Četiri godine posle atentata u Parizu: Podele u Francuskoj sve dublje

Francuska danas odaje poštu žrtvama atentata u kojima je pre četiri godine poginulo 130, a ranjeno 350 ljudi.

Članovi francuske vlade odali su poštu jutros, u 9 sati, kod Stadiona Francuske u predgrađu Sen Deni, da bi se zatim ceremonija nastavila u Parizu gde su pred baštama restorana i barova teroristi pobili više desetina građana. Pošta je odata i pred koncertnom salom Bataklan gde je pobijeno oko stotinu ljudi.

Prekid tv programa, evakuacija predsdnika Republike

Već u toku prepodnevnih sati tog 13. novembra 2015. uzbune i sirene u Parizu, brojnije nego obično, najavljivale su da se nešto vanredno dešava.

Izlazeći oko podne iz vozne stanice Gare de Lyon, koja se nalazi na uzvišenju, videla sam kako se prema glavnom ulazu penju policajci, ali i vojnici u opremi komandosa, opominjući putnike da izlaze što brže. Svi prizlazi stanici već su bili zatvoreni.

Odgovarajući na moje pitanje „šta se dešava?“, jedan policajac je lakonski odgovorio „neko je ostavio prtljag na stanici, požurite gospođo“.

Uveče u stanu, nedaleko od desetog arondismana i kluba Bataklan, sa mojom koleginicom Olimpijom Cipirom, dopisnicom grčke agencije Atena, vodim razgovor o tome kako treba dobro da se odmorimo jer ujutru imamo intervju sa Janisom Varufakisom.

Odjednom – prekid programa na informativnom kanalu BFM -  vest o pucnjavi u desetom arondismanu, zatim da je predsednik Oland evakuisan sa stadiona u Parizu u kome se igrala fudbalska utakmica Francuska – Nemačka.

Shvatamo da je u toku serija terorističkih napada. Jedan u koncertnoj sali Bataklan, gde se žrtve izgleda broje na desetine, zatim pucnjava u goste restorana u istom kvartu.

Uključujem se u poslednjem trenutku u Vesti u 22 sata Radio Beograda 1 i prenosim prve informacije.

Mediji prenose upozorenja građanima da ne izlaze iz svojih stanova.  

Otvaramo prozor: zaglušujuća buka i osećaj da je počeo rat.

Narednih dana reporterski smo radile sa Trga Republike i ispred koncertne sale Bataklan. Ostaće mi u sećanju da su mi jedna starija gospođa, koja stanuje preko puta sale Bataklan i jedan prodavac u obližnoj arapskoj radnji, krajnje potreseni, izgovorili u mirkofon potpuno istu rečenicu: “Zašto sve ovo, mogli bismo lepo ovde da živimo svi zajedno?”.

Atmosfera je bila teška. U vazduhu je lebdelo očekivanje da opet nešto pukne.   

Dva dana posle atentata, zatekla sam se na Trgu Republike kada je odjednom krenuo “stampedo” i opšte trčanje. Panika je nastala jer je jedan policajac ispred obliženjeg restorana izgleda zaspao stojeći i napravio nekontrolisan pokret zbog čega su svi poskakali. Dok su građani bežali sa trga na kome su palili sveće, novinari su trčali ka restoranu na rubu trga gde je sve počelo – nije se znalo šta.

Povod da se razmišlja o komičnoj strani tragičnog.

Francuska u opasnosti

Danas posle četiri godine može se reći da je 13. novembar 2015. bio prekretnica za Francusku. Postalo je definitivno jasno da je republikanski sistem u opasnosti kako zbog islamističkih atentata, tako i zbog reakcije krajnje desnice koja sledi.

Postalo je jasno da su francuske obaveštajne službe u velikim teškoćama i da je njihova strateška orjentacija na numeričko prikupljanje podataka i praćenje preko interneta -  bila pogrešna jer je pri tom zanemaren klasični kontraobaveštajni rad rad na terenu.

Jedan visoki bivši inspektor doslovno je izjavio:

„Sprečili smo mnoge atentate ali ne zato što smo dobro radili već zato što smo imali sreće“.

Izlaze na videlo teški uslovi u kojima rade policijske snage koje nemaju dovoljno ljudi jer je prethodna administracija, u ime štednje i neoliberalnog kresanja javnih troškova, otpustila njih 17 hiljada.

Policijski sindikati objavljuju da su u tolikoj nemaštini da moraju s vremena na vreme da iznajmljuju civilne automobile na koje stave policijske oznake. Takve smo uostalom mogli da vidimo posle atentata na Trgu Republike.  

Takođe, ukazuje se kao nepobitna činjenica da je Francuska vodila pogrešnu spoljnu politiku u odnosu na Siriju gde je sledila liniju Izraela, „ni po koju cenu pregovarati sa Asadom“ i pomagala „umerenoj“ islamističkoj opoziciji u Siriji za koju će kasnije se ispostaviti da gotovo ne postoji.

Novi atentati će uslediti posle toga: napad i ubistva ispred jevrejske škole, u katoličkoj crkvi u Nici, na božićnoj pijaci u Strazburu…

Nova faza terorističke pretnje

Gde smo danas četiri godine kasnije ?

Onaj početni osećaj da je Francuska u ratu koji ne nosi svoje ime – i dalje postoji. Prema izvorima koje citira jutrošnni Le Mond, teroristička opasnost ulazi u novu fazu vezanu za događaje na sirijsko-iračkom području, najavu da se američke trupe povlače i da Turska namerava Francuskoj da pošalje zarobljene islamiste koji su njeni državljani.

Danas mladi Francuzi gotovo da više ne odlaze u džihad. Turska je početkom godine poslala Francuskoj dvanestoro njenih državljana.

Svi islamistički komandosi koji su učestvovali u atentatima 13. novembra 2015. ušli su u Evropu zajedno sa migrantima prolazeći kroz Tursku.

Zanimljivo je da danas svi francuski mediji podsećaju da je ova ruta - koja se nastavljala preko Balkana – blokirana od 2016. godine kada je sklopljen dogovor između EU i Turske.

Koliko su međunarodni odnosi i diplomatija krhki govori i činjenica da zapravo nikakvog dogovora u pravnom smislu između EU i Turske nikada nije bilo, ali da se priča o tome ipak uporno ponavlja.

Ono što je dogovoreno 2016. godine bilo je rezultat razgovora u Briselu između tadašnjeg ministra spoljnih poslova Turske i visokih funkcionera EU. Kada su poslanici Evropskog parlamenta na plenarnom zasedanju u Strazburu, neposredno posle tih evro-turskih razgovora, postavili pitanje predstavniku pravne službe EU on je doslovce rekao: „Ne postoji ni ugovor, ni obavezujući dogovor, postoji samo izjava za medije.“

Poslanici EU bili su zapanjeni ovim pravnim tumačenjem i to nisu krili ali su političke administracije država EU nastavile sa pričom da imaju neki obavezujući dogovor sa Turskom, iako ga nemaju.

Može se pretpostaviti da ovo služi nesposobnim diplomatijama kao pokriće da bi sutra mogli, za probleme koji ih se tiču, da optuže turskog „samodršca koji ne drži reč“.

Turski ministar unutrašnjih poslova Sulejman Sojlu izjavio je ovih dana da „Turska nije hotel za islamiste“, a predsednik Erdogan je nedavno zapretio Zapadu „da ne kritikuje zemlju koja drži četiri miliona izneglica“.

„Naša će se vrata otvoriti i pripadnici islamske države biće vam vraćeni nazad. To je vaš problem šta ćete sa njima“, poručio je Erdogan. 

Prema podacima koje prenose ovdašnji mediji, pozivajući se na zvanične izvore, iz Francuske je u Siriju od 2014. godine otišlo oko 1.300 dobrovoljaca – džihadista. Obaveštajna služba Francuske - navodi se – može da potvrdi da je 325 njih poginulo. Šta je sa ostalima ne zna se. Oko 350 njih još je aktivno u zoni Idliba u Siriji – prenosi francuski Le Mond. Jedan deo francuskih državljana, koji su se borili u islamističkim grupama, zarobile su sirijske državne snage. Najviše ima podataka o islamskim borcima – francuskim državljanima koji se nalaze u zatvorima i zatvorskim logorima u rukama Kurda. Prema zvaničnim francuskim procenama u njima se nalazi oko 200 muškaraca i žena i 300 dece.

 Francuske Republike kao da se trese...

Ono što brine, četiri godine posle islamističkog masakra u Parizu, jeste unutrašnja opasnost – odnosno potencijalni teroristi koji žive u Francuskoj. Stručnjake najviše zabrinjava situacija u zatvorima. Mnogi zatvorenici, osuđeni zbog malih prekršaja na kratke kazne, poslednjih skoro 30 godina izlaze iz zatvora - preobraćeni u islam. O tome se pisalo, ali promena nije bilo, zatvori su postali islamističke škole.

Portal Mediapart objavio je otkriće da su mnogi zatvorenici osuđeni zbrog islamističkih aktivnosti 13. novembra 2015. izgleda znali da se spremaju atentati. U izveštajima zatvorskih uprava navodi se da su oni unapred tražili odobrenje da 13. novembra uveče i narednih dana gledaju tv iako to obično nisu činili jer smatraju da ne treba da gledaju „neverničke“ tv-programe.

Od 2015. do danas preduzete su reforme u arhitekturi same obaveštajne službe u Francuskoj, rad službi je centralizovan, postoji neka vrsta stalnog vrhovnog štaba… Cilj je, naravno, da se predvide i spreče novi atentati. Prema ocenama stručnjaka, pre četiri godine fatalna je bila činjenica da oni koji su pratili terorizam - nisu pratili kriminal. Poznato je, međutim, da su islamistički dobrovoljci još u vreme rata u Bosni pljačkali banke da bi kupovali oružje. Takođe, trgovina drogom radi kupovine naoružanja – klasična je strategija islamista, ne samo u Francuskoj.

Posle četiri godine duge sudske istrage, očekuje se da bi 2021. godine mogao da počne proces optuženima u vezi sa atentatima 13. novembra.

Najteža posledica atentata u Parizu, ako se isključe žrtve naravno, ipak su podele među građanima Francuske Republike koje postaju sve dublje.

Samo pre nekoliko dana održane su demonstracije protiv islamofobije. Muslimani i nemuslimani protestovali su zbog toga što postoji diskriminacija muslimana u društvu već zbog odeće ili boje kože.

Uz islamska udruženja demonstrirali su i pripadnici krajnje levice, ali i krajnji islamisti koji su naparvili pravi folklorni spektakl na trgu Bastilja sa uzvikivanjem „Alahu akbar“ (Bog je najveći).

Francuska se podelila oko ovog skupa, održanog samo nekoliko dana uoči 13. novembra. Krajnja desnica nije propustila da iskoristi trenutak. Francuska Republika, koja oko svog revolucionarnog trojstva „sloboda, bratstvo jednakost“ okuplja sve građane, kao da se trese duboko u svojim osnovama.

Posle atentata 13. novembra 2015. francuski mediji ismevali su reportera jedne američke televizije koji je tvrdio da u pojedinim kvartovima francuskih gradova, gde žive građani islamske vere uglavnom stranog porekla - republikanski zakon i država uopšte nisu na snazi.

Danas, četiri godine kasnije i sami francuski novinari morali su da priznaju ovu činjenicu. Odlazeći ministar unutrašnjih poslova Žerar Kolom, prošle godine je izričito upozorio na opasnost od građanskog rata jer, kako je rekao, ima kvartova gde ne vlada zakon Republike.