NA POLA POSLA PROTIV NARKODILERA

Zamislite sledeću scenu: skoro prazan kafić, u glavnoj ulici jednog malog grada na jugu Srbije kroz koji su počeli da vitlaju prašina i kotrljaju se žbunovi nalik onoj prerijskoj „ruskoj travi“ iz klasičnih vesterna, i dva stola sa mušterijama. Za jednim, lokalni mlađani trgovac narkoticima prodaje savijeni džoint takođe veoma mladom momku. Policija je u blizini, ali dvojica mladih policajaca ili zaista ne vide šta se dešava, ili prosto, ne smeju da reaguju. Tek, nervozno odlaze dalje. Deluje skoro filmski. Ali nije. Ova se scena desila tokom novogodišnjih i božićnih praznika, u Aleksincu. Takođe, od početka godine na ovamo, policija je uhapsila više grupa koje su se bavile što prodajom narkotika, što njihovom proizvodnjom. Ovih dana, na godišnjem kolegijumu MUP-a Srbije, moglo se čuti da je narko-kriminal najopasniji kriminal u Srbiji. Ako je tako, onda koliko je zaista, i pored do sada uhapšenih 8.511 trgovaca narkoticima, MUP-ova akcija “Morava“ naplavila ovo tržište tihe smrti? Kako ono sada izgleda, ko rukovodi njime?


Ko upravlja narkotržištem u Srbiji: policija u akciji hapšenja seoskog dilera

Šta ostaje kad „Morava“ plavi

Dragan Rakić, načelnik Odeljenja za borbu protiv narkotika MUP Beograd, nekada prvi policajac Srbije u obračunu sa narkodilerima, u SBPOK-u, i čovek koji je radio operativno onaj deo „Sablje“ koji se odnosio na narkotike, kaže u razgovoru za Balkanmagazin da je sama akcija ostvarila značajne uspehe:

„Morava je krenula kao ad hok akcija jedne subote ujutro. Pošto je dala dobre rezultate, nastavljena je kao stalna. Naravno, postoje pored nje operativne obrade koje ne ulaze u tu akciju. Ceo svet gubi borbu protiv narkotika, ali ovde smo poslednjih meseci napravili značajne pomake. Prošla godina bila je rekordna po zaplenama u Beogradu. Preko 161 kilograma heroina, 148 kilograma marihuane.“

Zaista, nije mala stvar kada se uhapsi 8.511 ljudi, oduzme 287,67 kliograma heroina, 12,98 kg kokaina, 1,68 tona marihuane, 942 grama hašiša, 23 kilograma ekstazija, 7,28 kg raznih amfetamina, preko 100.000 različitih 'tabletica', 305 komada različitog oružja, 3.405 komada municije različitog kalibra, i višemilionska suma novca u različitim valutama. To je, ukratko, bilans „Morave“ od početka u oktobru 2009. godine, do danas.

Već drugog dana akcije, nakon privođenja oko 500 ljudi, Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova Srbije, izjavio je da su cilj akcije pre svega prodavci srednjeg i nižeg nivoa:

„Na meti mora biti i dilerska mreža do onih kojima je ta droga namenjena, a to su pre svega deca. I mi im nećemo dati mira.“ Tako su, pored više stotina sitnih 'igrača' pali i ljudi poput Marinka Nikolića (pronađeno mu 1 milion i 52.000 falsifikovanih američkih dolara), zatim Dževada Alibašića iz Novog Pazara koga je lično Dačić označio kao pripadnika međunarodne organizovane kriminalne narko-grupe. Uhapšeni su i Aleksandar Golubović Kristijan, i njegov dobavljač Safet Ibrović zvani „Sajo Pevač“ koga je policija identifikovala kao jednog od glavnih dobavljača narkotika u Srbiji, čovek sa odličnim rođačkim vezama po celom regionu, uključujući i Tursku. Ukratko, „poplavni talas“ zahvatio je šire krugove trgovaca narkoticima, pa su u mrežu padali i oni koje u jeziku dilera zovu „zečevima“, dakle ljudi koji su zapravo žrtvovani kako bi se iza njih sakrile prave, velike isporuke, zatim oni koji prodaju samo gram marihuane, pa i oni krupniji, čije isporuke, bilo da idu dalje na zapad ili se rasturaju u Srbiji, teže po više desetina kilograma.

No, akcija je pokazala nešto daleko zanimljivije: hapšenja u Žabarima, Jagodini, Svilajncu i uopšte u malim mestima, otkrića i po više kilograma narkotika u, recimo, automobilima ljudi iz Leposavića, ili u domovima Lozničana, pokazuju da se tržište narkotika u Srbiji značajno promenilo čak i u odnosu na 90-te, a kamo li na ranije decenije.

Duga senka pod „stepenicama za nebo“

Poznavaoci istorije narkotika na ovom prostoru kažu da je nekada droga bila isljkučivo stimulans ili porok dece komunističke elite. Jer, pre 50-ih i 60-ih godina prošlog stoleća, droge na zapadnom Balkanu skoro da bilo nije. Donela su je deca diplomata, visokih oficira, direktora moćnih firmi sa inostranim predstavništvima. Od onda, sve se promenilo. Ono što je bilo porok „unuka revolucije“, sišlo je na zemlju među sve slojeve stanovništva. Razlog što su nekada droge bogatih, poput kokaina ili heroina, sada dostupne i najsiromašnijima u Srbiji, je pad cena narkotika. I očaj.

„Danas kilogram tvrdog, čistog heroina, košta od 11.000 do 13.000 evra i naviše, a prilikom prerade, vrednost se utrostručuje“, podseća Darko Trifunović, stručnjak za bezbednost. A početkom 80-ih godina, kilogram neprerađenog heroina je koštao i do 100.000 maraka! Dragan Rakić kaže da je Srbija pre svega tranzitna zemlja za narkotike: „Osamdeset odsto droga koje stižu, idu dalje, na zapad a kod nas ostaje svega 20 odsto.“


Ivica Dačić, ministar policije pokazuje novinarima prve rezultate zaplene narkotika u
akciji "Morava"

Ipak i sa tih 20 odsto, srpsko tržište je, naraslo. Prema analizama Instituta za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“, broj zavisnika se od 2000. g. do 2009. povećao za oko 50 odsto. Zanimljivo je da, nasuprot očekivanjima, zbog krize i opšteg osiromašenja, većina tj. čak 95 odsto zavisnika u Srbiji su heroinski ovisnici. Ovo potvrđuju i nalazi „Batuta“. Pa, gram heroina u Kragujevcu i Beogradu košta oko 1.800 dinara, što znači da je prosečnom narkomanu, koji koristi oko 10 grama mesečno, dovoljno 180 evra za te potrebe. Kokain u Srbiji koristi oko dva odsto „korisnika“. I dalje je preskup za tržište države u tranziciji – oko 5.000 dinara za gram. Zanimljivo je da njegova potrošnja raste. Jelena Janković, lekar u Institutu za javno zdravlje Srbije ističe da je ustanova u kojoj radi prošle godine pokrenula Registar zavisnika, čija su osnova prijavljeni i lečeni slučajevi. Prema ovom Registru, u 2009. godini, broj lečenih zavisnika od kokaina je iznosio 12,1 odsto.

Istovremeno, hašiš se malo koristi, a košta oko 1.000 dinara gram. Marihuanu koristi 5 odsto narkomana, i njena cena je 300 dinara po gramu. Skank, mlađi 'brat' marihuane, ali neuporedivo jači (produkt je uzgajanja marihuane u veštačkim uslovima sa podsticajem sazrevanja i žetve), koristi redovno jedan odsto zavisnika, a cena mu je kao i kod hašiša.

Većina narkotika ovde stiže sa istoka. Naročito kad je reč o opijumu kao osnovi za preradu i proizvodnju težih droga, i heroinu. Avganistan, ta nesrećna zemlja, ishodište je onoga što se kod nas može naći. Droga, obično, putuje u dva pravca. Jedan je preko Sirije, Turske, do Novog Pazara. Drugi glavni pravac je preko Albanije do luke Bar, odatle u Rožaje, a zatim na Kosovo i Metohiju. Dešava se i da iz Turske ide preko Bugarske do juga uže Srbije, ili istoka. Zapravo, sve zavisi od vrste „robe“. Ako je heroin, to su ti „istočni“ pravci.

Ali, ako je kokain, onda je polazište Južna Amerika. Odatle do nas, bilo da je reč samo o prebacivanju do zapadnih zemalja ili korišćenju na našem tržištu, beli prah putuje opet u dva pravca. Preko Španije, Turske, afričkih zemalja, pa do Jadranskog mora, Rožaja... Ili direktno, preko aerodroma „Nikola Tesla“, dakle preko prestonice. Jesenas je na aerodromu uhapšena jedna latinoamerička državljanka koja je pokušala da u Srbiju uđe sa čak 5 kg kokaina!

Vlasnici duša i njihova sredstva

"Mislim da se Zemunski klan sa tolikom koncentracijom moći, neće ponoviti. Ali zato danas imamo eksploziju sitnijih prodavaca“, kaže Dragan Rakić iz MUP-a. Rakić kaže da je teško reći koliko tačno ima grupa koje se bave ovim unosnim kriminalom, zbog stalnih promena na tržištu, ali da je do sada registrovano i procesuirano 27 grupa.

„Ima ih u svim mestima, ali se po dobroj organizaciji izdvajaju one iz Beograda, Novog Pazara, Novog Sada, Niša, Kragujevca, Jagodine“, podseća Rakić. Samo u glavnom gradu ima 20 klanova, a svaka opština ima po jednu ili dve grupe koje su podelile teren međusobno.

Ali, govoreći o najkrupnijim prodavcima, prema nekim nezvaničnim izvorima, u Srbiji ih ima nekoliko: dvojica u Vojvodini, tri u Beogradu, jedan u Nišu, jedan u Kragujevcu, i jedan u Zaječaru, tj. istočnoj Srbiji. O imenima niko ne bi. Teško je dokazati trgovinu narkoticima, naročito najkrupnijim dilerima, osim ako ih ne uhvatite na delu. Koliko je to klizav teren svedoči i slučaj tužbe koju je svojevremeno podneo Safet Kalić iz Rožaja (koga policijski i drugi izvori ocenjuju kao jednog od najvećih trgovaca drogama kod nas) protiv nekoliko srbijanskih i crnogorskih medija.

Svakako, najjači i najzanimljiviji centar za distribuciju narkotika u ovom trenutku, pored Beograda, je Novi Pazar. Koliko je to jak centar pokazuje i hapšenje iz juna prošle godine: kod sedmočlane grupe na čijem je čelu bio Šerif M. iz Novog Pazara (saučesnici su Danijel Đ. i Nenad M. iz Beograda, takođe uhapšeni, a za odbeglima Mersadom Lj. iz Novog Pazara i Safetom M. iz Rožaja policija traga) zaplenjeno je 15,5 kilograma heroina. Ovo je samo jedna od mnogo grupa koje su uhapšene a imaju veze sa Novim Pazarom. Jedan od izvora Balkanmagazina kaže da je droga do ovog grada ranije dolazila pod firmom uvoza tekstila za džins-bum, a kada je to puklo, uključio se autoprevoznički sektor, i to sa nekim velikim transportnim firmama.

Jedan od načina na koji droga ulazi u Srbiju je i uvoz automobila a stručnjaci kažu da treba obratiti pažnju na one koji često dovoze po jedan ili dva auta iz inostranstva. Jer se sam uvoz malog broja automobila ne isplati.

Takođe, sve zanimljivija tačka dopremanja i dalje distribucije narkotika u našoj zemlji je Zaječar, zbog svog geografskog položaja. Značaj koji je nekada imao Kruševac poljuljan je sa hapšenjem Jotkine grupe. Zanimljivo je, takođe, da kosmetski Albanci mahom neće da dolaze u Beograd, ili da idu dalje od Kraljeva.

„Zato prodaju jevtinije na svojoj teritoriji“, kaže Dragan Rakić.

Koliko vredi srpsko tržište, i zašto su dileri počeli da 'rade' i u malim mestima? To je već teško proceniti, kaže Dragan Rakić. Najpre, tu je broj zavisnika. Prema nekim procenama, pravih zavisnika u zemlji ima oko 100.000, dok druge kažu da ih ima čak 300.000. Tamna brojka je, naravno, veća. Samo u Beogradu ima oko 7.000 poznatih zavisnika, Ali, da li bi u prestonici moglo postojati čak dvadesetak bandi koje prodaju (Dragan Rakić kaže - jedna po opštini!), a da dele tržište od svega 7000 duša?

Činjenica je da je droga u Srbiji poodavno prevazišla ulice i budžake velikih gradova.


U nastavku akcije "Morava", policija je uhapsila je sedmočlanu grupu koja se
duže vreme bavila rasturanjem i prodajom narkotika na teritoriji Loznice.
Policija je oduzela paketiće s heroinom namenjene za dalju prodaju

Jodžimbo na srpski način

„Pre dve nedelje, pozvala nas je majka dečaka iz mesta udaljenog 30-ak kiliometara od Beograda i rekla da su neki vršnjaci malog terali da prodaje, 'za njih' “, kaže Saša Trajkovski, vlasnik detektivske agencije „Top Sikret“ za Balkanmagazin. „Prijavila je MUP-u ali to, izgleda, nije bilo dovoljno. Otkrili smo ko su vršnjaci, zaustavili maltretiranje. Ali to što taj dečak nije dilovao ne menja činjenicu da su njegovi školski drugari nastavili da 'rade'!“

Detaljniji uvid u podatke iz akcije „Morava“ ukazuje koliko se upotreba narkotika raširila u Srbiji: Vranje, Sremska Mitrovica, Jagodina, Vlasotince, Paraćin, Žabari, Aleksinac, Aranđelovac, Sivac, Crvenka, Kula, Beočin, Despotovac, Svilajnac, Velika Plana... Sve sama mala mesta.

„Skoro smo imali i slučaj u Majdanpeku. Doslovce, kad izađeš iz autobusa na autobuskoj stanici, u roku od sat vremena saznaješ gde možeš naći narkotike i po kojoj ceni“, kaže Saša Trajkovski.

Trajkovski pravi razliku između siromašnih malih mesta u Srbiji i recimo, slučaja Beočin.

Dok je nekada sinonim za rasturanje i upotrebu droga u Vojvodini bio Sivac kod Sombora, sada se pokrajinsko tržište raširilo, pa su tu (pored Novog Sada) i Crvenka, Kula, Beočin. U ovom poslednjem mestu, desila se prava eksplozija. Bilo je to vidljivo već 90-ih godina prošlog veka zbog plata u cementari, a nakon prodaje „La Faržu“ narkomafija se jednostavno uselila u Beočin. Broj zavisnika je višestruko porastao u odnosu na pre deset godina. Za sve one koji se bave narkoticima, bilo da su policajci, pripadnici službi bezbednosti, privatni detektivi ili medicinski radnici, Beočin je uporediv sa, recimo, Aranđelovcem. Ovaj je mali grad takođe, i pre privatizacije „Knjaza Miloša“, bio pod opsadom narkodilera ali do tog pravog, zlehudog buma došlo je tek nakon prodaje najpopularnije kisele vode u Srbiji.

Da su mala mesta postala izvor značajnog bogatstva za narkotrgovce u Srbiji, bez obzira na ekonomske prilike u njima, vidi se i po slučaju s početka priče – Aleksincu. Nekada srednje razvijen, sa fabrikama i rudnikom, danas je poluprazan ponajviše zbog hohštaplerskih privatizacija nekoliko većih preduzeća (doslovce poklonjeni FRAD, zatim bivši „FAHOP“ a sada „ALPOS“ čiji radnici povremeno štrajkuju a da to nijedan medij ne primeti, „Betonjerka“ čiji su zaposleni uspeli da upadom u prostorije firme proteraju nove vlasnike koji su istu doveli do prosjačkog štapa). No, bez obzira na to što su u ovom mestu penzioneri već godinama unazad imućniji deo stanovništva, droge se namnožilo više od korova na plodnoj moravskoj zemlji.

„Reč je najviše o heroinu, mada ima dosta i trave, spida, kokaina“, kaže jedan izvor Balkanmagazina. Bilo je slučajeva da se marihuana uzgaja u nekim selima. A, eto mode novog vremena, ima i sve više slučajeva prodaje maltene ispred seoskih škola. To što nekad nije bilo moguće – droga kod srpskog seljaka – poodavno je već postalo javna tajna. Samo u jednom od više desetina sela koliko ih ova opština ima, živi 116 poznatih zavisnika.

Inače, tokom prošle godine, lokalna ali i niška policija privele su nekoliko osoba za koje se sumnjalo da se bave trgovinom narkoticima. Čaršijska priča kaže da je kod jednog privatnika nađena količina kokaina veća od jednog kilograma a da se dotični branio tvrdnjom da mu se sin drogira, pa, k'o veli, bolje da uzima od roditelja da mu neko nešto ne uvali! Kao da je reč o pubertetliji i cigaretama! Čaršija kaže da i policija i pravosuđe retko reaguju... Da li zbog korupcije ili zato što život u malim mestima ima svoja pravila pa mladi policajci veruju da im porodice neće biti zaštićene od „posledica“ principijelnosti i profesionalnosti, to građane više i ne zanima.

A da su sada i sela mete dilera, vidi se iz podataka Instituta za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“ . „Prema podacima iz 2009. godine, 8 odsto zavisnika je iz sela“, kaže Jelena Janković.

Tek, priča o malim mestima na mapi prodavaca droga u ovoj zemlji zaista nameće pitanje kako kontrolisati i suzbijati ovaj porok? Da ima korupcije, dokazuje slučaj iz Vlasotinca, gde je policija, hapseći nekoliko lokalnih dilera, uhapsila i suspendovala dvojicu svojih kolega zbog sumnje da su povezani sa uhapšenim kriminalcima. Ali upravo ovaj primer, kao i slučaj Vranja, ipak kažu da se može...

U Vranju preprodaju heroina kontroliše 15-ak dilera, tvrde policijski izvori iz ovog grada. Tih 300 heroinskih zavisnika u ovom gradu dnevno troše 150 grama heroina, tj. 4,5 kilograma mesečno. U novcu, to bi bilo oko 1,2 miliona evra, izračunali su lokalni policajci! Zanimljivo je da policija u Vranju veruje da nema tu glavnog šefa, te da čim neko pokaže da može izrasti u moćnijeg igrača, oni to seku.

„Trenutno nemamo većih zaplena od 10-15 grama“, kazali su u vranjskoj policiji. I smatraju da su narkotrgovci pod kontrolom u tom gradu.

Kako na dilere

Da li su to Vranjanci našli način da uspostave kakvu - takvu kontrolu i koliki su dometi tog načina, videćemo. Izvesno je da je droga problem celog društva a kad dođe do policije, onda je već kasno. Vidi se to i po intervalu u kome roditelji uoče da im dete koristi neprihvatljiva sredstva (prema podacima „Batuta“, čak 49 odstor roditelja saznaje tek nakon dve do tri godine, a petina nakon četiri). Koliko je sistematičan i preventivan pristup važan, vidi se i po tome što su uvođenjem školskih policajaca dileri uklonjeni iz blizine škola koje imaju policajca.

Govoreći o onoj represivnoj strani borbe sa narkoticima, valja reći da svi znamo da je aždaju najbolje probosti u srce. Tj. uhvatiti najkrupnijeg dilera, onog koji drži pod sobom stotine malih. Dragan Rakić kaže da je baš zato velika šteta što se smanjio rad sa saradnicima.

„Teško je raskrinkati jednu narko-mrežu samo prisluškivanjem jer se dileri toga čuvaju i paze šta pričaju telefonom“, kaže Rakić. Sa druge strane, kako je to prljav posao, policajci u njemu ostaju najčešće u proseku pet godina; retki su oni koji se duže zadrže.

Otežavajuća je okolnost i naše krivično zakonodavstvo – i onome ko bi bio saradnik, policija po privođenju mora da napiše krivičnu prijavu. To je već put za ogoljivanje te osobe, i samim tim rizik za nju samu. O onome drugome – korupciji u našem pravosuđu – već se mnogo teže govori. Ipak, nije slučajno što su neki predstavnici sedme sile koji se već godinama bave kriminalom i bezbednošću, nakon prvih nekoliko meseci akcije „Morava“ poručili da je sada red da se i pravosuđe konačno dokaže.

Zapravo, ako država Srbija želi da kupi ulaznicu za budućnost, onda će morati da poradi mnogo bolje i na ovom polju, i to tako što će zabosti ašove u sve ono što uništava jedno društvo i vodi do uspeha trgovce narkoticima. Inače će se sve van prestonice pretvoriti u onaj prašnjavi, uništeni i zaboravljeni gradić iz Kurosavinog „Jodžimba“ u kome caruju lokalne male bande kojima značaj daje nedostatak vlasti i rešenja, a ne njihova stvarna snaga.