KOSOVO - KOLONIJA NATO PAKTA

Celog prošlog vikenda zapadna propagandna mašina je radila prekovremeno, proslavljaći najnovije čudo NATO pakta: pretvaranje srpskog Kosova u albansko Kosova (Albanci naziv južne srpske pokrajine izgovaraju i pišu Kosova, uz drugačiji naglasak, prim. red.). Besramno otimanje zemlje od strane SAD koja je kosovski problem iskoristila za stvaranje ogromne vojne baze (Kamp Bondstil) na strateški lociranoj teritoriji drugog naroda, pretvoreno je snagom medija u moralno uzdignutu legendu o "nacionalnom oslobođenju".

Za sve one koji se tome ne raduju a znaju složenu istinu o Kosovu, reči Oldosa Hakslija nam se čine najprimerenijim: "Saznaćete istinu, a istina će vas oterati u ludilo".

 

Kada je reč o Kosovu, istina nalikuje slovima u pesku na koja se obrušava cunami propagande. Istina je dostupna - na primer u detaljno informativnom članku Džordža Samjuela objavljenom prošlog petka na veb lokaciji CounterPunch. Delovi istine ponekad se pojavljuju čak i u najpoznatijim medijima, ali uglavnom u pismima čitalaca. Međutim, bez obzira na to koliko je beznadežan pokušaj da se preokrene plima zvanično nametnute legende, dozvolite mi da proučim samo jednu kap u ovom ogromnom moru propagande. To je kolumna Rodžera Koena pod naslovom "Evropska nova država", objavljena 14. februara u listu International Herald Tribune.

 

Tipične netačnosti

Koenov tekst je tipičan jer se netačno bavi Miloševićem, Rusijom i Srbima. Koen piše: "Slobodan Milošević, pokojni diktator, pokrenuo je ubilačku nacionalističku plimu Srbije 24. aprila 1987. godine kada je otišao na Kosovu da bi objavio da će 'srpski preci biti oskrnavljeni i poniženi' ako bude kako su etnički Albanci naumili".

 

Ne znam odakle Rodžeru Koenu taj citat, ali se ne može naći u govoru koji je Milošević tog dana održao na Kosovu. I svakako, Milošević nije otišao na Kosovo da bi nešto tako izjavio, već da bi sa lokalnim vođama Saveza komunista u Kosovu polju razgovarao i ozbiljnim ekonomskim i socijalnim problemima pokrajine. Pored hroničnog siromaštva, nezaposlenosti i zlouptrebe sredstava za razvoj koje je davao ostatak bivše Jugoslavije, glavni socijalni problem bio je konstantni egzodus Srba i Crnogoraca pod pritiskom etničkih Albanaca. U to vreme, o tom problemu su izveštavali i vodeći zapadni mediji.

 

Primera radi, još 12. jula 1982. godine Marvin Hau je u listu New York Times napisao da desetine hiljada Srba napušta Kosovo zbog diskriminacije i zastrašivanja od strane većinskih etničkih Albanaca: "Albanski nacionalisti imaju platformu s dva cilja", rekao je tada za New York Times Bećir Hoti, tadašnji izvršni sekretar SK Kosova, "prvi je da uspostave ono što nazivaju etnički čistom albanskom republikom a drugi da se nakon toga ujedine s Albanijom i stvore Veliku Albaniju".

 

Hoti, inače Albanac, je tada izrazio zabrinutost zbog političkih pritisaka koji su Srbe primoravali da napuštaju Kosovo. "Sada je važno", rekao je on, "da se uspostavi klima bezbednosti i stvori međusobno poverenje".

 

A sedam meseci posle Miloševićeve posete Kosovu, Dejvid Bajnder je napisao za New York Times (1. novembar 1987): Etnički Albanci u Vladi (Kosova) manipulisali su javnim fondovima i propisima da bi preoteli zemlju koja pripada Srbima. Pravoslavne crkve su napadane, a zastave cepane. Trovani su bunari, a letina spaljivana. Srpski dečaci i mladići napadani su noževima, dok su stariji Albanci govorili mlađima da siluju srpske devojke i žene. Cilj radikalnih nacionalista među njima, izjavio je neimenovani Bajnderov sagovornik, je "etnička Albanija koja bi obuhvatala zapadnu Makedoniju, južnu Crnu Goru, deo južne Srbije, Kosovu i samu državu Albaniju."

 

Novine i strateški interesi

Dok su Srbi bežali da bi izbegli nasilje, Kosovo je postajalo ono što su albanski nacionalisti zahtevali godinama, a posebno od krvavih demostracija u Prištini (i drugim gradovima na KiM, prim. red) - "etnički čist" albanski region.

 

To je u stvarnosti bio prvi slučaj "etničkog čišćenja" u Jugoslaviji posle II svetskog rata, kao što su pisali New York Times i drugi zapadni mediji, a žrtve su bili Srbi. Kult "sećanja" postala je moderna religija, ali su neka sećanja ravnopravnija od drugih. Devedesetih godina prošlog veka u New York Timesu su očigledno potpuno zaboravili šta su pisali osamdesetih. Zašto? Možda zbog toga što se u međuvremenu srušio sovjetski blok a jedinstvo nezavisne, nesvrstane Jugoslavije više nije bio strateški interes SAD.

 

Vratimo se poseti Slobodana Miloševića, Kosovu Polju 24. aprila 1987. Došlo je do incidenta kada je lokalna policija (pod upravom Saveza komunista Kosova, kojim su dominirali Albanci) napala Srbe koji su se okupili da bi se požalili na nepostojanje pravne zaštite. Milošević im je tada rekao danas čuvenu rečenicu: "Niko ne sme više da vas bije!" Ako je to "ekstremni nacionalizam", onda bi možda trebalo da ga bude više.

 

Međutim, nigde ne mogu da nađem reči koje je Miloševiću pripisao Koen. U njegovom obraćanju lokalnim delegatima SK, koje se nalazi u javnim arhivama, Milošević se osvrnuo na "žalosni incident" i obećao pokretanje istrage. Istakao je da "ne smemo dozvoliti da nesreću ljudi iskorišćavaju nacionalisti, kojima moraju da se suprotstave sve časne osobe. Ne smemo da delimo ljude na Srbe i Albance već moramo da razdvojimo s jedne strane pristojne ljude koji se bore za bratstvo, jedinstvo i etničku ravnopravnost, i kontrarevolucionare i nacionaliste s druge".

 

Utehu nam ponovo pruža Oldos Haksli: "Činjenice ne prestaju da postoje zato što su zanemarene".

 

Režanje i kockanje

Međutim, Haksli je rekao i ovo: "Istina je odlično sredstvo, ali još bolje je, s praktične tačke gledišta, ćutanje o istini. Jednostavno ne pominjući određene teme… totalitarni propagandisti su mnogo efikasnije uticali na javno mnjenje nego što bi postigli najelokventnijim javnim optužbama".

 

Prošlog utorka u Ženevi je Sergej Lavrov, ruski šef diplomatije, pokušao da iskaže novinarima svoju duboku zabrinutost zbog načina na koji SAD rešavaju kosovski problem: "Govorimo o podrivanju svih temelja i principa međunarodnog prava, koji su ogromnim naporima postavljeni kao osnova postojanja Evrope i po cenu patnji, žrtava i krvoprolića".

 

"Niko ne može da ponudi jasan plan u slučaju lančane reakcije daljih jednostranih proglašenja nezavisnosti. Ispostavlja se da SAD i NATO saveznici planiraju da deluju u stilu 'pogodak ili promašaj' kada je reč o pitanju od ogromnog značaja. To je naprosto nedopustivo i neodgovorno", rekao je Lavrov. "Zaista ne mogu da razumem principe koji vode naše američke kolege i one Evropljane koji su zauzeli takav stav."

 

Rodžer Koen odbacuje Lavrovljeve tvrdnje u nekoliko reči: "Ruski medved će režati". Rusija će, dodaje Koen, "vrištati, ali se kladi na pogrešnog konja". Nema tu nikakvog pitanja, nema principa već samo režanja i kockanja. "Milošević je bacio kocku genocidnog nacionalizma i izgubio", kaže Koen.

 

Genocid koga nije bilo

To nije samo neistinita izjava, već i groteskno besmislena metafora. Milošević je pokušao da suzbije naoružani secesionistički pokret, koga su tajno ali efikasno pomagale susedna Albanija, SAD i Nemačka. Taj pokret je namerno izazivao represiju, ubijanje Srba i Albanaca lojalnih državi Srbiji. Poput Amerikanaca u sličnim situacijama, Milošević se previše oslanjao na vojnu nadmoć umesto na političku veštinu. Međutim, čak je i Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju u Hagu morao da odbaci sve optužbe za "genocid" na Kosovu protiv Miloševića, naprosto jer nije bilo ni trunke dokaza za njih.

 

Milošević više nije živ, a Rusija je daleko. No, šta je sa Srbima koji i dalje žive u istorijskom delu Srbije pod nazivom Kosovo? Koen i taj problem rešava lakonski: "Neki od 120.000 Srba sa Kosova možda će morati da krenu na put".

 

Kao što je istakao Oldos Haksli: "Cilj propagande je da jedna grupa ljudi zaboravi da su druge grupe takođe ljudska bića". Tada im možete reći da "krenu na put".

 

"Jedinstven" slučaj

Rusija je upozoravala da će nezavisnost Kosova postaviti opasan presedan i ohrabriti druge etničke manjine da slede primer Albanaca i zahtevaju secesiju i nezavisnu državu. SAD su odbacile takve tvrdnje ističući da je Kosovo "jedinstveno". Da, Kosovo jeste jedinstven slučaj, i biće jedino za SAD, dok se ne pojavi novi "jedinstven slučaj". Kada se odbace svi pravni kriterijumi, dobijamo jedan "jedinstven slučaj" za drugim.

 

"Jedinstvenost" koju zagovaraju SAD je propagandna konstrukcija. Zasnovana je na navodnoj "jedinstvenosti" Miloševićeve represije nad separatističkim pokretom, koja uopšte nije bila jedinstvena. To je bila standardna operativna procedura za takve situacije širom sveta tokom istorije čovečanstva. Za žaljenje, bez sumnje, ali nikako jedinstvena. Bila je minorna u poređenju sa sličnim ali beskonačnim i mnogo krvavijim antipobunjeničkim operacijama u Kolumbiji, Šri Lanki i Čečeniji, da ne pominjemo Severnu Irsku, Tajland i Filipine. A za razliku od takvih operacija u Iraku i Avganistanu, u kojima je ubijeno neuporedivo više civila, izvela ju je legalna, demokratska vlada jedne zemlje a ne strana sila.

 

"Jedinstvenost" koju zagovara propaganda je uopštavanje. Poput svakog mesta na svetu Kosovo je jedinstveno. Ali na način koji nema nikakve veze sa pretekstom SAD za njegovo preuzimanje i pretvaranje u vojnu ispostavu carstva.

 

Da biste znali koliko je neko mesto jedinstveno, morate se zainteresovati za njega.

 

"Škodom" po Kosovu

Nisam bila na Kosovu još od bombardovanja 1999. godine. Jednom prilikom, avgusta 1997, vozila sam se pokrajinom u dotrajaloj "škodi", na sopstveni trošak, i razgledala. Vožnja po Kosovu je bila pomalo opasna, delom zbog broja mrtvih pasa na drumu a uglavnom zbog navike lokalnih vozača da sporija vozila pretiču u krivinama i na usponima. U severnom Kosovu, neposredno pored Zubinog Potoka, ta je navika izazvala neizbežne posledice: čeoni sudar s ozbiljnim povredama putnika, zbog koga je satima bio obustavljen saobraćaj dok su ekipe hitne pomoći i policija radile svoj posao.

 

Sprečena da nastavim ka Prištini, vratila sam se u Zubin Potok da bih "ubila" vreme na senovitoj terasi restorana pored puta. Bila sam jedini gost a usamljeni konobar - visok, zgodan mladić po imenu Milomir - je rado prihvatio poziv da sedne za moj sto i porazgovara sa mnom dok sam ispijala čašu za čašom izvrsnog soka od jagoda.

 

Milomir je bio srećan što može da porazgovara s nekim ko poznaje francuski grad Mec koji je posetio kao student i koga se uvek rado seća. Voleo je da čita i da putuje, ali se 1991. godine oženio i te 1997. godine imao je dve ćerkice koje je morao da izdržava. Izgledi za dobijanje posla su bili slabi, iako je Milomir studirao, pa nije imao izbora nego da ostane u Zubinom Potoku. Što se tiče Evrope, čak i ako bi dobio vizu (za Srbe ionako nemoguća misija) nije govorio nijedan zapadni strani jezik. Učio je ruski (voleo je rusku književnost) i albanski kao strane jezike. Albanski je učio kako bi bio u stanju da komunicira s većinskim stanovništvom na Kosovu (učenje albanskog jezika, kao nematernjeg, bilo je čak obavezno, prim. red).

 

Međutim, nije bilo lako ostvariti tu komunikaciju. Milomir se u velikoj meri zalagao za dvojezično društvo i smatrao da bi na Kosovu svi trebalo da uče i srpski i albanski jezik. Nažalost, nije bilo tako jer su mlađe generacije Albanaca odbijale da govore sprski već su učili engleski.

 

Zubin Potok se nalazi u blizini brane i veštačkog jezera Gazivode, napravljenih krajem sedamdesetih godina 20. veka na reci Ibar za potrebe hidrocentrale. Dolazeći iz Novog Pazara vozila sam duž 35 kilometara dugog veštačkog jezera, tražeći neko lepo mesto na kojem bih stala. Duž reke Ibar, pre izgradnje brane, sigurno su postojala neka sela i potvrdu sam zatražila od Milomira. Da, rekao mi je, jezero je potopilo veliki broj starih sela u kojima je živelo etnički mešano stanovništvo, ali većinu su ipak činili Srbi. Komunističke vlasti iz Prištine su raselile Srbe van Kosova, oko grada Kraljeva. Bilo ih je oko deset hiljada.

 

To je samo jedan, blaži primer administrativnih mera preduzetih da bi se smanjio broj Srba tokom perioda, pre Miloševića, kada su pokrajinom upravljali Albanci preko SK Kosova.

 

Milomir se nije žalio, već jednostavno odgovarao na moja pitanja. Nije često išao (autobusom – nije imao auto) u najbliži veliki grad, Kosovsku Mitrovicu jer se plašio da će ga napasti Albanci. To je bila činjenica u vreme kada su (po zapdnim medijima) Albance na Kosovu terorisali Srbi.

 

Dok smo ćaskali, pridružio nam se Milomirov prijatelj i razgovor je prešao na političke teme. U toku je bila kampanja za predsedničke izbore. Dva mlada čoveka su želela da znaju koji bi kandidat po mom mišljenju bio najbolji za Srbiju u očima sveta. Milomir je bio pristalica Vuka Draškovića, a njegov prijatelj Vojislava Koštunice. Nijedan nije imao nameru da glasa ni za Miloševića niti za Šešelja, nacionalsitičkog lidera Radikalne stranke.

 

Zubin Potok danas

Ne znam šta se dogodilo sa Milomirom, njegovom suprugom, dvoje dece i njegovim prijateljem. Zubin Potok je najzapadnija opština na severu Kosova naseljenog najviše srpskim stanovništvom. Na Internetu sam saznala da se broj stanovnika opštine Zubin Potok (uključujući okolna sela) skoro udvostručio u odnosu na vreme kada sam bila tamo. Trenutno u Zubinom Potoku živi približno 14.900 stanovnika, uključujući skoro 3.000 interno raseljenih Srba (iz drugih delova Kosova iz kojih ih je proterala albanska većina), 220 izbeglica iz Hrvatske i 800 Albanaca. U opštinskoj skupštini najviše odbornika ima Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice, ali su u njoj i dva predstavnika Albanaca.

 

Sve do sada škole, bolnice i druge javne službe, kao i lokalna ekonomija, funkcionisale su najviše zahvaljujući Beogradu. Jednostrano poglašenje nezavisnosti Kosova izazvaće krizu jer će nove vlasti zahtevati da prestane tako vitalno finansiranje – koje, s druge strane, "nezavisno Kosovo" ne može da obezbedi. Štaviše, muzičke grupe albanskih nacionalista tvrde da je Zubin Potok "Albanski" i da mora biti "oslobođen od Srba". Snimci u kojima kao simbol koriste Kip slobode i prete Srbima repujući na albanskom jeziku mogu se videti na lokaciji YouTube.

 

Evropska unija se priprema da svojom misijom (EULEX) obezedi red i mir. Međutim, red koji bi misija trbalo da štiti definisali su albanski nacionalisti. Šta to znači za Milomira i njegovu malu porodicu?

 

Rodžer Koen ima odgovor: "krenite na put!"

 

Srbija, uzgred budi rečeno, već ima najveći broj izbeglica u Evropi, žrtve "etničkog čišćenja" u Hrvatskoj i na Kosovu. A Srbi ne mogu da dobiju vize ili status izbeglica u Zapadnoj Evropi. Označeni su kao "loši momci". Samo njihovi neprijatelji mogu biti "žrtve".

 

Pre i posle

Kosovo je pre intervencije NATO pakta i okupacije ipak bilo mutietničko društvo. Optužba za "aparthejd" je bila naprosto albanska propaganda, jer su albanski nacionalistički lideri izabrali tu teško optužujuću reč da bi opisali sopstveno bojkotovanje Srba i institucija države Srbije. Svaka policijska akcija protiv Albanaca, bez obzira na to je li povod bila sumnja u oružanu pobunu ili običan kriminal, opisivan je kao "kršenje ljudskih prava" od mreže albanskih organizacija za zaštitu ljudskih prava koju je finansirala američka administracija.

 

Bila je to zaista neverovatna situacija. Jugoslovenske i srpske vlasti su ilegalnoj separatističkoj "Vladi Kosova", na čijem je čelu bio Ibrahim Rugova, dozvolile da u centru Prištine ima kancelarije u kojima su redovno primali strane novinare i pričali im bajke o represiji strašnih Srba.

 

Međutim, zakoni su bili jednaki za sve građane. U lokalnoj vlasti i policiji bilo je Albanaca i da su postojali slučajevi policijske brutalnosti (u kojom zemlji takvih slučajeva nema?), Albanci ni najmanje nisu morali da strahuju od svojih komšija Srba.

 

Srbi su ti koji su se bojali Albanaca. Samo izvan Kosova je bilo ko mogao da veruje da Albancima preti "etničko čišćenje" (još manje "genocid"). Takav projekat je jednostavno i očigledno bio nemoguć. Srbi su se plašili, Srbi su govorili o tome da će poslati decu na bezbedna mesta (pod uslovom da imaju mogućnosti i sredstava) ili hrabro isticali da će ostati na Kosovu "bez obzira na sve".

 

Kasnije, u martu 1999. godine kada je NATO počeo da bombarduje Kosovo, stotine hiljada Albanaca je napustilo pokrajinu i njihovo privremeno napuštanje ratne predstave predstavljeno je kao opravdanje za bombardovanje koje ga je zapravo izazvalo. Štampa se nije trudila da izveštava o Srbima i pripadnicima drugih naroda koji su takođe morali u izbeglištvo.

 

U Prištini i Peći sam 1987. godine posmatrala čudno ponašanje grupe koje me podseća samo na školska igrališta u Merilendu mog detinjstva. Grupa mališana se okuplja i različitim znacima, govorom tela i uz minimum reči nagoveštavaju nekim autsajedrima da su prezreni i isključeni iz njihovog društva. Videla sam da se tako ponašaju i Albanci prema "zalutalim" Srbima, posebno starijim ženama. Ta varijanta "zlostavljanja" nije bila nasilna 1987, ali je to postala nakon što je NATO okupirao teritoriju. Podstaknuta je zvaničnim NATO pečatom na odobravanje albanske mržnje prema Srbima, koji je isporučen bombama u proleće 1999. godine.

 

Božja kazna

Naravno, sigurno su postojali Srbi koji su prezirali Albance. Međutim, na osnovu mog ograničenog iskustva, najviše me je pogodilo odsustvo mržnje prema Albancima kod Srba koje sam lično upoznala. Strah da, ali mržnja ne. Izuzetno zamršeno i za mene zbunjujuće. Sestra Fotina iz manastrira Gračanica imala je pravo hrišćansko objašenjenje: "Pokušali smo da pomognemo Albancima da se brinu o svojoj mnogobrojnoj deci, a ipak su se okrenuli protiv nas. To mora da je božja kazna što smo se u vreme komunizma odrekli hrišćanstva", rekla mi je sestra Fotina. Ona svoje sunarodnike krivi više nego Albance.

 

Međutim, božja kazna nije ograničena samo na hrišćane. Na krajnjem jugu Kosova živi populacija Goranaca (planinskih ljudi), koji su prešli u islam tokom vladavine Otomanske imperije, poput većine Albanaca. Oni, međutim, govore spskim jezikom i to je neprihvatljivo za Albance. Procene se razlikuju, ali se uglavnom svi slažu da je najmanje dve trećine Goranaca otišlo sa Kosova od NATO "oslobođenja". Pritisak i zastrašivanje poprimili su različite oblike. Albanci su se uselili u privremeno napuštene kuće Goranaca koji su otišli u Nemačku i Austriju da bi zaradili novac i penziju. Albanske vlasti pod zaštitom NATO pakta pronašle su način da spreče decu Goranaca da nastavu prate na srpskom jeziku. U najvećem naselju Goranaca, Dragašu, albanska banda je napala zdravstveni centar i primorala zdravstvene radnike da napuste grad. Petog januara ove godine snažna eksplozija uništila je banku u Dragašu. To je bila jedina srpska banka kojoj je dozvoljeno da radi na jugu Kosova i služila je isključivo za isplatu penzija koje su Gorancima omogućavale preživljavanje.

 

Kao i obično, zločin je prošao nekažnjeno.

 

Mafijaško društvo

Dejvid Bajnedr, koji je o Jugoslaviji izveštavao za New York Times pre nego što je izbačen iz redakcije jer je previše znao, pisao je prošlog novembra o dugotrajnoj istrazi stanja na Kosovu koju je naručio nemački Bundesver. (Njegov tekst se može naći na Web adresi http://www.balkanalysis.com). Postojanje tog izveštaja je dokaz da zapadne Vlade, koje javno tvrde da je Kosovo "spremno za nezavisnost", vrlo dobro znaju da to nije istina. Pored ostalog, Bajnder piše:

 

"Autori studije Matijas Jop i Sami Sandavi proveli su šest meseci intervjuišući 70 stručnjaka i proučavajući postojeću literaturu o Kosovu. U svojoj analizi oni navode da je politička nestabilnost i gerilska borba devedsetih godina 20. veka dovela do bazičnih promena koje nazivaju 'preokret u kosovsko-albansku socijalnu strukturu'". Rezultat je, nastavlja Bajnder, "društvo građanskog rata u kojem oni koji naginju nasilju, slabo obrazovani ljudi na koje se isto tako lako može uticati, mogu da naprave ogromne socijalne 'skokove' u strahovito brzo napravljnoj soldateski".

 

"To je mafijaško društvo zasnovano na otimanju države od strane kriminalnih elemenata".

 

Prema navodima autora studije, kosovski organizovani kriminal "čine organizacije, 'teške' ko zna koliko miliona evra, sa gerilskim iskustvom i špijunskim veštinama". Oni citiraju izveštaj nemačke obaveštajne službe o "bliskim vezama između vodećih političara i dominantne kriminalne klase" i imenuju Ramuša Haradinaja, Hašima Tačija i Džavita Haljitija kao kompromitovane lidere koje "interno štiti poslanički imunitet a spolja međunarodno pravo."

 

Bez skrupula navode i reči šefa Unmika od 2004. do 2006. godine, Sorena Jesena Petersena, koji je Haradinaja nazvao "bliskim i ličnim prijateljem". U studiji se oštro kritikuju SAD jer su "omogućile bekstvo kriminalaca" na Kosovu "i sprečile evropske istražitelje da rade svoje posao " .

 

Navodi se i postojanje "tajnih zatvora CIA-e" u kampu Bondstil i obuka kosovske (Albanske) policije koju izvodi privatna kompanija Dyncorp, a na osnovu ovlašćenja Pentagona.

 

U jednoj fusnoti citiraju se reči neimenovanog zvaničnika o Ameriukancu koji je zamenik šefa Unmika: "Glavni zadatak Stiva Šuka je da se jednom nedeljno napije s Haradinajem".

 

Ko ide a ko ostaje

Unmik je otpustio Šuka, ali zato Unmik, koji je zvanično misija Ujedinjenih nacija, na osnovu proizvoljne odluke preuzima Evropska unija. "Misija" EU je neka vrsta kolonijalne vlade koja, zajedno s NATO paktom, planira da upravlja neupravljivom teritorijom na kojoj žive Albanci. Međutim, pokreti naoružanih albanskih patriota već nagoveštavaju sledeći "oslobodilački rat" protiv Evropljana.

 

Dakle, da li će posle Srba, Roma, Goranaca i Evropljani morati da "krenu na put"? Sigurno je da će samo Amerikanci ostati. Ja sam o tome pisala, kao i Bajnder, Samueli, mnogi Nemci, Rusi, Grci, Rumuni, Slovaci i mnogi drugi znaju za to. Međutim, u Vrlom Novom Svetu, to ne postoji. Ljudi jednostavno za to ne znaju.

 

Poslednje reči prepuštam Oldosu Haksliju: "Neznanje je uglavnom neznanje koje se može savladati. Nešto ne znamo jer ne želimo da znamo".

 

Dajana Džonston (1934) je politički pisac levičarske orijentacije, koja se uglavnom bavi evropskom politikom i spoljnom politikom Zapada. Doktorirala je na univerzitetu Minesota i aktivno je učestvovala u pokretu protiv rata u Vijetnamu, organizujući prve međunarodne kontakte između američkih građana i predstavnika Vijetnama.

 

Od 1976. godine Džonstonova je dopisnik iz Evrope za američki nedeljnik In These Times. Često objavljuje tekstove u mrežnom časopisu CounterPunch.

 

Živela je uglavnom u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji, a od 1990. godine živi u Parizu.

Autor je knjiga Politika evroraketa: uloga Evrope u američkom svetu (1985) i Krstaški rat neznabožaca: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada (2003).

 

(* The Binder story can be found at http://www.balkanalysis.com/)

¤ ¤ ¤ ¤ ¤

Diana Johnstone is the author of Fools' Crusade: Yugoslavia, NATO and Western Delusion (Monthly Review Press.) She can be reached at diana.josto@yahoo.fr

© 2008 Diana Johnstone

SOURCE: http://www.counterpunch.org/johnstone02182008.html

 

Priredio: Milan Djukić