SARKOZIJEV AMERIČKI SAN

Francuska od danas pa do kraja godine predsedava Evropskom Unijom. Njenom predsedniku Nikoli Sarkoziju izgleda da se time ispunila još jedna od mnogobrojnih želja vezanih za vlast. Ipak, posle nedavnog "ne" na irskom referendumu oko ratifikovanja evropskog ustava, mnoge stvari postaju komplikovanije nego što je to bilo zamišljeno pre godinu dana na inicijativu tek izabranog predsednika Pete republike.


Nikola Sarkozi, predsednik Francuske juče u tv intervjuu (foto: Fonet)

Pun ambicija, kako na unutrašnjem tako na spoljnopolitičkom planu, Sarkozi je tada lansirao ideju o navodno pojednostavljenoj verziji evropskog ustava, ali čiji je suštinski manevar bio u tome da se po svaku cenu izbegnu referendumi koji bi, poput onih u Francuskoj i Holandiji, doveli u pitanje evropsku integraciju zamišljenu na način da se zadovolje apetiti velikih zemalja, a preko njih dugoročni američki interesi. Po tom planu, trebalo je da ratifikacija bude u nadležnosti parlamenta, što je bitno smanjilo demokratske osnove samih političkih procesa. Zato je veoma indikativno da je jedina zemlja koja je imala ustavnu obavezu da se o ovako važnom pitanju izjasni putem referenduma, odbila predlog ovog inače nerazumljivog teksta. Kad se tome doda stav Češke, zapravo njenog predsednika Vaclava Klausa, zemlje koja će od 1. januara naslediti Francusku na mestu predsedavajućeg Evropske Unije, stvari su postale očigledne. Češki predsednik je izjavio da je Lisabonski ugovor mrtav, stav koji se mogao čuti i u Velikoj Britaniji. To pokazuje da Sarkozijev demagoški manevar nije prošao, ili da je bar naišao na neočekivani otpor koji celokupnu zapadnu demokratiju stavlja na veliki ispit.

Prve reakcije zapadnih evropskih lidera bile su da Ugovor nije mrtav i da se mora naći neko rešenje, uključujući i to da Irci ponovo glasaju! Zapanjujuće je kako se demokratija doživljava danas u razvijenim zemljama Zapada, kao servis na Vimbldonu, samo što oni misle da imaju pravo da serviraju sve dotle dok se konačno ne dogodi ono što se njima svidja! Poslednja odluka je da se čeka, u stvari da se kao i ranije traže nagodbe. U tom smislu ponovo je upotrebljen izraz "Evropa u dve brzine", što ostavlja mogućnost da se Irska jednostavno ignoriše, odnosno ostavi po strani. Čak i ako se ne ozvaniči stvaranje "tvrdog jezgra" zemalja spremnih da idu punom brzinom, tako nešto je već na delu.

Le Monde diplomatique je odmah posle irskog referenduma i susreta dvadesetsedmorice doneo zanimljiv tekst iz pera An-Sesil Rober, u kome ona podseća da ovo nije prvi slučaj da se Unija nalazi na prekretnici. Juna 1992. godine Danci su referendumom odbili ugovor iz Mastrihta. Tada su vrli komentari išli dotle da je to slom Evrope. Ali, decembra iste godine, tadašnja dvanestorica našli su rešenje po kome je Danska dobila pravo izuzeća od politike jedinstvenog novca i odbrane. S tim je išla i obaveza transparentnosti odluka Brisela u odnosu na njihovo "potčinjavanje" od država članica. Opet meseca juna, ali 2001. godine, Irci su odbili ugovor iz Nice. Komentari su bili apokaliptični, jer je uvek u tim situacijama stvarana slika raspada Evrope, ne podrazumevajući da je u pitanju proces, vec jednostavno da mali i novi prihvate odluku velikih. Taj problem je postao naročito uočljiv sa proširenjem Unije na 27 članova. I u ovom slučaju Ircima je morala da bude garantovana njihova neutralnost, u odnosu na obavezujuću evropsku politiku bezbednosti i odbrane, i oni su u ponovljenom referendumu glasali "za".

Kada su pre tri godine Francuska i Holandija na referendumima dobili narodni odgovor "ne", opet se u interesnim sferama lansirala ideja o "propasti" Evrope. Tada je do apoteoze dovedena ideja kako je biti protiv ove verzije ustava, isto što i biti protiv Evrope! Indikativno je za razumevanje demagogije koju, pravde radi, ne možemo svaliti samo na pleća sadašnjeg fracnsukog predsednika, podsetiti na politiku Socijalističke partije Francuske. Tada je na internom partijskom glasanju pobedu odnelo "da", ali je jedno krilo u kome su bili Anri Emanueli i bivši premijer Loran Fabijus bilo za "ne" predlogu evropskog ustava. Kao što znamo, "ne" je pobedilo ali je ono ostavilo mnogo traga u podelama koje su obeležile ovu partiju koja će potom zbog toga izgubiti i predsedničke izbore. I još jednom je zadivljujuće videti na delu gotovo fatalnu spremnost da se ne prihvati "volja naroda" za koju svi i dalje govore da je temelj i najviši izraz demokratije. Socijalisti su još pre dolaska Sarkozija na tron pokazali da bi i oni vrlo rado nastavili da služe američkim interesima i da bi, što se Evrope tiče, takodje bili spremni na sve zahteve.

Vratimo se komentaru Roberove, jer ona konstatuje da su za ovu novu krizu svi kolektivno odgovorni, dodajući da iz svih tabora priznaju "nedostatak demokratskih osnova evropske konstrukcije". Činjenica je ipak da tom negovanom nedostatku ne doprinose svi na isti način i da je zbog toga teško prihvatiti sugestiju da je bar nešto kolektivno kad je u pitanju Evropa, a to je odgovornost za sadašnju situaciju. Ona nije plod manjka volje, naročito ne kod novih malih država koje su vrlo brzo shvatile kakvu Evropu zamišljaju velike. Utoliko je zanimljiv stav českog predsednika Klausa, jer on daje nadu da će i te države naći načina da iskažu svoj mišljenje, ne samo kada se radi o prostom odgovoru "za" ili "protiv" nekog predloga, vec u ukupnom funkcionisanju Unije, ali od toga smo sada, na žalost, veoma daleko. A što se gradjana tiče, ohrabriti one koji kritički misle i ne dozvoliti manipulacije tipa ko nije "za" on je protiv Evrope i slično, to providno politički korektno koje krije ne tako lepu pozadinu interesa kojima je brzina jedan od imperativa ostvarenja.

Da tako bude, i da tako i ostane, to će biti zadatak specijalnog američkog poverenika Nikole Sarkozija u još jednom predsedničkom kostimu. On je u potpunosti zamenio Tonija Blera, što se atlantske odanosti tiče. Pun energije, on veruje da će unutrašnji koncept demagogije moći da funkciioniše i na evropskom nivou, uz odgovarajuću pomoć i odobravanje zainteresovanih, od krupnog kapitala do nekih lobija. Njegovo delovanje u tom smislu ne počinje danas, ali je ideja koju je pokrenuo odmah po dolasku na vlast, o stvaranju Mediteranske Unije na putu da doživi fijasko. Njenu pozadinu je tako lepo prozreo niko drugi nego njegov počasni gost pre izvesnog vremena, libijski lider Gadafi. Ovu visprenost morali su da priznaju neki komentatori koji su potom pokazali da se iza nje krije ona ista američka strategija slabljenja Evrope, odnosno mešanje žanrova i tragova, s ciljem da se bar u Evropi odnosi snaga ne promene.

Zvanično, francuski plan je da se posebna pažnja posveti zajedničkoj politici imigracije, poljoprivrede, pitanju klime… Ali već na prvom mestu postavlja se pitanje otpora nekih zemalja ideji da Brisel odlučuje a države samo sprovode njegovu politiku. Jedna od tipičnih Sarkozijevih mera jeste da nijedna država ne može više sama da odluči da masovno reguliše ostanak stranaca koji u njoj borave bez prava boravka. Ona za to prethodno mora da dobije saglasnost Brisela. Time se još jednom u srce problema postavlja pitanje suverenosti. Jer velikima odgovara da oni to ostanu, a da mali budu potpuno potčinjeni Briselu. U tome je čitava priča i sa Ustavom. Evropu ne bi bilo teško graditi kada bi ona zaista išla u pravcu slobodnog saveza suverenih država koje udružuju interese i odgovornosti. Otud tako malo demokratije u njenom nastajanju i funkcionisanju, kao i toliko demagogije u maskiranju pravih interesa. Evropljanima može da bude uteha da za šest meseci Nikola Sarkozi neće moći da ostvari svoje (američke) planove, iako će pri tom nastaviti da ostvaruje svoje snove.