Putinove dileme u vezi s vlašću

Ko, u prvom redu elite na vlasti, raspolaže svojstvima koja bi ga “preporučila” za mesto šefa države, kada dođe trenutak da Vladimir Putin, posle 25 godina službe u Kremlju, 2024. okonča svoj mandat predsednika Rusije?

Visokim bi honorarima svetski rivali Moskve napunili vreću onome, koji bi im već danas pribavio odgovor na takvo pitanje.

Ipak, urednik i vlasnik moskovske Nezavisime gazete, Konstantin Remčukov, poduhvatio se da elemente rebusa okolnosti u kojima je Putin, slaže i “bez nadoknade”. Međutim, i prepuštajući da pojedine nedorečenosti “doreknu”  sopstvenom invencijom čitaoci Nezavisime. Na primer - naslućujući, na osnovu iznetog, ruske “zvučne” personalne promene.

Konstantin Remčukov

Pitanje naslednika

Remčukov zastupa da rusko “nasledno pitanje” još nije rešeno.

“Putin nikako ne uspeva da sebi pronađe zamenu – političkog klona, kako on to razume: skromnog, uzdržanog u izjavama, vernog profesionalnoj kasti, liberalnog u svakodnevnom u životu, patriote u javnosti, gipkog u međunarodnim pregovorima, čuvara ravnoteže usred krajnosti svojih saradnika, a najglavnije – koji ne zna za zamor i iritacije, u zauzetosti poslom, zasedanjima, susretima, preletima i pregovorima” piše Remčukov.

“Boji se, neće uspeti da zaštiti decu i prijatelje, ako pođe s vlasti. Pri tome, sebe oseća superiornim nad ostalima u eliti, koji rade pod njegovom neposrednom zapovešću”, piše o Putinovom problemu autor.

“Ne veruje ni u kakve garantije, ali veruje u prirodni instikt izdaje od unutrašnjeg kruga pod pritiskom okolnosti i opozicije. Prepuštati im kontrolu i vlasništvo nad tako složenim i problematičnim dobrom kao što je Rusija, i ako su oni po faktu i višegodišnjem iskustvu slabiji od Putina – odluka je, kako on smatra, glupa, iracionalna i ne neizbežna”, piše Remčukov.

Posle pasusa o Putinu, Remčukov zastaje sa po nekoliko rečenica i nad prominentnim imenima “elite koja radi neposredno po zapovestima” prvog u Kremlju.

Vladimir Putin

Među njima nema kandidata

“(Dmitrij) Medvedev – odsustvo zainteresovanosti za rad  24/7, nesposobnost da svojim odlukama učini izbor, sklonost zabavi sumnjivim inicijativama (reforma zimskog vremena, četvorodnevna radna nedelja, badminton), suštinski nedostatak sopstvenog tima, podvučena pripadnost samo jednom timu, Putinovom”. 

To je prvi, od Ramčukovljevih kroki-portreta onih u ruskom “prvom redu”.

“(Valentina) Matvijenko – cinizam, stvoren odlikama karijernog i životnog iskustva, odsustvo ideja, sklonost konzumiranju.”

“(Vjačeslav) Valodin – lična, bezgranična odanost jednom čoveku, Putinu. Kvalitet ograničeno razmenjive vrednosti, koji se sadrži u mogućnosti trampe za druga dobra.”

“Sergej ( Šojgu ) – emocionalna potrošenost, nikakvih karijernih ambicija, mašta o tihoj spokojnoj penziji koju može obezbediti samo Putin. Može da želi, pri određenim uslovima, samo dužnost prvog vice-premijera, zaduženog za razvoj Sibira i Dalekog Istoka. To može imati veze i s pribavljanjem većeg penzionog paketa.”

“(Seregj) Lavrov – isto što i Šojgu, uz izuzimanje vice-premijerstva za Sibir i Daleki Istok. Alternativa u njegovom slučaju može biti rukovođenje Savetom Federacije. S tim istim penzionim privilegaijama.”

“(Sergej) Sobjanin – odsustvo interesovanja za javnu politiku, nesimpatije za populizam, flertovanje, želju da se dopadne, postojana strast za konstrukcijom koja transformiše svemir/ka sazdanju nove materijalne realnosti, potpuna ravnodušnost prema bilo kojim visokim dužnostima i karijerama, ne boji se ničeg i nikoga, zaleđen u toj stvari.”

Bez kandidata i blok sile

“Pozicija predstavnika bloka sile (Patruševa, Bortnjikova, Bastrikina, Zolotova i dr) izražava njihov ne-javni interes, nema samostalni karakter, zbog instrumentalne i funkcionalne svrhe njihovih resora u vlasti Putina.”

Nikolaj Patrušev je šef ruskog Saveta bezbednosti. Aleksandar Bortnjikov šef Federalne službe bezbednosti. Aleksandar Bastrikin šef ruskog Istražnog komiteta. Viktor Zolotov je glavno-komandujući Nacionalne garde, tzv. ruske unutrašnje vojske.

“To sve isto, može se reći o saradnicima Administracije predsednika (Anton Vajno, Sergej Kirijenko, Aleksej Gromov, Dmitri Peskov, Andrej Belousov i dr).”

Okolnosti pojave na sceni Putina

Vladimir Putin, čiju dilemu analizira Remčukov, drugi je redom vladar Rusije posle njenog izdvajanja iz Sovjetskog Saveza.

Prvi je bio Boris Jeljcin, prispeo lomeći komunističku saveznu državu, i time sklanjajući u stranu sovjetskog Mihajila Gorbačova. Međutim, prvi koji je izabran regularno, bez kršenja ustavom utvrđene procedure je Putin. Mada, prispeo Jeljcinovom inicijativom, i uz ne malu olakšicu da se na izborima bori već smešten u sedlu vlasti.

Bio je kritične 1999. predsednik vlade, a onda, od 1. avgusta te godine i vršilac dužnosti šefa države, pošto je oboleli Jeljcin objavio da se povlači.

S Putinovim dolaskom istekle su godine previranja.

Jeljcin, zadržan u Kremlju “pobedom” na izborima 1996, ukradenom komunistima, bolestan. Odmah posle izbora, preseljen je iz Kremlja kući, da kao rekonvalescent iz postelje upravlja Rusijom.

Putin je bio već peti premijer za manje od godinu dana pokušaja Kremlja s vladom, započetih 1998. – Kirijenko, Černomirdin, Primakov, Stjepašin, Putin! U Dumi, osam različitih frakcija.

Partija vlasti, Naš dom Rusija, sa 65 deputata, KPRF – sa 139. Komunisti, kivni zbog podmetanja, na pragu da sa partijama ideološkim rođacima, dosegnu kritičnu liniju od 50 odsto glasova u “parlamentu”.

Onda Čečenija – 7. avgusta 1999, lider tzv. nezavisne Ičkerije (Čečenije), upada s legijom naoružanih u susedni Dagestan, da proširi životnih prostor Severnog Kavkaza odmetnutog od Rusije. Putin taj pokušaj guši vojnički i događaji uzimaju kontra pravac.

Na berzama, prvi put posle dugo vremena cena nafte uzima smer naviše. I prvi put, za trajanja nove Rusije, jedan predsednički kandidat čisto i lako dobija izbore.

Pojava mladih Rusa

Te prve izbore, Putinu je doneo osećaj Rusa da je na kocki sudbina Rusije. Imponovala im je njegova energija. Godila im je odlučnost u opredeljivanju i patriotizam. Čvrst stav prema neprijateljski postavljenom Zapadu.

U prvoj godini Putinovog poslednjeg mandata, u tom rasporedu ruskih preferencija, stvari se, međutim, menjaju ili su se već promenile.

Nemoćni Jeljcin je zaboravljena prošlost. Putinov obnavljani mandat od 20 godina (i još četiri u nastavku zaključno s 2024.), je period pojave i odrastanja do zrelosti, generacije mladih ljudi koji su u vreme njegovog dolaska rađani.

Preokupacija te generacije nije Severni Kavkaz. Kavkaz je ruski, i iz Moskve, u visoka brda ide se brzim vozom na skijanje.

Njima, teme NATO i raketnog oružja, ishabane su. Ali, pokazuju testovi javnog mišljenja – u visoko korumpiranoj sredini, važno im je bolje rusko sudstvo i važna im je mogućnost ruskih građana da utiču na vođenje ruske politike.

“Rusi su češće počeli da govore o važnosti za njih prava i slobode građana, kojima prethodno nisu pridavali značaj”, utvrdio je Levada centar oktobra (preneo je Komersant).

Sve veći broj njih, “kažu da žele da imaju pravičan sud, slobodu štampe i slobodu mirnog okupljanja, a takođe neometanu informaciju i učešće u društveno - političkom životu zemlje”, utvrdio je Levada centar. Prvi sledeći prohtev tiče se većih materijalnih prava i boljeg životnog standarda.

Vlast, sa šampionima elite koje nabraja Remčukov, daleko je od preokupacija na koje ukazuju ankete.

Oni gore i oni dole

Konstantin Remčukov je novinski profesionalac sa iskustvom. Urednik Nezavisime, kroz odgovore na pitanja, dnevno na jednom od slušanih radija komentariše i Rusiju i svet.

U vreme protesta omladine u Moskvi, i teško spuštene ruke na nju policije, letos – Remčukov je, u tim svojim odgovorima, primetio da prvi put u očima tih mladih koji traže “prava” i “slobodu”, nema straha pred podignutom palicom policajaca.

Založio se da vlast to zapazi.

Tokom događaja, Putin je stao uz poredak, logično. Predsednik nije, međutim, amater koji ne shvata suštinu “pobune”. Ili nije svestan ruskih društvenih “bolesti”. Ili, inertnosti elite koja “ne stiže” da osigura ostvarivanje predsedničkih obećanja i zadataka s tim u vezi.

U tom smislu, Remčukov se oglašava kao dobro upućeni “prorok”, da se promene potrebne Rusiji mogu podstaknuti promenama u eliti vlasti. Da se red koji je gore mora popuniti onima u redu dole, nižim u hijerarhiji.

Motivisan “stanjem višeg ešalona elite”, Putin će “uz visoki stepen verovatnosti” osigurati da u periodu posle njegovog, “upravljanju zemljom pristupe novi ljudi”, sa značajno nižih stepenica vlasti, prognozira Remčukov.

Putin nije sklon tumbanju u sferi kadrova – do trenutka “dok je ta stabilnost funkcionalna” i omogućuje da se “efektivno rešavaju zadaci vlasti”.

Međutim, “preokretanje stabilnosti u stagnaciju može zahtevati kadrovske promene”, i autor članka predviđa da će se Putin u takvom slučaju tako i opredeliti.

“Glavni okidač u toj stvari može biti uočljivo pogoršanje statističkih i socioloških indikatora aktuelnog stanja ekonomije i ruskog društva”, kaže na kraju svoje analize i zaključka Konstantin Remčukov, urednik Nezavisime gazete.