SLUČAJ KOVAČEVIĆ NIJE DRŽAVNA TAJNA

"U slučaju Kovačević, Srbija i SAD kao da su zaboravile na svoj bilateralni sporazum koji je stupio na snagu pre 107 godina - 12. juna 1902. godine a koji je iznad Ustava i drugih propisa Srbije a time i SAD. Naime, 12. oktobra 1901. godine Kraljevina Srbije i Ujedinjene Američke Države zaključuju Konvenciju o izdavanju krivaca. Tom Konvencijom predviđeno je uzajamno izdavanje lica u slučajevima: ubistva, paljevine, razbojništva, falsifikovanja, utaje državnih činovnika, prevara i varanja, krivokletstva, silovanja, rušenje pruga, gusarstva, pobune ili zavere na brodu itd. Izdavanje begunaca, kako je predviđeno članom III. Konvencije, „vršiće se kako u Srbiji i u Ujedinjenim Državama saobrazno zakonima koji određuju izdavanje.” Ali, kako je predviđeno članom V Konvencije, „Ni jedna od Visokih ugovornica nije obavezna da izdaje svoje sopstvene građane“, kaže advokat Radić iz Fonda za razvoj demokratije, komentarišući da, polazeći od svojih interesa i obećanja datih u predizbornoj kampanji Baraka Obame, SAD insistiraju da se Kovačević isporuči SAD radi suđenja - suprotno navedenim propisima.

Konvencija o izdavanju krivaca objavljena je u Srpskim novinama br.33/1902.

Ovo Radićevo tumačenje pokazuje da „ne piju vodu” tvrdnje plasirane u javnosti, poput onih koje je izrekla Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo. Komentarišući da je veliki problem to što je „Srbija Kovačeviću pružila političku podršku, zaklon, naklonost i dozvolila da čak slobodno posećuje parlament dok druga država zahteva njegovo izručenje zbog teškog krivičnog dela”, Nataša Kandić je rekla: „Bez obzira na ustavna ograničenja, Miladin Kovačević morao bi da bude izručen vlastima SAD. Pored ostalog, verovatnije je da bi tamo dobio pravičnije suđenje, jer politika ima manji uticaj na američko nego na srpsko pravosuđe.“

„Deo analitičara smatra da naš Ustav dopušta Srbiji da izruči svoga državljanina, što je delimično tačno. Ali, ova mogućnost izručenja odnosi se na slučajeve predviđene posebnim zakonom, kao što je, na primer slučaj izručenja srpskih državljana Tribunalu osnovanom odlukom SB UN. U svim drugim slučajevima važi Krivični zakonik, koji izričito zabranjuje izručenje državljana Srbije”, kategoričan je Radić.

Hronologija

- 4. maja 2008. godine nastao je nemio događaj kada je državljanin Srbije, Miladin Kovačević teško povredio američkog studenta i državljanina Štajnhauera. Za ovo delo moguća je kazna zatvora do 10 godina a na još dve godine zatvorske kazne Kovačević može biti osuđen zbog izbegavanja suđenja. U ovoj fazi postupka angažovao se Konzulat Srbije, koji je upoznat da je Kovačeviću oduzet pasoš, da uz kauciju od 100.000 USD može izaći iz zatvora do suđenja, uz obećanje da neće napustiti SAD ili izbegavati suđenje.

-9. juna 2008. godine nastaju problemi, kako za Kovačevića - još više za Srbiju. Naime, toga dana, na osnovu nezakonito izdate putne isprave od strane Konzulata, Kovačević napušta SAD.

- 8. jula 2008. godine SAD raspisuje crvenu Interpolovu poternicu za Kovačevićem. U SAD ne dopuštaju da se Kovačeviću sudi u Srbiji. Započinje medijska hajka protiv Srbije.

Vladin Poslovnik nije državna tajna

Ističući da je država Srbija, ulogom Konzulata u Kovačevićeom nezakonitom napuštanju SAD, postala najveći krivac u nastaloj situaciji i da su potom preduzete tajne aktivnosti na pronalaženju zadovoljavajućeg rešenja Radić podseća na informacije objavljene u medijima da bi iznos od jednog miliona USD bio dovoljan da oštećeni povuče odštetni zahtev a SAD pristanu da se Kovačeviću sudi u Srbiji.

„Ovi uslovi verovatno su povoljni za Srbiju, ali Srbija nije našla legalan način da taj dogovor ostvari. Naime, Vlada Srbije je proglasila državnom tajnom, kako sam dogovor sa SAD, isto tako i isplatu milion dolara. Ukoliko se više ne primenjuje Titovo uputstvo da se „ne treba držati propisa kao pijan plota“, onda je Vlada Srbije, na neustavan i nezakonit način, dogovor proglasima državnom tajnom i na neustavan i nezakonit način planirala isplatu budžetskih sredstva od milion dolara”, kaže Radić.

Tumačeći srpske propise, da je „na predlog nadležnog ministarstva Vlada Srbije, na osnovu čl.43. svoga Poslovnika nadležna da materijal koji predstavlja državnu, vojnu ili službenu tajnu označi kao poverljivu”, Radić objašnjava da se na osnovu člana 316. Krivičnog zakonika za odavanje državne tajne može izreći kazna zatvorom do 10 godina.

„Ostaje, međutim, sporno da li su Vladine državne tajne ustavne, zakonite i da li odavanje tako utvrđenih tajni predstavlja krivično delo. Jer, odavanje vladine državne tajne ne predstavlja krivično delo. Ali, može se govoriti o savesnosti lica koje je medijima obelodanilo ovaj dogovor. Naime, saglasno stavu 5. člana 316. Krivičnog zakona, da bi neki materijal mogao da se proglasi državnom tajnom neophodno je zakonom, drugim propisom ili odlukom nadležnog organa donesenom na osnovu zakona, utvrditi podatke i dokumente čije bi odavanje moglo da prouzrokuje štetne posledice po bezbednost, odbranu ili za političke, vojne ili ekonomske interese Srbije ili SCG. U konkretnom slučaju takav zakon, propis ili odluka ne postoje, niti Poslovnik Vlade Srbije predstavlja takav propis, jer se odnosi na opšti rad Vlade. Pored toga, i stav 5. Člana 316. Krivičnog zakonika delimično je sporan i to u delu koji se odnosi na SCG, jer više ne postoje ni politički, bezbednosni, vojni, ekonomski i sl. interesi SCG kao zaštićeno dobro, u ovom važećem članu Krivičnog zakonika”, objašnjava Radić.

Kao primer on navodi da je - kada se radi o državnoj ili službenoj tajni značajnoj za odbranu Srbije - na osnovu Zakona o odbrani a time i člana 316. Krivičnog zakonika, doneta odgovarajuća Uredba o kriterijumima za utvrđivanje podataka značajnih za odbranu zemlje, koji se moraju čuvati kao državna ili službena tajna i o utvrđivanju zadataka i poslova od posebnog značaja za odbranu zemlje, koje treba štititi primenom posebnih mera bezbednosti. Ovom Uredbom, precizno se navode slučajevi i kriterijumi kojima se reguliše državna ili službena tajna tako da je mogućnost zloupotrebe znatno smanjena.

Budžet nije „Alajbegova slama”

„Kad je reč o milion dolara, novcu koji bi bio isplaćen na teret budžetskih sredstava, ovakva odluka je nezakonita jer o nameni budžetskih sredstava odlučuju isključivo narodni poslanici. Ako bi, na pomenuti način, mogao da se isplati milion onda bi mogla da se isplati i milijarda ili da se otpišu bilo koja budžetska potraživanja. U konkretnom slučaju, upravo iz navedenih razloga, građani Srbije su oformili Budžetsku inspekciju i nezavisnog Državnog revizora. Njihova isključiva dužnost je da kontrolišu zakonitost odluka o trošenju budžetskih sredstava. Ukoliko milion USD rešava probleme Srbije u slučaju Kovačević i ako je opravdano platiti milion dolara kako bi se zaštitili interesi Srbije, u tom slučaju takvu odluku može doneti isključivo Skupština a ne Vlada na telefonskoj ili sličnoj, otvorenoj ili zatvorenoj sednici za javnos”, kaže Radić i komentariše da je „iz napred navedenih razloga opravdano zatražiti od Budžetske inspekcije i Državnog reviziora da, u cilju provere zakonitosti, zatraže od Vlade sve odluke koje predstavljaju državnu tajnu”.

Radić zaključuje da „umesto kontrole medija, isti zahtev može uputiti i Republički javni tužilac, a ne da istražuje ko je odao nezakonito donetu „državnu tajnu”.