RADIKALIZAM KAO BRISANJE PROŠLOSTI I - BUDUĆNOSTI

"Uništavanje prošlosti, zapravo socijalnih mehanizama koji povezuju savremenike sa prethodnim generacijama, jedan je od najkarakteristtičnijih i najmisterioznijih fenomena kraja ‘kratkog dvadesetog veka'"". Ovo zapažanje istoričara Erika Hobsbauma naročito se dramatično oseća u onim delovima sveta u kojima su globalni cinizam i pad temeljnih vrednosti društva i čoveka samog ostavili isključivo bedu i krhotine.

Na ostatku planete to se još ne uočava kao nešto fatalno, jer je sve praćeno negovanom zbrkom koja ima za cilj da potvrdi nemogućnost bilo kakve svrhovitosti u posmatranju savremenog društva i njegovog sumanutog hoda. Reč demokratija danas služi samo kao opis terapeutske države, pisao je Kristofer Laš pre petnaestak godina, da bi postavio logično pitanje: da li demokratija zaslužuje da se održi? Danas je jasno da je ona samo izgovor, fatamorgana koja se koristi u sasvim odredjene – druge svrhe.

Vežba padobranske brigade u Nišu (foto: Fonet)

I pored tako flagrantnih i tragičnih dogadjaja kao što su dva rata u Zalivu i dirigovani raspad Jugoslavije sa bombardovanjem kao "krunom", u svetu se, ma koliko on bio podeljen, još održava vera u demokratska "bajanja". Nije to samo zato što se ništa novo ili bolje nije pojavilo na vidiku, već zato što je taj svet neophodno više nego ikad opčinjavati i – podčinjavati! Ako se mnogo zna o epohi porodice Buš, ako se dovoljno zaboravlja o vladavini Blera, svakodnevno ima primera u kojima je demokratija pogažena. Francuski predsednik Sarkozi je kritikovan od mnogih zbog "neadekvatnog" ponašanja, stavljanja u prvi plan privatnih problema i, naročito, zbog pada kupovne moći svojih sunarodnika. To je poznat scenario: iscepkano društvo u kome se pojedine struke bore za malo bolje životne uslove, i na taj način iscrpljuju da neko ne bi postavio suštinsko pitanje.

I tako je prošlo bez ikakvih problema: takozvani Lisabonski mini ugovor o evropskom Ustavu obezvredio je rezultat referenduma od pre tri godine na kome je pobedilo NE tom istom dokumentu! Demokratija se koristi tamo gde još može da prodje, za zemlje u tranziciji, za zemlje koje su osudjene da trpe i u sve da veruju, a na domaćem terenu ona je najbolja kad se – zaobilazi ili čak gazi. Jer, o ovom drugom je ovde reč. Bilo je nekoliko reakcija oko toga, ali stvar je završena. Onaj koji je prvi zadužen da sprovodi i poštuje zakone jedne zemlje, tako ih otvoreno krši, pokazujući prezir prema "volji naroda". A taj isti narod to prihvata jer je obuzet brigom o standardu.

Niko se više ne bori za principe, već samo sebično, u svom (uskom) profesionalnom krugu za svoja "prava". Fantastično je zamagljena veza izmedju poštovanja principa i pojedinačnih prava. Idealizam principa održava se na tudjem terenu, brigom o nečemu što zadobije oreol neprikosnovene političke korektnosti: to varira od Čečenije, Bosne, Kosova, a danas je to Tibet. Mediji jednostrano prikazuju dogadjaje (u tome su se usavršili) tako da se pojačava emotivni faktor. Organizuju se protesti, potpisuju peticije. Tako se potomcima slavnih revolucionara pruža mogućnost da umire svoju savest i izmire obavezu prema emocionalnom angažmanu, dostojanstvu i časti. Posle toliko pravednih bitaka, oni su jednostavni umorni da bi ponovo digli glas kada im predsednik gazi Ustav!

Rezultati nedavnih opštinskih i kantonalnioh izbora u Francuskoj potvrdili su nešto mnogo važnije od pada uticaja desnice na takozvanom lokalnom nivou. To je glasanje kao sankcionisanje prethodne vlasti, koje se gotovo pravilno primećuje poslednjih godina. Ne postoje načini da se na tu vlast utiče kad je ona jednom pobednička, jer je demokratija uvek izigrana, i sve se svodi na nagomilono nezadovoljstvo na novim izborima. Podrazumeva se da se tu misli na one lične interese glasača koji su već odavno zaboravili da postoji nešto drugo protiv čega bi se moglo boriti.

Mogli bismo ovako nabrajati, i ne samo u Francuskoj. Zapadni svet je doživeo isto tako duboku promenu, iako ona nije bilo toliko drastična niti je plaćena istom cenom. Ali mnogi ljudi u zemljama kao što je naša, posle skoro dvadeset godina krize, rata, nesigurnosti i posledica svega toga imaju osećaj da je tu centar sveta, da bi bilo nepravedno da oni ne mogu da svedoče o duhu epohe, jer su toliko propatili. Nekima se čini da je zapadni svet ostao manje-više ono što je bio u vreme klasičnog hladnog rata (ima onih koji pokazuju da je on danas na snazi više nego ikad) i da se neke vrednosti prirodno mogu tražiti tamo gde nije bilo ni toliko nesreće i nesporazuma i gde je život nešto i dalje normalno i veselo. Sve se zatim povezuje s demokratijom, slobodama i pravima čoveka.

Iz njihove pozicije, oduzeti im mogućnost da taj svet ne samo nije isti, već da čak ni ne postoji kao takav, znači nešto bogohulno, totalnu beskorisnost svih patnji kroz koje su prošli i osudu na – beznadje. (Ovde ne mislimo na one koji znaju ili mogu da znaju kakav je zaista taj svet, ali nastavljaju sa starim pričama jer im to donosi ili bar obećava korist). To je kao završna faza autizma, zatvaranje u iluziju koja dolazi sa strane, jer više ništa svetlo i energično ne može doći od onog što je naše. A onaj koji upucjuje reči "kritike" ili prosto iznosi jedan stav o tom društvu, doživljen je kao neko ko namerno izgovara ime mesečara, koji se upravo penje na krov, i time izaziva njegov pad.

Danas, kad je Srbija još jednom dramatično podeljena, i kada se svako ušančio u svojim objašnjenjima, i slika spoljnog sveta je okamenjena. A jedino što nam je potrebno, to ne nudi niko: da se dodje do minimuma zajedničke slike same Srbije, njene sadašnje situacije, i njene vizije, kao i do elementarne spoznaje o realnom svetu. Nijedna stvarnost ne može bez one druge, nema smisla i plaća se – gubitkom vremena, što je za nas gotovo pitanje opstanka. Govoriti o zapadnom svetu kritički i otvoreno, to ne znači zalagati se za Srbiju izvan i mimo sveta, već upravo suprotno: da se zna kom to svetu težimo, da se prema njemu odnosimo s dostojanstvom koje su imali naši preci, kako prema sebi samima, tako i prema drugima, čuvajući pri tome i svoj obraz i svoje principe.

Svet, zapadni svet o kome je ovde reč, ne sme da bude samo onaj kome se beskonačno potčinjavamo, verujući da je to jedino rešenje. Taj isti svet je na kriminalni način ugrozio naš biološki opstanak i to ne sme da bude potisnuto zato što s tim svetom želimo da gradimo nove odnose. Njih moramo da gradimo, ali ne smemo da zaboravimo da on i za sopstvene stanovnike počiva na onom brisanju prošlosti koje pominje Hobsbaum. U tom smislu, nametnuti radikalizam predstojećih izbora u Srbiji služi samo - zaboravu. A pre nego što bude moglo da se zaista govori o nužnosti i blagodetima ovog oslobadjućeg (i zdravog!) procesa, koji dolazi vremenom i oslobodjen svega što zavisi od interesa trenutka ili epohe, mi ni u kom slučaju ništa ne dobijamo ako oduševljeno pristajemo na ulogu samoponiženog koji sam odbacuje sopstveno pamćenje. Nijedan svet, a pogotovo ne ovaj današnji, neće nas poštovati ako mi sami ne poštujemo sebe!

Ako se danas na sve u Srbiji uvek ima radikalan odgovor, to je zato što je radikalizam najbolji način da se jedno društvo sigurno prevede u društvo bolesnog zaborava, i time definitivno potvrdi njegov status pokorenog društva, a ne samo pokorene i pokorne države. Tek time se istinski završava priča o uništenju Jugoslavije. I jedino tako se mirno može nastaviti multinacionalno pirovanje.

Zemlje koje su se zatekle na ivici fizičke i moralne propasti, da bi potom postale velike i poštovane, najpre su u sebi našle ono neophodno jedinstvo, onaj centar oko koga se okupila energija i svest da se radi o golom opstanku. Izdeljeni i posvadjani, Srbi još sve čine da odbiju tu strašnu reč.