Vreme je za novi poredak?

Rutger Bregman je istoričar. Objavio je pet knjiga (Sa znanjem iz prošlosti - 2012, Istorija napretka - 2013, Utopija za realiste - 2017, Zašto sakupljači otpada zarađuju više od bankara - sa Jesse Frederik 2015, i Čovečanstvo – 2020. Tekst je preuzet sa portala Korespondent (The Correspondent) a objavljen je 14. maja 2020. (Neki međunaslovi su redakcije BM, ilustracije Ralf Zabela).

Ono što je nekada bilo nezamislivo, u krizi može iznenada postati neizbežno. Mi smo usred najvećeg društvenog potresa još od Drugog svetskog rata. A neoliberalizam je na izdisaju. Dakle, došlo je vreme za ideje koje su se činile nemogućim pre samo nekoliko meseci - od većih poreza za imućnije do potrebe za jačanje vlade.

Neoliberalna era se završava. Šta sledi?

Postoje oni koji kažu da ova pandemija ne bi trebalo da bude  politizovana. Time se uživa u sopstvenoj ispravnosti. Kao kada onaj tvrdo religiozni viče „to je gnev Božiji“, ili kada populista zastrašuje „kineskim virusom“, ili kada onaj koji „prati trendove“ predviđa da konačno ulazimo u novu eru ljubavi, empatije i novčanog izobilja...

Postoje i oni koji kažu da je upravo vreme da se govori. Da će odluke koje se donose u ovom trenutku imati posledice u budućnosti. Ili, kako je Obamin šef osoblja to rekao nakon što je kompanija Braća Liman (Lehman Brothers, prvenstveno banka, prim red) pala 2008:

„Nikada ne želite da ozbiljna kriza bude protraćena.“

U prvih nekoliko nedelja (koronakrize – prim red), ja sam pripadao kritizerima. I ranije sam pisao o prilikama koje krize donose, ali to sada izgleda netaktično, čak i uvredljivo. Prošlo je neko vreme. Malo po malo, počelo je da biva jasno da bi ova kriza mogla da traje mesecima, godinu dana, čak i duže. I da se privremene krizne mere, donesene u jednom danu, mogu lako pretvoriti u trajne...

Niko ne zna šta nas čeka ovog puta. Ali upravo zato što ne znamo, zato  je budućnost toliko neizvesna, i zbog toga treba da razgovaramo o tome.

Promene na vidiku

Britanski Fajnenšel tajms (engl. Financial Times) je 4. aprila 2020. objavio redakcijski uvodnik koji će narednih godina istoričari citirati.

Fajnenšel tajms je vodeće, svetsko, poslovno, dnevno i, da budemo iskreni, ne baš progresivno glasilo. Čitaju ga najbogatiji i najmoćniji igrači u globalnoj politici i finansijama. Svakog meseca izlazi dodatak lista, besramno nazvan Kako trošiti, koji se bavi jahtama, vilama, satovima i automobilima. 

Ali ovog, nezaboravnog subotnjeg jutra u aprilu, taj list je objavio sledeće:

"Radikalne reforme – storniranje preovlađujućeg političkog pravca u poslednje četiri decenije - moraće da se predlože. Vlade će morati da prihvate aktivniju ulogu u ekonomiji. Moraće da vide javne usluge kao investicije, a ne obaveze, i da traže načine da tržište rada bude sigurnije. Preraspodela će ponovo biti na dnevnom redu; razmotriće se privilegije starijih i bogatih. Politike koje su do nedavno smatrane ekscentričnim, kao što su osnovni dohodak i porez na imovinu, moraće da budu uključene." (Univerzalni osnovni dohodak, koji se naziva i bezuslovni osnovni dohodak, osnovni dohodak, garancija osnovnog dohotka, zagarantovani godišnji dohodak, teorijski je javni javni program za periodične uplate koje se uručuju svim građanima određene populacije bez provere imovinskog stanja ili zahteva za radom - prim. red.)

Šta se ovde dešava? Kako se zaštitnik kapitalizma odjednom zalaže za veću redistribuciju, jaču vladu, pa čak i osnovni dohodak?

Decenijama je ova institucija (FT) čvrsto stajala iza kapitalističkog modela slabe vlade, niskih poreza, ograničenog socijalnog osiguranja – ili u najmanju ruku oštrih ivica zaobljenog vrha.

"Svih godina dok sam tamo radio", kaže novinar koji je pisao za taj časopis od 1986,  „Fajnenšel tajms je zagovarao kapitalizam slobodnog tržišta sa ljudskim likom. Uredništvo nas ovim upućuje u smeli novi pravac“.

Ideje u tom redakcijskom uvodniku nisu se pojavile niotkuda: dugo su putovale, od margina do glavnih zbivanja. Od anarhističkih šator - gradova do talk show emisija u špic terminima; od nepoznatih blogova do Fajnenšel tajmsa.

A sada, usred najveće krize još od Drugog svetskog rata, te ideje bi mogle jednostavno da promene svet.

Hajek i Fridman

Kako je zavladalo slobodno tržište

Da bi razumeli kako smo stigli ovde, moramo da se vratimo u istoriju. Sada je teško i zamisliti, bilo je vreme – pre nekih 70 godina – kada su branioci slobodnog tržišta kapitalizma - bili radikali.

Na švajcarskoj planini Mont Pèlerin osnovan je mali „think tank“.( Mont Pelerin je planina švajcarske visoravni, s pogledom na Ženevsko jezero – prim red). Društvo Mont Pèlerin sastojalo se od samoproglašenih "neoliberalnih" ljudi kao što su filozof Fridrih Hajek i ekonomista Milton Fridman.

U to vreme, neposredno posle rata, većina političara i ekonomista je koristila ideje Džona Majnarda Kejnsa (engl. John Maynard Keynes), britanskog ekonomiste i šampiona snažne države, visokih poreza i robusne mreže socijalne zaštite. Neoliberali su se, sa druge strane, plašili da bi ih jačanje države moglo uvesti u novu vrstu tiranije. Zato su se pobunili.

Članovi društva Mont Pèlerin znali su da ih čeka dug put. Vreme potrebno da nove ideje preovladaju „obično je generacija ili još više“, istakao je Hajek, „i to je jedan od razloga... što naše sadašnje razmišljanje izgleda suviše nemoćno da utiče na događaje“.

Fridman je bio sličnog razmišljanja:

„Ljudi koji sada vode zemlju odražavaju intelektualnu atmosferu od pre otprilike dve decenije kada su bili na koledžu.“ Većina ljudi, veruje on, razvija svoje osnovne ideje u svom tinejdžerskom dobu. To objašnjava zašto „stare teorije i dalje dominiraju onim što se dešava u političkom svetu“.

Fridman je bio propovednik principa slobodnog tržišta. On je verovao u dominaciju ličnog interesa. Šta god da je problem, njegovo rešenje je bilo jednostavno: napolje sa vladom - živeo biznis. Ili još bolje, vlada bi trebalo da prebaci svaki sektor na tržište, od zdravstva do obrazovanja. Ako je potrebno, silom. Čak i u slučaju prirodne katastrofe, takmičarske kompanije treba da budu one koje bi preuzele nadležnost za organizaciju pomoći.

Fridman je znao da je radikalan. On je znao da je bio daleko od vodećih razmišljanja. Ali, to ga je samo osnažilo. Časopis Tajm (engl. Time) je 1969. godine ovog američkog ekonomistu okarakterisao kao „pariškog dizajnera čiju visoku modu kupuju odabrani, ali koji bez obzira na to utiče na gotovo sve popularne mode“.

Krize su igrale centralnu ulogu u razmišljanju Fridmana. U predgovoru svoje knjige „Kapitalizam i sloboda“ (1982) napisao je poznate reči:

„Samo kriza – stvarna ili percepirana – proizvodi istinske promene. Kada dođe do krize, preduzete akcije zavise od ideja koje se nalaze u okolini.“

Novoizabrani predsednik sad Ronald Regan u Los Anđelesu u novembru 1980. Regan razgovara sa svojim ekonomskim savetnicima o svojoj novoj ekonomskoj politici. Sa leva na desno: Walter Wriston, Milton Fridman, Daryl Trent, George Shultz, Ronald Regan, Alan Grinraspon. Foto: Bettmann/Getty

Ideje koje leže okolo Prema Fridmanovim rečima, ono što se događa u vreme krize zavisi od postavljenih osnova. Tada ideje koje su nekada odbačene kao nerealne ili nemoguće mogu jednostavno postati neizbežne.

I to je upravo ono što se dogodilo. Tokom kriza sedamdesetih godina (ekonomsko usporavanje, inflacija i OPEC naftni embargo), neoliberali su bili spremni, u niskom startu.

„Zajedno su pomogli da se ubrza globalna politička transformacija“, kaže istoričar Angus Burgin. Konzervativni lideri, kao što su američki predsednik Ronald Regan i britanska premijerka Margaret Tačer, usvojili su Hajekove i Fridmanove nekada radikalne ideje, a kasnije su ih prihvatili i njihovi politički protivnici, poput Bila Klintona i Tonija Blera.

Jedno po jedno državno preduzeće, širom sveta, je privatizovano. Sindikati su sasečeni a socijalne beneficije srezane. Regan je tvrdio da postoji devet najstrašnijih reči na engleskom jeziku „Ja sam iz vlade i tu sam da pomognem“.

Posle pada komunizma 1989. činilo se čak da su i socijaldemokrate izgubile veru u vladu. Klinton je u svom obraćanju sindikatima 1996, kao predsednik u to vreme, rekao da je „doba velike vlade gotovo“.

Neoliberalizam se širio od tink tenk-ova do novinara, od novinara do političara, zaražavajući ljude poput virusa.

Na večeri 2002. Tačerovu su pitali šta vidi kao svoj veliki uspeh. Njen odgovor? „Toni Bler i novi laburisti. Primorali smo svoje protivnike da promene mišljenje.“

Tokom kriza sedamdesetih godina (ekonomsko usporavanje, inflacija i OPEC naftni embargo), neoliberali su bili spremni, u niskom startu: teoretičari neoliberalizma Fridman i Hajek

Najava kolapsa

A zatim je došla 2008.

Američka banka Liman braders (engl. Lehman Brothers) je 15. septembra pokrenula najgoru finansijsku krizu od velike depresije. I kada se pojavila potreba da vlada naveliko spasava takozvano slobodno tržište, činilo se da je to najavilo kolaps neoliberalizma.

A ipak, 2008. nije označila istorijsku prekretnicu. Jedna zemlja za drugom izglasavala je političare levičarskog opredeljenja. Duboki rezovi su napravljeni u obrazovanju, zdravstvu i socijalnom osiguranju, razlike u (ne)jednakosti su porasle, a bonusi na Vol stritu dosegli rekordne visine. Samo godinu dana posle velikog pada, Fajnenšel tajms je izbacio onlajn izdanje za luksuzni životni stil „Kako trošiti“.

Dok su se neoliberali godinama pripremali za krize sedamdesetih godina, njihovi izazivači su sada stajali praznih ruku. Uglavnom, oni su znali za šta su bili protiv. Protiv smanjenja. Protiv vladajućeg poretka. Ali program? Nije bilo dovoljno jasno šta je ono gde su ZA.

Sada, 12 godina kasnije, kriza ponovo udara. Kriza koja je razornija, šokantnija i smrtonosnija. Prema tvrdnji britanske centralne banke, Velika Britanija je na pragu najveće recesije od zime 1709. U Sjedinjenim Državama za samo tri nedelje, skoro 17.000.000 ljudi podnelo je zahtev za isplaćivanje ekonomske pomoći. Tokom finansijske krize 2008. bilo je potrebno dve godine da zemlja dostigne čak i polovinu tog broja.

Za razliku od pada 2008, koronavirusna kriza ima jasan uzrok. Većina nas nije imala pojma šta je „kolateralizovana dužnička obaveza" ili "refinansiranje kredita" ali - svi znamo šta je virus. I dok su nakon 2008. bezobzirni bankari pokušali da okrive dužnike, taj trik danas ne prolazi.

Ali koja je najvažnija razlika između 2008 i sada? Intelektualna osnova. Ideje koje leže okolo. Ako je Fridman bio u pravu i kriza pretvara nezamislivo u neizbežno, onda ovaj put istorija može napraviti ozbiljno drugačiji zaokret (u odnosu na 2008. prim red).

Tri opasna Francuska ekonomista

„Tri krajnje levičarska ekonomista utiču na način na koji mladi ljudi vide ekonomiju i kapitalizam", navodi se na internet stranici krajnje desnice oktobra 2019. godine. To je jedan od onih niskobudžetnih blogova koji se ističu po širenju lažnih vesti, ali ovaj naslov o uticaju francuskog ekonomskog trija pogodio je usred srede.

Sećam se kada sam prvi put naleteo na ime jednog od ove trojice: Tomas Piketi. Bilo je to u jesen 2013, i ja sam pretraživao po blogu ekonomiste Branka Milanovića, kao što sam često radio, jer su njegove kritike njegovih kolega bile tako zabavne. Međutim, u najnovijem članku, Milanović je odjednom usvojio sasvim drukčiji ton. Upravo je pročitao knjigu od 970 strana na francuskom jeziku i pevao joj hvalospeve. To je bila, kako sam čitao, „prekretnica u ekonomskom razmišljanju“.

Milanović je odavno jedan od retkih ekonomista koji je zainteresovan za istraživanje nejednakosti (jaza između bogatih i siromašnih – prim.red.). Većina njegovih kolega ne bi ni prišla toj temi. Nobelovac Robert Lukas je čak istakao 2003. godine da je istraživanje pitanja raspodele „najotrovnije“ za „zdravu ekonomiju“.

U međuvremenu, Piketi je već započeo svoj pionirski rad. Objavio je 2001. knjigu sa prvim grafikonom ikada objavljenim, prihodnih udela od najbogatijih 1%. Zajedno sa kolegom ekonomistom Emanuelom Saezom (Emmanuel Saez)  – drugim od trojice „opasnih“ Francuza - on je tada pokazao da je nejednakost u Sjedinjenim Državama visoka kao i tokom „burnih dvadesetih“. To je bio akademski rad koji je bio inspiracija za bojni poklič pokreta Okupirajmo Vol strit – pod parolom  „Mi smo 99%“.

Piketi je 2014. godine osvojio svet na prečac. Profesor je postao „rok zvezda ekonomije“ – na frustraciju mnogih (dok je Fajnenšal tajms poveo frontalni napad protiv njega). Obišao je svet kako bi podelio svoj recept sa novinarima i političarima. Glavni sastojak? Porezi.

To nas dovodi do specijalizacije trećeg člana „Francuskog trija“, mladog ekonomiste Gabrijela Zukmana (Gabriel Zucman). Na isti dan kada su propala Liman braća 2008. godine, ovaj 21-godišnji student ekonomije počeo je da radi u francuskoj brokerskoj firmi. U mesecima koji su usledili, Zukman je svojim očima gledao kolaps globalnog finansijskog sistema. Čak i tada, bio je zatečen astronomskim sumama koje prolaze kroz male zemlje kao što su Luksemburg i Bermuda, poreski rajevi gde su svetski bogataši skrivali svoja bogatstva.

Kroz nekoliko godina Zukman je postao jedan od vodećih svetskih poreskih eksperata. U svojoj knjizi „Skriveno bogatstvo zemalja“ (2015), on je izveo da je 7,6 triliona dolara svetskog bogatstva sakriveno u poreskim rajevima. U knjizi sa Emanuelom Saezom, Zukman je izračunao da 400 najbogatijih Amerikanaca u SAD-u plaća nižu poresku stopu od svih drugih poreskih grupa, od vodoinstalatera do čistača, od medicinskih tehničara do penzionera.

Mladom ekonomisti nije potrebno mnogo reči da istakne svoju poentu. Njegov mentor Piketi je izdao još jednu ogromnu knjigu 2020. (od 1.088 strana), ali knjiga Zukmana i Saeza se može pročitati za jedan dan. Podnaslov koji glasi „Kako bogati izbegavaju poreze i kako ih naterati da plate“ može se uzeti kao spisak zadataka sledećeg američkog predsednika.

Najvažniji korak? Usvojiti godišnji progresivni porez na imovinu za sve multimilionere. Ispostavilo se da visoki porezi ne moraju da budu loši po ekonomiju. Naprotiv, visoki porezi mogu da poboljšaju funkcionisanje kapitalizma (godine 1952. najveća poreska stopa u Sjedinjenim Američkim Državama išla je do 92 odsto, a ekonomija je rasla brže nego ikada).

Pre pet godina, ovakva vrsta ideje bila je previše radikalna i nije joj se moglo prići. Finansijski savetnici bivšeg predsednika Obame uveravali su ga da porez na bogatstvo nikada ne bi funkcionisao i da bi bogati (sa njihovim armijama računovođa i advokata) uvek pronašli načine da sakriju svoj novac. Čak je i tim Bernija Sandersa (američki socijalista – prim red) odbio ponudu „Francuske trojke“, da mu pomognu u sastavljanja poreza na bogatstvo za njegovu predsedničku kandidaturu 2016. godine.

Međutim, 2016. je udaljena čitavu ideološku večnost od onoga gde smo sada. Godine 2020. Sandersov "umereni" rival Džo Bajden predlaže dvostruko veći rast poreske stope od onoga što je Hilari Klinton planirala pre četiri godine. Ovih dana većina američkih birača (uključujući republikance) podržava znatno veće poreze za super-bogate. U međuvremenu, „preko bare“, čak je i Fajnenšl tajms zaključio da porez na bogatstvo možda nije tako loša ideja.

Mariana Macukato

Više od socijalizma uz šampanjac

„Problem sa socijalizmom“, rekla je jednom Margaret Tačer, „jeste što u jednom trenutku ponestane tuđeg novca.“

Tačer je udarila u najbolniju tačku. Političari levice vole da govore o porezima i nejednakosti, ali odakle bi trebalo da dođe sav taj novac? Radna je pretpostavka – sa obe strane političkog spektra - da je većina bogatstva "zarađena na vrhu“ sa vizionarima, od strane ljudi poput Džefa Bezosa i Elona Maska. Na taj način, to se pretvara u pitanje moralne savesti: ne bi li ovi „titani Zemlje“ trebalo da podele deo svog bogatstva?

Ako je to vaše shvatanje, onda bih želeo da vas upoznam sa Marianom Macukato, jednom od najnaprednijih ekonomista našeg vremena. Macukato pripada generaciji ekonomista, pretežno žena, koje veruju da puko pričanje o porezu nije dovoljno.

„Ono zbog čega progresivci često gube argument“, objašnjava Macukato „jeste što se previše fokusiraju na preraspodelu bogatstva a premalo na stvaranje bogatstva“.

Poslednjih nedelja objavljivani su spiskovi, širom sveta, onoga što smo  počeli da nazivamo „neophodnim radnicima“. Iznenađenje - poslovi kao što su „menadžer hedž fonda" i "multinacionalni poreski konsultant" nigde se ne pojavljuju na tim spiskovima. Odjednom je postalo kristalno jasno ko radi zaista važan posao - u zbrinjavanju i obrazovanju, u javnom prevozu i u trgovinama.

Godine 2018. dvoje holandskih ekonomista napravili su studiju koja ih dovodi do zaključka da četvrtina radnog stanovništva sumnja da je njihov posao besmislen. Još zanimljivije jeste da postoji četiri puta više „društveno besmislenih poslova“ u poslovnom svetu nego u javnoj sferi. Najveći broj ovih ljudi, sa samoprozvanim „bezveznim poslovima“, zaposleno je u sektorima kao što su finansije i marketing.

To nas dovodi do pitanja: gde se zaista pravi bogatstvo? Mediji kao što je Fajnenšel tajms, često tvrde – kao i njihovi neoliberalni začetnici,  Fridman i Hajek - da bogatstvo prave preduzetnici, a ne države. Vlade su ponajviše činioci podsticaja. Njihova uloga je da pruže dobru infrastrukturu i atraktivne poreske olakšice – i da se onda sklone.

Međutim, 2011. nakon što je Mazukato već nebrojano puta čula političare kako nazivaju državne službenike „neprijateljima preduzetništva“, nešto joj je kliknulo. Odlučila je da malo istraži. Dve godine kasnije, napisala je  knjigu koja je šokirala svet politike. Naziv je bio „Preduzetnička država“. 

U svojoj knjizi, Mazukato pokazuje kako ne samo obrazovanje i zdravstvo, kao i sakupljanje smeća i dostava pošte počinju od države, već i konkretne, isplative inovacije. Uzmite iPhone. Svaki delić tehnologije koji čini iPhone uređaj pametnim telefonom, umesto glupim  (Internet, GPS, ekran osetljiv na dodir, baterija, hard disk, prepoznavanje govora) - razvili su istraživači sa državnog platnog spiska.

A ono što se odnosi na Apple se primenjuje jednako na druge tehničke gigante. Google? Dobio je debelu subvenciju od države da razvije pretraživač. Tesla? Otimao se tražeći investitore dok američko Ministarstvo za energetiku nije udelilo 465 miliona dolara. (Ilon Mask je oduvek bio grabitelj subvencija, sa čak tri njegove kompanije – Tesla, SpaceX i SolarCity – dobile su ukupno skoro pet milijardi dolara novca poreskih obveznika).

„Što sam više gledala“, izjavila je Mazukato za tehnički magazin Vajrd (eng. Wired) prošle godine, „to sam više  shvatala: državne investicije su svuda“.

Istina, ponekad država ulaže u projekte koji nisu isplativi. Šokantno? Ne: to i jeste suština. Preduzetništvo je uvek rizik. I problem sa većinom  privatnih „spekulativnih“ investitora,  kako Mazukato pokazuje, jeste da  ustvari nisu voljni baš nešto da spekulišu. Nakon izbijanja SARS-a 2003, privatni investitori su brzo prekinuli istraživanja korona virusa. Jednostavno, nije bilo dovoljno profitabilno. U međuvremenu su se nastavila javno finansirana istraživanja za koje je američka vlada platila čitavih 700 miliona dolara (Ako i kada se dođe do vakcine, možete se zahvaliti državi).

Ali, možda primer koji najbolje ilustruje njenu poentu jeste slučaj farmaceutske industrije. Skoro svaki medicinski uspeh počinje upravo u laboratorijama koje finansira država. Farmaceutski giganti, kao što su Roche i Pfizer, uglavnom kupuju patente i prodaju stare lekove pod novim brendovima, a zatim koriste profit za isplatu dividendi i ponovnu kupovinu akcija (što je odlično za dizanje cena akcija). Sve ovo je dovelo do toga da se u 27 najvećih farmaceutskih kompanija isplata umnožila četvorostruko od 2000. godine.

Ako pitate Mazukato, to mora da se promeni. Kada vlada subvencioniše  veliku inovaciju, kaže da je industrija dobrodošla da iskoristi priliku. Štaviše, to je čitava ideja! Međutim, država bi trebalo da dobije svoju početnu investiciju nazad – sa kamatom. Užasavajuće je što su  korporacije koje dobijaju najveće subvencije - iste te koje su najveći utajivači poreza. Korporacije kao što su Apple, Google i Pfizer, imaju desetine milijardi koje su sklonili u poreskim rajevima širom sveta.

Nema sumnje da bi ove kompanije trebalo da plaćaju svoj deo u porezima. Međutim, kaže Mazukato, još je važnije da država konačno ubira zasluge za sopstvena dostignuća. Jedan od njenih omiljenih  primera je svemirska trka šezdesetih godina. Bivši predsednik Kenedi je u svom govoru 1962. izjavio: 

„Mi smo odabrali da idemo na mesec u ovoj deceniji i uradimo druge stvari, ne zato što su lake, već zato što su teške".

U ovom vremenu, suočavamo se sa ogromnim izazovima koji zahtevaju dosada neviđenu moć inovacije privredne države. Za početak, jedan od najurgentnijih problema sa kojim se ikada suočila ljudska vrsta - klimatske promene. Sada, više nego ikada, potreban nam je mentalitet veličan u Kenedijevom govoru, kako bi se postigla transformacija koju zahtevaju klimatske promene. Nije to onda nikakva slučajnost što je Mazukato, pored britansko-venecuelanskog ekonomiste Karle Perez, postala intelektualni osnivač Grin nju dil-a, najambicioznijeg plana na svetu za izlaženje na kraj sa klimatskim promenama.

Američki ekonomista Stefani Kelton, još jedna od Mazukatovih prijateljica, dodaje da države mogu da štampaju dodatni novac ako je potrebno da bi finansirali svoje ambicije – bez brige o nacionalnim dugovima i deficitu. (Ekonomisti poput Mazukato i Keltonove  nemaju  puno strpljenja za političare, ekonomiste i novinare starog kova koji porede vlade sa domaćinstvima. Na kraju krajeva, domaćinstva ne mogu da prikupljaju poreze ili izdaju kredite u sopstvenoj valuti.)

Ono što ovde govorimo je ništa manje od revolucije u ekonomskom razmišljanju. Dok je kriza 2008. bila ispraćena ozbiljnijim siromaštvom, mi sada živimo u vremenu kada čak Fajnenšl tajms proglašava nekog kao što je Keltonova (autor knjige jasno nazvane „Mit deficita“) za modernog Miltona Fridmana. I kada su te iste novine napisale početkom aprila da država „mora da vidi javne usluge kao investicije, a ne kao obaveze“, ponavljale su upravo ono što su Kelton i Mazukato isticale godinama.

Ali možda je najzanimljivije kod ovih žena to što nisu zadovoljne pukim pričama. Žele rezultate. Kelton je, na primer, uticajni politički savetnik, Perez je služio kao savetnik za nebrojene kompanije i institucije, a i Mazukato je uspešna „umrežiteljka“ koja zna svoj put do svetskih institucija. Ne samo da je redovna gošća na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu (gde se svake godine okupljaju svetski bogataši i moćnici), italijanska ekonomista je takođe savetovala ljude poput senatorke Elizabeth Varren i kongresmenke Aleksandrije Ocasio-Cortez u Sjedinjenim Državama i u Škotskoj premijerku Nikola Sturgeon. A kada je Evropski parlament prošle godine glasao za usvajanje ambicioznog programa inovacija, i to je izradila Mazukato.

„Želela sam da posao ima uticaja“, tada je suvo primetila ekonomistkinja. „Inače je to socijalizam šampanjca: uđete, popričate malo i ništa se ne dogodi.“

Kako ideje osvajaju svet

Kako menjati svet?

Postavite ovo pitanje grupi progresivaca i neće proći mnogo vremena pre nego što neko izgovori ime Džozef Overton. Overton se „pretplatio“ na stavove Miltona Fridmana. Radio je za neoliberalni „think thank“ i proveo je godine vodeći kampanje za niže poreze i slabljenje vlade. A zanimalo ga je pitanje kako stvari koje su nezamislive vremenom postaju neizbežne.

Zamislite prozor, rekao je Overton. Ideje koje ulaze kroz ovaj prozor su one koje se u bilo kom trenutku smatraju „prihvatljivim“ ili čak popularnim.

Ako ste političar, koji želi da bude ponovo izabran, onda ostanite u ovom prozoru. Ali ako želite da promenite svet - morate da pomerite prozor. Kako? Rizikovaćete, bićete nerazumni, nepodnošljivi i nerealni.

Tokom poslednjih godina Overtonov prozor se nesumnjivo pomerio. Ono što je nekad bilo marginalno, danas je glavno.

Dotad neviđeni grafikon francuskog ekonomiste (Tomasa Piketija – prim red) postao je slogan pokreta  Zauzmimo Vol strit (Mi smo 99%).Taj pokret otvorio je put revolucionarnom predsedničkom kandidatu kakav je Berni Sanders koji je onda privukao druge političare poput Bajdena u svom pravcu.

Ovih dana više mladih Amerikanaca su pristalice socijalizma nego kapitalizma - nešto što bi bilo nezamislivo pre 30 godina (Početkom 1980. mladi glasači su bili najveća baza podrške neoliberalnog Regana).

Ali, nije li Sanders izgubio primarne izbore? I nije li socijalista Džeremi Korbin pretrpeo dramatičan poraz na izborima još prošle godine u Velikoj Britaniji? Jesu. Ali izborni rezultati nisu jedini znak vremena. Korbin je možda izgubio izbore 2017. i 2019, ali konzervativna politika je bila mnogo bliža finansijskim planovima Laburističke stranke nego njihovom sopstvenom manifestu. Slično tome, iako je Sanders 2020. godine radio na radikalnijem klimatskom planu od Bajdena, Bajdenov klimatski plan je radikalniji od onog koji je imao Sanders 2016. godine.

Tačerova nije bila duhovita kad je nazvala „Nove laburiste i Tonija Blera“ svojim najvećim dostignućem. Kada je njena stranka poražena 1997. godine, protivnik je pobedio njenim idejama.

Promena sveta je nezahvalan zadatak. Nema osećaja trijumfa kada vaši protivnici ponizno priznaju da ste bili u pravu. U politici je nešto najbolje čemu se možete nadati - plagijatizam. Fridman je to već shvatio 1970. godine kada je novinaru opisao kako će njegove ideje osvojiti svet.

Igralo bi se u četiri čina:

„Čin I: Izbegavaju se pogledi na fanatike poput mene.

Čin II: Braniocima ortodoksne linije postaje neprijatno jer se čini da protivničke ideje imaju element istine.

Čin III: Ljudi kažu: ´Svi znamo da je ovo nepraktično i teoretski ekstremno gledište – ali, naravno, moramo potražiti umerenije načine za kretanje u ovom pravcu´.

Čin IV: Protivnici pretvaraju moje ideje u neodržive karikature kako bi se mogli preseliti i zauzeti stanovište na kojem sam ranije stajao.“

Ipak, ako velike ideje počinju sa fanaticima, to ne znači da svaki fanatik ima velike ideje. Iako radikalni pojmovi povremeno postaju veoma popularni, pobeda na izborima jednom bi bila lepa. Overtonov prozor se previše često koristi kao izgovor za neuspehe levice. Kao u: „Bar smo pobedili u ratu ideja.“

Mnogi samoprozvani „radikali“ imaju samo napola oblikovane planove za sticanje vlasti, ako uopšte imaju planove. Ako ovo kritikujte - žigošu vas kao izdajnika. Zapravo, levica ima istoriju prebacivanja krivice na druge - na štampu, establišment, skeptike u svojim redovima - ali retko prihvata sopstvenu odgovornost.

Na to koliko je teško promeniti svet, opet me je podsetila knjiga „Teške žene“ koju sam nedavno pročitao dok smo bili „zaključani“. Knjigu je napisala britanska novinarka Helen Luis, a predstavlja istoriju feminizma u Velikoj Britaniji, ali trebalo bi da bude obavezna za čitanje svima koji teže stvaranju boljeg sveta.

Pod „teško“, Luis podrazumeva tri stvari:

1. Teško je promeniti svet. Morate se žrtvovati.
2. Mnogi revolucionari su teški. Napredak obično započinje od ljudi    koji su tvrdoglavi i neprijatni i namerno prave talase.
3. Činiti dobro ne znači da ste savršeni. Junaci istorije retko su bili tako čisti kao što su kasnije prikazani.

Kritika Luisove je takva da se čini da mnogi aktivisti ignorišu ovu složenost, što ih čini znatno manje efikasnim. Pogledajte Tviter - obiluje ljudima koji izgledaju više zainteresovani za ocenjivanje ostalih korisnika. Jučerašnji heroj srušen je sutra, na prvu nezgodnu primedbu ili mrlju kontroverze.

Luis pokazuje da postoji puno različitih uloga koje se igraju u bilo kom pokretu, često zahtevajući nelagodne saveze i kompromise. Poput britanskog pokreta biračkog prava, koji je okupio čitav niz „Teških žena, od svadljivih do aristokratkinja, mlinarica do indijskih princeza“. Taj složeni savez preživeo je tek toliko da postigne pobedu 1918. godine, dajući pravo glasa ženama koje imaju imovinu a starije su od 30 godina.

(Tačno, u početku su glas imale samo privilegovane žene. Pokazalo se to razumnim kompromisom, jer je taj prvi korak doveo do neizbežnosti sledećeg: opšteg biračkog prava za žene 1928.)

Ne, čak ni njihov uspeh nije mogao te feministkinje da pretvori u prijateljice. Naprotiv. Prema Luisovoj, „Čak su i učesnice kvarile sećanje na svoj veliki trijumf sukobljavajući se međusobno.“

Ispostavlja se da je napredak komplikovan.

Vreme je – za nove ideje

Način na koji shvatamo aktivizam teži da zanemari činjenicu da su nam sve te različite uloge - zapravo potrebne. Imamo tendenciju da u emisijama i razgovorima za večerom odaberemo omiljenu vrstu aktivizma - dajemo podršku Greti Tunberg (engl. Greta Thunberg) ali se obrušavamo na blokadu puteva od strane društva za zaštitu prirode (engl. Extinction Rebellion). Ili se divimo demonstrantima Okupirajte Vol strit, ali preziremo lobiste koji su krenuli prema Davosu.

Promena ne funkcioniše tako. Svi ovi ljudi imaju svoje uloge. I profesor i anarhista. I onaj putem interneta i sam agitator. Provokator i mirotvorac. Ljudi koji pišu akademskim žargonom i oni koji ga prevode za širu publiku. Ljudi koji lobiraju iza kulisa i oni koje policija privodi.

Jedno je sigurno. Dolazi do tačke kada pomeranje ivica Overtonovog prozora više nije dovoljno. Dolazi trenutak kada je vreme da se promaršira kroz institucije i donesu ideje koje su nekad bile izuzetno radikalne za centre moći.

Mislim da je to vreme - sada.

Ideologija koja je bila dominantna u poslednjih 40 godina umire. Šta će je zameniti? Niko sa sigurnošću ne zna. Nije teško zamisliti da bi nas ova kriza mogla uputiti na još mračniji put. Da će je vladari iskoristiti da prigrabe više vlasti, ograniče slobodu svog stanovništva i podstaknu plamen rasizma i mržnje?

Ali stvari mogu biti i drugačije. Zahvaljujući napornom radu bezbrojnih aktivista i akademika, onih kod kuće i agitatora, možemo zamisliti i drugi način. Ova pandemija bi nas mogla izvesti na put novih vrednosti.

Postojala je jedna dogma koja je definisala neoliberalizam, a to je da je većina ljudi - sebična. I iz tog ciničnog pogleda na ljudsku prirodu sledilo je sve ostalo - privatizacija, rastuća nejednakost i erozija javne sfere.

Sada se otvorio prostor za drugačiji, realističniji pogled na ljudsku prirodu: čovečanstvo je evoluiralo da sarađuje. Iz tog uverenja mogu da slede i sva ostala - vlada zasnovana na poverenju, poreski sistem utemeljen na solidarnosti i održiva ulaganja potrebna za našu budućnost. I sve to baš na vreme da se pripremimo za najveći test ovog veka (pandemiju „u usporenom snimku“) - klimatske promene.

Niko ne zna kuda će nas odvesti ova kriza. Ali u poređenju sa prethodnim putem, bar smo spremniji.