Matijević Petar Matijević 16.000 hektara. Daleko iza njih je, recimo, Viktorija grupa, čiji su vlasnici Milija Babović, Zoran Mitrović i Stanko Popović, sa oko 6.000 hektara.

Treba, međutim, napomenuti da sva ta zemlja nije u njihovom vlasništvu, već je dobar deo uzet u zakup - od države. Kada su kupovali poljoprivredne kombinate u njima je bio i deo državne zemlje, koja je ostala kod njih da je obrađuju (izrabljuju). Bilo kako bilo, njihovi rančevi su veći od države Lihtenštajn, koja se prostire na oko 160 kvadratnih kilometara ili 16.000 hektara. Pojedinačno su veći od Novog Sada, čija površina je 235 kvadratnih kilometara ili 23.500 hektara. Ovo se, inače, odnosni samo na zemljište koje su oni i njihove firme kupovali. Ali, ima još tu i zemljišta koje su kupovali njihovi bliski saradnici i članovi porodica.

PETORKA OD 100.000 HEKTARA

Najskuplja privatizacija u srpskom agraru bila je prodaja Mitrosrema, za koji je DSD tobako dao 15,1 miliona evra. Preduzeće Doža Đerđ u Bačkoj Topoli plaćeno je 14,5 miliona evra, a Delta je za apatinsko Jedinstvo dala 12,6 miliona evra. Đorđije Nicović, odnosno njegove Irva investicije, za PIK Bečej dale su 12,3 miliona evra, a 13 miliona evra vredela je Nova budućnost u Rumi. PIK Bečej, međutim, sada loše posluje pa je Nicović nedavno izjavio „da bi ga sad ustupio državi i – džabe“!?

Ekonomski analitičari ističu da je i pored toga svet politike u Srbiji jači od sveta ekonomije i da političari i tajkuni međusobno prave dilove, jer su jedni potrebni drugima. To znači da, uglavnom, političari i tajkuni žive u harmoniji i ljubavi - na račun poreskih obveznika.

Izostao Mile Jerković

Donedavno se u eliti nalazio i Mile Jerković sa 16.000 hektara, kao i šest drugih preduzeća, ali je Agencija za privatizaciju s njim raskinula veliki broj ugovora (pominje se sedam), a i on sam je, kako pišu mediji, deo, navodno prodao vođi narko klana Darku Šariću. Jerković je inače bio blizak prijatelj pokojnog Željka Ražnatovića – Arkana, zajedno su vodili oslobodilačke borbe za vreme ratova na prostorima ex Jugoslavije.

Deo kupljene zemlje, ali i firmi - ponajviše u Vojvodini, imao je na svom imenu i imenu svoje kćeri, pa čak i drugih rođaka. Međutim, zbog nepoštovanja ugovornih obaveza Agencija za privatizaciju mu je oduzela nekoliko preduzeća, koja su potom završila u vlasništvu nedavno uhapšenog advokata Darka Šarića – Radovana Štrpca.

„Što se tiče firmi koje su kupovane preko Štrpca, otkud ja znam odakle im novac, otkud znam poreklo tih para“, kazao je Jerković, „šampion privatizacije“, koga sada očekuje izvršenje kazne od tri godine zatvora zbog navodnog šverca cigareta.

Do „ranča“ za „tepsiju ribe“

Stručnjaci ističu da su mnogi kupovali velike površine jer je u Srbiji zemljište jeftino, posebno u odnosu na cene u evropskim zemljama. I danas u Vojvodini ima 12.000 praznih kuća, sa posedom koji ima okućnicu. Cene ovih kuća kreću se od 2.000 do 5.000 evra. Za slične pare se u tim zabačenim mestima može kupiti i po nekoliko hektara zemlje. Tako neko ko ima 100.000 evra, a za današnje tajkune u Srbiji to nije veliki novac, može odjednom da kupi celo selo u Vojvodini. U centralnoj Srbiji poljoprivredno zemljište je još jeftinije. Procena je da u tom delu države ima blizu 30.000 praznih kuća, sa posedima koji imaju obradive njive, pašnjake, šume...

Kada se govori o privatizaciji treba znati da je, i pre nego što smo dobili tajkune sa velikim posedima, čak 95 odsto njiva u Srbiji bilo u privatnom vlasništvu. Doduše, na posedima manjim od tri hektara njive su rascepkane. Ova kupovina samo je malo ukrupnila prosečan posed u Srbiji.

Uz to, treba znati da se u državnom vlasništvu nalazi još oko 240.000 hektara. Zanimljivo je da je i najveći deo tih državnih njiva koriste baš ovi veleposednici. Oni su poljoprivredne kombinate kupovali za simbolične pare, kako se u narodu kaže za „tepsiju ribe“, a uz to dobijali državnu zemlju na upotrebu. Ali, kada prođu četiri godine, pa bude slobodna trgovina poljoprivrednim zemljištem u EU, veleposednici će moći da prodaju i te njive po desetak pa i stotinu puta većoj ceni nego što su je platili, ako država dotle ne reši ovo pitanje drugačije.

Srpski tajkuni moćniji od evropskih

Milan Prostran, sekretar Udruženja za poljoprivredu i prehrambenu industriju Privredne komore Srbije ističe da najveći srpski veleposednici imaju više zemlje u komadu nego gazde u Evropskoj uniji.

„I to mislim na EU pre proširenja, jer za novije članice još uvek nema podataka, mada su kod njih slični procesi kao i u Srbiji. Ali, razlika je u tome što njima stranci odmah dolaze i postaju vlasnici velikih kompleksa. Poznato je da prosečno gazdinstvo u EU raspolaže sa oko 20 hektara, dok je u Srbiji to i danas oko tri hektara. U Srbija ima 778.000 poljoprivrednih gazdinstava. Veleposednici poput Delte, Irve i drugih, dobro upravljaju zemljištem, ali ne isključuje se mogućnost da su ga neki kupili kako bi prodali čim uđemo u EU, jer će cena tada višestruko biti veća. Kod nas je cena hektara najkvalitetnijeg zemljišta oko 5.000 evra, dok ga u Italiji, recimo, treba platiti 50.000 evra. A do pre nekoliko godina u privatizaciji poljoprivrednih kombinata, koji su bili na ivici egzistencije, ne zbog lošeg rada, već zbog neadekvatnih mera Vlade Srbije, hektar plodne zemlje mogao se pazariti i za tričavih 500 evra“, navodi Prostran.

Četiri godine posle potpisivanja i ratifikovanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU (čija je obostrana primena počela ove godine), firme i građani iz zemalja članica moći će nesmetano, i bez ikakvih ograničenja, da kupuju poljoprivredno zemljište u Srbiji. Na ovaj način najveće nacionalno bogatstvo moći će da pređe u ruke stranaca i to, po svemu sudeći, za male pare, s obzirom na veliku razliku u ceni.

U razvijenim zemljama EU, poput Holandije, Danske i Italije, hektar obradivog zemljišta vredi između 50.000 i 70.000 evra, a hektar najboljeg zemljišta u Bačkoj, danas, deset puta manje.

„Kao da gubimo iz vida da je svaka država koja je ulazila u EU o uslovima pregovarala za sebe. Tako su se, recimo Mađari izborili za rok od sedam plus tri godine, koliko će biti zaštićeni od eventualnih namera stranaca da kupuju zemlju. Pored toga, oni još vode i bitku da im se moratorijum na prodaju zemlje strancima produži za još tri godine. Ispregovarali su u ugovoru i tu mogućnost. A u našim pregovorima nisu učestvovali stručnjaci već samo predstavnici Vlade Srbije i dobili su samo četiri godine. Za to vreme se neće izjednačiti vrednost zemlje, recimo, u Srbiji i Holandiji. Ovako Srbija svoje nacionalno bogatstvo prodaje veoma jeftino, dok bi, na primer za 10 godina, da smo se bolje dogovarali i gledali interes države, a ne samo trenutnu i pojedinačnu ličnu korist tajkuna, ta cena bila znatno povećana. Ovako, nije“, komentariše Prostran.

Priprema za preprodaju

Brojni tajkuni su u procesu privatizacije kupili hektare - ne da bi ih obrađivali nego da bi poljoprivredno zemljište pretvarali u građevinsko, ali i da bi to zemljište preprodavali kad Srbija jednom postane članica EU. Princip je - kupi jeftino, prodaj skupo. Neki od novih vlasnika nisu mogli da dočekaju vreme kada će preprodavati zemlju kupcima iz EU, pa su sada finansijski izraubovana poljoprivredna preduzeća prepuštena propasti i stečaju.

Srbija nije uspela da zaštiti svoje, pa će tako za tri godine (2013.) i građani EU moći da kupuju plodne oranice u našoj zemlji. Prvo će pokupovati kvalitetnu zemlju u blizini Beograda, Novog Sada, planinskih centara, Koridora 10... Naši građani zbog nemaštine neće moći da konkurišu strancima, pa će najbolje parcele preći u ruke stranih državljana.

Zakoni pisani „na ruku“ strancima

Istovremeno, u Ministarstvu poljoprivrede Vlade Srbije objašnjavaju da je pitanje sticanja svojinskih prava na nepokretnostima stranih pravnih i fizičkih lica uređeno članovima 53. i 63. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Prema tom dokumentu, omogućeno je sticanje prava nad nepokretnostima društava i kćeri stranih preduzeća, dok ogranci stranih preduzeća nepokretnosti mogu uzeti samo u zakup. Prema SSP, u roku od četiri godine Srbija mora da osigura isti tretman državljanima EU kao i domaćim.

Međutim, po važećem Zakonu o poljoprivrednom zemljištu strana pravna i fizička lica ne mogu da budu vlasnici poljoprivrednog zemljišta. Takođe delovi SSP-a, koji se odnose na ovo, nisu u Prelaznom sporazumu, pa će realni period prilagođavanja biti šest do sedam godina, dok sve zemlje ne ratifikuju SSP u svojim parlamentima.

U Ministarstvu poljoprivrede ističu i da se naši uslovi razlikuju, mnogo, od drugih zemalja jer, na primer, Crna Gora uopšte nema period prilagođavanja, dok Albanija ima sedam godina da ukloni prepreke. Jedino je Hrvatska izuzela mogućnost da strani državljani budu vlasnici poljoprivrednog zemljišta.

Tajkuni iz komšiluka

Da zlo bude veće, Srbija je privatizacijom svoju nekad moćnu prehrambenu industriju prepustila Hrvatima. Lane je hrvatska firma Findija iz Varaždina kupila fabriku živinskog mesa Plandište farms. Ista firma već poseduje i mlekaru i klanicu u Lajkovcu. Ranije je hrvatski koncern Agrokor kupio fabriku zamrznute hrane Frikom i najveću srpsku uljaru Dijamant. Slovenačka Perutnina Ptuj kupila je Topiko u Bačkoj Topoli, pa je tržište piletine u slovenačko – hrvatskim rukama. Posledica je da Srbiju, nekad zemlju uspešnih ratara, hrane tajkuni iz komšiluka. Tako su Hrvati postali i prvi izvoznici srpske piletine. Naime, peradarska indsutrija Cekin iz banatske opštine Plandište, iz sistema varaždinske Vindije, prvi je izvoznik mesa, perja i prerađevina u EU.

Cekin iz Plandišta uspela je, prva u Srbiji, svoju proizvodnju pilećeg mesa da uskladi sa veterinarsko - santiranim propisima EU i da dobije izvozni kontrolni broj za evropsko tržište. Ovaj sistem do sada je u Srbiji uložio više od 22,5 miliona evra u modernizaciju peradarskih farmi industrije mesa i savremene skladišno-distributivne centre.

Prividno bogatstvo Srbije

Srbija, inače, raspolaže sa 5,11 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, a od toga 4,2 miliona hektara su obradive površine. Samo u Vojvodini je obradivo 1,65 miliona hektara. Međutim, to sad postaje samo prividno bogatrstvo Srbije, jer se ne krositi valjano.

Đorđe Bugarin, sekretar Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Vojvodine ističe da će i u ovako siromašnoj zemlji još siromašniji seljaci lako pristati da prodaju zemlju i za male pare, samo da je se kurtališu jer već decenijama sve manje imaju koristi od obradjivanja te zemlje.

„Srbija nema nikakvu strategiju kada je u pitanju poljoprivreda. Nemamo ni zemljišnu politiku, a to je osnova agrarne reforme. Posle restitucije, ako se ona uopšte dogodi, mada se stalno najavljuje, doći će do velike ponude zemlje, ali ona se neće naći u rukama seljaka. Biće oborena cena da bi zemlja otišla u ruke velikima, koji će je kupiti budzašto“, navodi Bugarin.

To se videlo kad je ekspropisana zemlja za autoput kod Dimitrovgrada. Država je nudila druge njive umesto uzetih, ali niko nije hteo zemlju, tražili su novac. I pored toga što smo po cenama njiva ispod Evrope, zemljište je još više obezvredila kriza, domaća, koju je svetska samo proširila. Sad je pitanje kada ćemo iz krize izaći, jer se najavljuje novi talas, koji će opet krenuti od najrazvijenijih.

Stranci vlasnici srpske zemlje

„Stranci su već vlasnici dela zemlje u Vojvodini. Nama je svejedno da li je vlasnik zemlje fizičko lice ili firma. Oni su već pokupovali kombinate koji u vlasništvu imaju zemlju, pa su tako postali i vlasnici poseda“, ističe Vojislav Malešev iz Kaća, predsednik udruženja paora „100 plus“.

Mađari su kupili imanja u Perlezu, Gospođincima i Čurugu, Englezi u Srpskoj Crnji... U Srbiji stranci poseduju zemlju preko firmi koje su registrovane ovde, a do zemlje dolaze i preko naših ljudi koji su vlasnici samo fiktivno. Tako je Ivica Todorić, hrvatski tajkun i vlasnik Agrokora, kupivši Frikom, došao do 1.000 hektara, a sa uljarom Dijamant do još 4.200 hektara. Ukupno obrađuje oko 6.000 hektara. Mađarska firma Hajdu Avis iz Debrecina kupila je poljoprivredno dobro Sloboda u Perlezu sa 1.500 hektara zemlje u vlasništvu, i posle četiri godine, preprodala ga, naravno uz profit. Irski fond Baltik prosperite izazvao je dosta buke u javnosti kad je kupio poljoprivredna dobra Panonija, PIK Feketić i Vojvodina iz Bačkog Brestovca. Kupovinom akcija u ova tri kombinata kompanija iz Irske dobila je pravo da gazduje sa 10.500 hektara. Prvi stranac koji je otkrio da ako osnuješ firmu u Srbiji možeš da kupuješ i poljoprivredno zemljište (ne zvanično) je Endru Hanter, koji je 2005. godine kupio Jakšićevo u Srpskoj Crnji, sa 1.000 hektara za 245 miliona dinara, preko firme Kornvel.

Primera radi, u Danskoj ne možete postati vlasnik zemlje ako nemate određeni stepen obrazovanja i dokaz da u selima živite 25 godina bez prekida. Ali, naši političari su gladni para, gledaju kako da se „ugrade“, pa zato i donose nakaradne zakone, pa zatim uredbe, koje ih dopunjuju i traju dok oni ne obave posao.

Paori izumiru – zar ne?

Kada je reč o iskustvima agrara susednih zemalja, treba reći da u EU poljoprivrednici dobijaju subvencije i da ne seju pojedine kulture kada ih ima isuviše na tržištu. Tako oni neće sejati pšenicu ako se ne isplati, a posle, ako je ne bude dovoljno, mi ćemo morati da je uvozimo. Osim toga, mali poljoprivrednici sa ovakvom agrarnom politikom će nestati, jer, kako da se sa traktorima starim više od dve decenije bore sa konkurenciom.

„Godinama nas je država terala da prodajemo jeftinije od cene koštanja, a kredite ili lizing ljudi sad ne mogu da izdrže. Svaka vlast obećava restituciju, ali svaka namerno neće ni da je sprovede. Cilj takve politike je da zemlju ne bi dobili ili kupili seljaci već neko sa strane. Dakle, izgubićemo i tu utakmicu zato što nemamo para. Bilo je dozvoljeno pojedincima bliskim vlasti da, recimo, u Vojvodini pokupuju najbolje posede. To je slučaj sa Miletom Jerkovićem. A onda je, negde u lancu, pukla jedna karika i sada ga progone i oduzimaju mu zemlju. Banke neće da daju kredite seljaku, ili ih nude uz zelenaške kamate, ali ih zato olako dobijaju oni koji ne razlikuju kozu od krave“, kaže Malešev.

Kombinat (ni)je recidiv prošlosti

Kada su sadašnje vlasti krenule u rasprodaju kombinata, prvo onih koji su odlično funkcionisali i proizvodili profit, glavno obrazloženje je bilo da je to recidiv prošlosti. Treba znati da je Srbija do 90–tih godina prošlog veka imala više od 50 poljoprivrednih kombinata, ali tadašnja kriza, politička i ekonomska, sankcije, a potom i privatizacija koja je krenula 2001. godine, oterale su one srećnije u privatizaciju, neke u stečaj, dok je nekoliko njih, poput Poljoprivrdnog kombinata Beograd ipak preživelo. On je, po uzoru na iskustvo drugih zemalja, opstao i ostao državni.

„Dakle, loše je bilo što je vlast u Srbiji većinu kombinata obeležila kao nešto što je recidiv prošlosti, deo socijalističkog ili komunističkog sistema, što apsolutno nije tačno“, ukazuje Prostran, objašnjavajući da „oni jesu bili deo eksperimenta jedne ideologije ali, nikako nije bilo mešanja u tehnologiju proizvodnje. Generalno to su bile dobro postavljene ekonomske celine. Oni su uživali veliki ugled ekonomista razvijenog Zapada, koji su davali visoke ocene za rad i funkcionisanje ovih kombinata. Primarna proizvodnja bila je povezana s preradom i trgovinom, a bili su i investiciono potkovani, jer su imali i svoje banke“.

Među onim kombinatima koji su svoju sudbinu odredili 90-tih jesu Godomin kod Smedereva, Krajina vino, Džervin, PIK Požarevac, PIK 7 jul u Šapcu i mnogi drugi. Oni koji su uspešno privatizovani sada su u vlasništvu domaćeg ili stranog kapitala. Neki posluju dobro, ali ima i onih koji ne uspevaju. Među onima koji opstaju, bolje ili lošije rade, su PIK Bečej, Jedinstvo Apatin, Napredak iz Stare Pazove, Podunavlje iz Čelareva, poljoprivredni kombinat Stari Tamiš u Pančevu, pa poljoprivredno dobro u Dobanovcima... Tu je, svakako, i ona treća vrsta kombinata koji su se rehabilitovali, posle stečaja ili posle privatizacije , kao što je Dragan Marković iz Obrenovca.

Nova vlast, koja je došla posle oktobarskih promena 2000. godine, donela je 2001. godine Zakon o privatizaciji. Prva privatizacija u oblasti poljoprivrede obavljena je 2002. godine i do kraja 2006. godine privatizovano je više od 100 poljoprivrednih organizacija, među kojima je i osam velikih kombinata koji su prodati na tenderu. Među njima su: Agrounija u Inđiji (8.500 hektara), Mitrosrem u Sremskoj Mitrovici (8.919 hektara), Napredak u Staroj Pazovi (7.100 hektara), Jedinstvo u Apatinu (6.820 hektara). MK Komerc je kupio tri kombinata Delta M dva, a konzorcijum Mirotin doo Oktanol i Finamiskim i Tobako po jedan.

Najveći kupci zemljišta su domaći tajkuni. Oni su u privatizaciji kupovali poljoprivredne kombinate, pa ih je hektar zemlje koji je išao uz firmu, koštao i manje od 500 evra. Profit od preprodaje zemlje, koji ih čeka za koju godinu, kad Srbije uđe u EU biće ogroman. Isplati im se čekati čak i ako se ostvare prognoze zvaničnika EU, ali i američkih obaveštajnih službi CIA i NICA, da će se to dogoditi tek 2020. godine.

Gazdama izmaklo 46 firmi

Od 2002. godine do kraja prošle u Srbiji je, mahom na aukcijama, prodato 260 agrarnih preduzeća. Prognoze da će u ovoj godini, kada je o poljoprivredi reč, poništavanje privatizacija uzeti maha - već su se obistinile. Samo u januaru poništeno je deset privatizacija poljoprivrednih preduzeća u Srbiji. Do sada je u vodu pala bezmalo petina privatizacionih ugovora o poljoprivredi. Da je taj trend uzeo maha u poslednjih nekoliko meseci najbolje govori i podatak da je od polovine 2004. Godine, kada je raskinut prvi, do oktobra prošle godine zabeležili ukupno 27 poništenih ugovora, a sada ih je, prema podacima Agencije za privatizaciju – ukupno 46.

U Agenciji za privatizaciju navode da su osnovni razlozi za raskide ugovora u ovim preduzećima to što novi vlasnici nisu plaćali rate, nisu poštovali radno-pravne propise, raspolagali su imovinom suprotno odredbama ugovora, nisu održavali kontinuitet poslovanja.

Od prošle jeseni do sada bez poljoprivrednih preduzeća ostalo je 19 novih vlasnika. Najskuplja privatizacija među raskinutim u tom periodu je ona u Ribarskom gazdinstvu Beograd, vredna više od 10 miliona evra. Ona je prekinuta 28. decembra 2009. godine i to zbog otuđenja imovine. Ovo preduzeće je 2007. godine kupio Tomislav Đorđević. To je inače jedna od najskupljih raskinutih privatizacija u poljoprivredi i po vrednosti je jedino iza Bačke u Kuli, za koju je Mile Jerković dao 14,5 miliona evra, a bez koje je ostao prošle godine. Ovaj biznismen, nekadašnji kralj drumova, nije se proslavio u ovom poslu. U kratkom periodu je pod svoje uzeo nekoliko firmi, ali je ubrzo bez nekih ostao. Osim Bačke, izgubio je i Sontu u Sonti, Agrobačku u Baču (koju je platio 5,2 miliona evra), somborskog Aleksu Šantića (platio 5,3 miliona evra).

Sledećem velikom gubitniku privatizacije u poljoprivredi, glavnom akteru afere Agroživ Miroslavu Živanovu, izmakla su se četiri privatizovana posla. Ovom nekadašnjem gazdi oko 11.000 hektara, odnosno, kako su govorili u njegovoj kompaniji, 15.000 hektara vojvođanskih oranica, izmaklo je poljoprivredno dobro Jabuka, preduzeće Napredak kao i Peščara i Novi Kozjak u alibunarskoj opštini. Agencija za privatizaciju poništila je i sva četiri ugovora o prodaji. Time je top lista domaćih veleposednika izmenjena, pa Đorđije Nicović, Milorad Mišković, Miodrag Kostić i Petar Matijević nemaju ozbiljnih takmaca.

„Bogati” sirotani

I na kraju treba istaći da pravi domaćini ne prodaju zemlju... A i kada se kupuje kuća i zemlja - kupuje se od onog ko je nije gradio, već od naslednika. Tada je mnogo jeftinija. Zato su samo naslednici u Vojvodini pevali bećarac „Da sam bogat, ko što sam jedinac, ne bi nikad spavo, sve bi lanac po lanac prodavo...“

Posmatrano iz ugla vlasnika - naslednika mnogo lanaca zemlje, teza iz bećarca je potpuno tačna, posebno ako nešto oranica ostavi za prodaju kada u celosti stupi na snagu Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije i EU. Nema sumnje, tada će to biti baš berićetna trgovina, po principu prodaš jedan dobiješ sto... Međutim, za državu Srbiju takva trgovina može doneti mnogo muka za koje leka neće biti. Jer, na selu živi polovina stanovništva, a trećina zaposlenih je u poljoprivredi koja u vreme krize sa pratećim delatnostima donosi polovinu bruto proizvoda zemlje. To se sve stvara uz ekstenzivnu proizvodnju, zato što vlasti u Srbiji neće da priznaju da je ova država agrarna zemlja. I pored toga što Srbija ostvaruje suficit u izvozu hrane, FAO nam prognozira da ćemo uskoro biti zavisni od uvoza hrane. Uz to, ukazuju da je srpska nacija postala pothranjena, što ukazuju i podaci o padu potrošnje hrane