Maskiranje „u zeleno“ ili promena neoliberalnog sistema?

Nataša Jokić, Strazbur

Dok u institucijama EU misle da je za „green deal“ dovoljno presvući se u ekološki kostim i nastaviti po starom, levo krilo američke Demokratske stranke zagovara ukidanje neoliberalnog sistema
(Aleksandrija Okasio-Kortez, glavni zastupnik Green new deal-a, članica Demokratske stranke i Predstavničkog doma Kongresa SAD u kojem predstavlja 14. distrikt Njujorka, koji obuhvata istočni deo Bronksa i delove severno-centralnog Kvinsa)

Bilo da ste političar, bilo da ste bankar, bilo da ste preduzetnik ili  trgovac – danas u EU treba da istaknete da ste ekološki orjentisani i podržavate borbu protiv klimatskih promena.

Sve što radite mora da bude izričito u ime ovog cilja koji se pretvorio o etiketu političke i moralne podobnosti. Recimo, ako proizvodite četkice za zube – iako je drška sasvim izvesno od plastike – bolje ćete proći ako na ambalažu stavite upozorenje da je ta plastika bio-razgradljiva.

Šta to znači? „Skoro ništa“. Ovako bi mogao da se sažme odgovor koji su na ovo pitanje dali naučnici sa Univerziteta Plimut (Plymouth) u Engleskoj. Oni su utvrdili da se “bio-razgradljiva” plastična kesa nimalo ne razgradi ni posle tri godine. Da bi njena brža razgradnja bila moguća potrebni su posebni temperaturni i bakterijski uslovi.

Konačno, etiketu „bio-razgradljivo“ možete da stavite na sve jer sve je bio-razgradljivo – pitanje je samo u kom vremenskom periodu. Jedan plastični upaljač na primer razgradiće se posle 100 godina, higijenski uložak posle pet vekova…

istraz-kese-imogen-

Plastične kese koje se mogu razgraditi još uvek su sposobne da nose pune kupovine nakon što su izložene u prirodnom okruženju tokom tri godine", rekli su istraživači sa Univerziteta u Plimutu: Imodžen Naper, istraživač-saradnik sa jednom od testiranih plastičnih kesa koja je upotrebljiva i posle tri godine ležanja u zemlji

Časna reč komesara Đentilonia

Priča o bio-razgradljivoj, veoma liči na program Evropske komisije o “ekološkom paktu” EU. Njega je nova Evropska komisija u decembru prošle godine proglasila za stub svog petogodišnjeg mandata, zalažući se za ekološku tranziciju evropske ekonomije i napuštanje „prljavih“, neobnovljivih izvora energije.  

Kako smo izveštavali, Evropski parlament je u januaru ogromnom većinom glasova podržao predlog Evropske komisije o “zelenom paktu“. Proklamovan je cilj da EU do 2050. godine postane neutralna u pogledu ugljen dioksida.

Niko ne zna kako će „Green deal“ da se finansira. Odgovarajući na pitanja novinara, evropski komesar Paolo Đentiloni rekao je da će privatnih investicija sigurno biti za projekte „pravedne energetske tranzicije“. Ostalo je da mu građani poveruju na „časnu reč“.

Plan je da se hiljadu milijardi javnog novca stavi na raspolaganje privatnim bankama kao garancija za privatne investicije koje na taj način treba privući. Upotreba javnog novca u ovakve svrhe u zemljama EU uglavnom nije zakonita.

Mesec dana posle glasanja o „zelenom paktu“, isti Evropski parlament na predlog iste Evropske komisije usvojio je ove nedelje sasvim suprotne odluke.

Evropski poslanici ogromnom većinom podržali su ugovor o slobodnoj ekonomskoj razmeni sa Vijetnamom. Evropski parlament podržao je i projekat finansiranja 55 gasnih  projekata u Evropi u vrednosti od oko 29 milijardi evra. Suprotno „zelenom paktu“ ugovor EU – Vijetnam o slobodnoj trgovini ne obavezuje potpisnice po pitanju poštovanja normi vezanih za održivi razvoj i obnovljive izvore energije.

Neutralnost i ugljen dioksid

U deklaraciji koju je potpisalo 68 nevladinih evropskih organizacija, udruženja i sindikata postavlja se pitanje evropskim poslanicima kako mogu da podrže ugovor o slobodnoj razmeni EU – Vijetnam koji je primer zaoštravanja ekološke krize, produbljivanja globalizacije u ekonomskoj razmeni i povećavanja efekta staklene bašte, odnosno zagrevanja planete.

O kakvoj „neutralnosti u pogledu ugljen dioksida govori Evropska komisija“, pitaju potpisnici ove deklaracije. Investiranje u gasne izvore znači investiranje u projekte infrastrukture i za fosilne izvore što ide direktno na štetu energetske ekološke tranzicije u koju se zaklinje predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lejen. Zar njen scenario ne predviđa smanjenje potrošnje gasa za 60 do 90 odsto do 2050. godine?

Potpisnici deklaracije dalje pitaju kako je moguće da čak i predsednik odbora za čovekovu okolinu u Evropskom parlamentu glasa za gasne projekte izjavljujući da se nada da ih Evropska komisija neće sprovesti (?!).

“Sve to govori o razlici između težnji miliona mladih ljudi koji su se pokrenuli protiv klimatskih promena i političke prakse koja neprestano pomera za sutra ono što bi trebalo da bude učinjeno danas”, kaže se u deklaraciji i poručuje: “Bilo je krajnje vreme da evropski poslanici pošalju jasne poruke gasnoj industriji da njihovi štetni projekti neće biti prihvaćeni i neće biti finansirani iz javnih fondova (novcem građana). Na žalost to se nije dogodilo”.

„Ova glasanja (u Evropskom parlamentu za ugovor o slobodnoj ekonomskoj razmeni EU i Vijetnama i za 55 gasnih projekata) pokazuju koliko su Evropska komisija, Evropski savet i Evropski parlament inertni. Ratifikovanje trgivinskog ugovora sa jednom diktaturom i odobravanje izgradnje novih gasnih projekata zatvaraju nas u neoliberalnu politiku, produktivističku, kojom se ubija klima. Ta politika je daleko od govorancija o Zelenom paktu i energetskoj tranziciji“, izjavio je novinarima Maksim Kombes, portparol francuskog ogranka nevladine organizacije Atak (Attac).

Ova organizacija poziva građane na mobilizaciju, protiv CETA – ugovora o slobodnoj ekonomskoj razmeni sa Kanadom.

Organizacija Atak zastupa stav tipičan za levičarske ekonomske teorije: nema ekološke tranzicije bez socijalno ekonomske, nema ekološke revolucije bez ukidanja postojećeg neoliberalnog sistema čiji akcionarski mehanizam zapoveda da je najvažnije izvući zaradu u kratkom roku.

Slabost evropske levice je što ona nema kritički odnos prema Evropskoj uniji, onakvoj kakva je u stvarnosti a ne u idealnim, teoretskim raspravama. Kako ne bi bili svrstani uz desne nacionaliste i evroskeptike – levičari ćute. Levi centar, socijal-demokratija i liberalizam prve su žrtve neoliberalne ideološke mašinerije “tržišta koje se samo organizuje”. Sada su na redu snage građanskog desnog centra koje se u brojnim državama EU dvoume da li da spas potraže na krajnjoj desnici.

pavlina-cereneva-s

Pavlina Černeva izložila je u Parizu projekat američke levice nazvan “novi zeleni pakt” (New green deal)

Američki socijalisti

Zanimljivo je da najrazrađenija kritika “zelenog pakta” Evropske unije dolazi od ekonomista bliskih socijalističkom krilu Demokratske stranke u SAD.

U Pariz je polovinom januara iz SAD došla Pavlina Černeva (Pavlina Tcherneva), ekonomista i uvaženi stručnjak za monetarna pitanja, autor „green new deal”-a  (novi zeleni pakt) i „moderne monetarne teorije“ (MMT) koji zastupa poslanica američkih demokrata Aleksandra Okazio Kortez (Alexandria Ocasio-Cortez). Održala je predavanje u sali u kojoj su sedeli ugledni francuski ekonomisti, ali i generalni sekretar jednog od najjačih levičarskih sindikata.

Portal “Mediapart” izvestio je da u Evropi MMT ne izaziva veliko interesovanje – izuzetak su post-kenzijanski ekonomisti – zagovornici ograničene intervencije države u ekonomiji koji su na francuskim univerzitetima manjina.

Pavlina Černeva izložila je u Parizu projekat američke levice nazvan  “novi zeleni pakt” (new green deal) čiji je ona koautor. Američki „nju grin dil“ zasniva se na tri osnovna elementa: prvi čine masivne i brze investicije, drugi – ambiciozna industrijska strategija sa ciljem prelaska na „čistu“ proizvodnju, a treći – garantovano zapošljavanje.

Černeva naglašava da je garantovano zapošljavanje od ključnog značaja za uspeh projekta. Garantovati zaposlenost neophodno je da bi se povezale ekološke ambicije i socijalni zahtevi, smatra ona. Reč je o tome da se omogući posao sa dostojanstvenom platom svima koji žele da rade.

Bajka o nestašici novca

Za razliku od „zelenog pakta“ Evropske unije, američki „Green new deal“ podrazumeva da otvaranje radnih mesta finansira vlada i da ih određuju lokalne vlasti u funkciji njihovih potreba. Zeleni pakt (green deal) mogao bi da donese samo još veću nejedankost u društvu i veću nezaposlenost ukoliko se država ne umeša i ne ispuni ono što garantuje Povelja o ljudskim pravima iz 1948. godine – pravo na rad.

„U ovoj fazi neoliberalizma vidimo da je kamatna bankarska stopa niska i u isto vreme da je nezaposlenost niska“, rekla je Pavlina Černeva, ukazujući da je ovako nešto moguće zahvaljujući snižavanju cena rada i takozvanim „jeftinim zaposlenjima“ i omasovljavanju takozvanih „zaposlenih siromaha“. Korist od ovoga imaju uglavnom poslodavci dok zaposleni moraju da rade više poslova „od jutra do sutra“ ako hoće da nekako „sastave kraj s krajem“.

Ključno pitanje „zelenog pakta“ i ekološke tranzicije privrede bilo gde u svetu jeste pitanje finansiranja – ko će to da plati ? – smatra Černeva. Klašicna je priča o tome kako, čak ni u bogatim zapadnoevropskim državama, „nema novca“ za ono što je javni sektor – dakle javni interes.

U ime te „nestašice novca“ u javnim kasama – tradicionalno javni sektor se privatizuje i države tako, postupno prelaze o ruke oligarhijskih lanaca –interesno povezanih grupa.

Pavlina Černeva smatra da je pitanje finansiranja „loše pitanje“.

Njen glavni argument je da finansijska sredstva ne mogu da manjkaju u zemlji koja ima svoj monetarni suvernitet, odnosno sama odlučuje o kursu svoje monete.

To je ujedno i glavna prepreka zašto projekat poput ovog američkog “new green deal-a”  ne može da se primeni u Evropskoj uniji. Zemlje EU koje su prihvatile monetu evro, nemaju sopstveni monetarni suvernitet i ne mogu da odlučuju o kursu “svoje” monete.

Po Pavlini Černevoj, EU ima ograničen budžet i (neoliberalne) ugovore ustavnog tipa koji onemogućvaju da ono što je Evropska komisija nazvala „zeleni pakt“ bude osnova za istinsku ekološku tranziciju.  

Podsetimo da je neoliberalna ekonomija (nazvana tržišna) za sve članice EU doktrinarna obaveza koja proističe iz slova Lisabonskog ugovora (ustav EU).

pavlina-2-

Klima i socijalna pravda

„Green new deal“ je, kako je rekla Černeva, projekat velikih dimenzija čiji je cilj da se stvari promene u osnovi. Ona ga poredi sa razmerama Ruzveltovog „nju dila“ (New deal) koji je trajao između 1933. i 1938. godine posle berzanskog kraha 1929.

„Primer (Ruzveltovog) nju dila-a pokazuje da je moguće u kratkom roku promeniti paradigmu“, smatra ona.

Za američku levicu borba protiv klimatskog zagrevanja nerazdvojna je od borbe protiv socijalnih nejednakosti – suštinske posledice neoliberalnog sistema i demontiranja država u ime privatnih interesa.  

Ona podseća na epohu Ruzveltovog „nju dila“ posle berzanskog kraha 1929. godine i za vreme Drugog svetskog rata.

„Bez problema su pronađena sredstva da bi se odgovorilo zahtevima epohe. Zašto bi danas bilo drugačije“, pita Černeva.

„Naše delovanje je ograničeno ali ne zbog toga što raspolažemo ograničenom količinom novca novca već zbog toga što su nam na raspolaganju ograničeni prirodni resursi“, objašnjava Černeva.

Vidimo da je ključna razlika između projekta „New green deal“ američke levice i projekta “Green deal” Evropske komisije u tome što američki projekat dovodi sistem u pitanje, a evropski to ne čini. Za EU kao da je dovoljno kostimirati se u ekološki zeleno, u ime toga profitirati od novca iz javnih fondova i - nastaviti po starom.

 

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...