IZA SVETSKE EKONOMSKE KRIZE BESNI RAT EVRA I DOLARA

„U svetu se ulažu monumentalni napori da se ova kriza odvoji od krize 2007-2008. godine i da se predstavi kao kriza javnog duga. Na taj način želi se da se bankari pomiluju, a da se sva krivica svali na neodgovorne države. Ti napori će verovatno i uroditi plodom, pa će se za desetak godina u literaturi pisati kako je kriza s kraja prve decenije 21. veka nastala zbog velike javne potrošnje“, otvorio je izlaganje u Institutu za evropske studije, Nebojša Katić, finansijski konsultant koji živi i radi u Londonu. Prema njegovim rečima, stvara se percepcija da je osnovni uslov rešenja krize da se stavi pod kontrolu javni dug, odnosno da se smanji potrošnja.

Prema analizama, ne postoji neka velika korelacija između visine javnog duga i izbijanja krize. Južna Koreja je u finansijsku krizu upala sa manje od 10 odsto BDP-a javnog duga, a Irska koja imala najzdravije finansije u Evropi sa javnim dugom od 25 odsto BDP-a. Španiju je pogodila finansijska kriza u trenutku kada je imala javni dug 36 odsto BDP-a, dva puta manji nego nemački. S druge strane, Grčka i Italija su ušle u krizu sa dugom većim od 100 odsto BDP-a.

Opet, u krizu ne morate ući ni sa dugom od 185 odsto BDP-a, koliko je Japan imao kada je izbila svetska ekonomska kriza, a čiji javni dug sada iznosi 225 odsto BDP-a.

„Medijski prostor se zatrpava tezama koje su odvojene od prakse, a to je da je javna potrošnja zlo. Najveći udeo javne potrošnje, preko 50 odsto BDP-a, imaju Francuska, Danska, Belgija, Austrija i nijedna nije u fundamentalnom problemu, mada Francuskoj i Belgiji preti kriza“, objašnjava Katić.

Međutim, između deficita tekućeg bilansa i finansijske krize postoji jaka korelacija i sve države koje su ušle u krizu imale su duge kontinuirane periode deficita tekućeg bilnsa, odnosno drugim rečima, nijedna država sa suficitom tekućeg bilnsa nikada nije ušla u krizu, osim Rusije 1998. godine.

„Deficit tekućeg bilansa govori koliko cela država troši više nego što zarađuje. Svejedno gde je generator potrošnje, kod privrede, stanovništva ili države, važan je krajnji rezultat. Na primer, u Grčkoj je generator krize bio javni dug. Kod nekih drugih zemalja privatni sektor je previše trošio. Potrošnja države može da se pokrije štednjom stanovništva i privrede, kao što je to u Japanu slučaj. I Nemačka ima javni dug od oko 85 odsto BDP-a, koji je mmnogo viši nego španski, ali koja zbog visokog suficita tekućeg bilansa može to da izdrži. Neprekidno se ukazuje da je evrozona propao projekat. Ja mislim da nije, uprkos grešci u sistemu. Integracija u evrozonu donela je velike prednosti poput transparentnosti cena što po pravilu znači dobru alokaciju resursa, manje finansijske troškove, kao što su troškovi konverzije ili osiguranja od valutnih rizika. Evrozona se uvođenjem evra zaštitila od dolarskih šokova, a poseban problem se dešava kada se dolarski šokovi razrešavaju, jer SAD uvek diktira svoje uslove i ne odstupa od svoje politike“, ocenio je Katić u Institutu za evropske studije.

Greška u sistemu

„Nema sumnje da evro želi da potisne dolar sa pijedestala jedine svetske rezervne valute. Formiranje evrozone bio je planiran udar na dolar. Početkom 2002. godine kada je uvedena novčanica evra, Prodi (Romano, premijer Italije prim.nov.) je izjavio da ništa više neće biti kao što je bilo i da je to uvod u bipolarni svet. Evro je kruna evropske ekonomske, ali i političke, emancipacije od SAD. U analizama evra devedestih godina kada je on i uvođen, uočeni su svi nedostaci koji se danas vide, pre svega jedinstvena moneta naspram autonomnih fiskalnih politika“, smatra Katić.

U startu je Bundesbanka bila protiv ulaska Grčke, Španije i Portugala u evrozonu, jer su procenili da njihove ekonomije nisu spremne za jedinstveni monetarni sistem, ali i protiv Belgije, Italije i Švedske jer su njihovi deficiti tada bili previsoki.

„Ipak, nada je trijumfovala nad zdravim razumom. Osim toga, postojao je i politički motiv. Ako se napravi tvrdo jezgro, Evropa bi bila podeljena na dva dela što bi ugrozilo stabilnost Evrope kao celine. Doneta je politička odluka očekujući da će fiskalne politike konvergirati i na kraju prerasti u evropsku fiskalnu uniju ili drugim rečima u Sjedinjene države Evrope. Pojam optimalne valutne zone podrazumeva potpunu mobilnost resursa, kapitala i ljudi. Mobilnost kapitala u EU je nesporna, ali mobilnost radne snage, zbog raznih ograničenja, nije na nivou optimalne valutne zone. S druge strane, ona nije ni niska, recimo i u SAD imamo slabiju mobilnost ljudi, pa tako Amerikanci latinskog porekla teško će otići da žive i rade sa juga u Konktikat ili Masačusets“, ističe Katić objašnjavajući neke od uzroka problema evrozone.

Prema njegovim rečima, suština problema je da je do uvođenja evra svaka zemlja nosila svoj rizik zauduživanja. Grci su plaćali višu kamatu nego Nemci, a razlike su bile značajne i rast kamata bi uticao na smanjenje javne, ali i privatne potrošnje, jer su te kamate određivale i nivo unutrašnjih kamatnih stopa.

„Uvođenjem evra kamatne stope su se približile, pa su se Grci zaduživali po sličnim kamatnim stopama kao Nemci. Kada se lako dolazi do sredstava, onda se lako i troše, pa se lako finansirao budžetski deficit i kreditirao privatni sektor.

Treba napomenuti da 1999. godine, kada je faktički uveden evro, evropske zemlje su se nalazile u različitim fazama razvoja. Takoje Irska privreda bila pregrejana, imala je rast od čak devet odsto, dok je Nemačka imala rast od dva odsto. Monetarnu politiku je određivala Nemačka kojoj su odgovarale niske kamatne stope, a za Irsku je to bio signal za novo enormno trošenje. To ide na dušu Nemačke, jer se monetarna politika krojila prema nejnoj meri“, osvrnuo se on na početke evrozone.

Rat dolara i evra

Dolar je 70 godina dominirao u svetskom finansijskom sistemu i izvlačio velike koristi i SAD ne žele toga da se odreknu. Sve sirovine se kotiraju u dolarima, pa kada kupite naftu, bakar ili pamuk morate da nabavite dolare da bi ih platili. Najveći deo Azije, Južne Amerike i Australija prodaju robu za dolare. Tako velike količine dolara kruže svetom, ne ulaze u Ameriku i vrše pritisak na cene. SAD mogu a štampaju doalre koliko hoće, a da nemaju inflaciju.

„Prednost rezervne valute je i što ako hoćete dolare, morate za njih da date robu. Tako SAD koje štampaju dolare, uzimaju robu za papir. Osim toga SAD imaju i jeftino finansiranje deficita. Javni dug SAD je 100 odsto BDP-a, odnosno 14.000 milijardi dolara. Očekivalo bi se da im sa tolikim dugom skoči cena zaduživanja, ali oni i dalje jeftino finansiraju javni dug i privredu. Poslednjih godinu, dve imamo strahovit medijski napad na evro. Nema dana da neki poznati ekonomista ne očita opelo nad evrozonom. Kao da niko ne primećuje da je javni dug SAD 100 odsto BDP-a, a dug evrozone 85 odsto BDP-a. Očekivalo bi se da se finansijska tržišta okrenu protiv dolara, ali to se ne dešava. Pri tome, Evropa pokušava da dovede svoje budžete u red, dok SAD ne radi apsolutno ništa po tom pitanju. Naprotiv, kada evrozona izađe sa nekim merama štednje odmah se pojave kritike kako nije dovoljno i nije na vreme“, ukazuje ova analitičar na čini se apsurdno ponašanje svetskih finansijskih igrača.

„Špekulativni pritisak finansijskog sektora na evrozonu je strahovit. Tržišta iskazuju nepoverenje prema mogućnostima država da servisiraju dugove iako je veliki novac tih država potrošen upravo na saniranje finansijskih institucija. Desilo se čak da u novembru Nemačka emituje obveznice, oko šest milijardi evra, i u trenutku kada nemate gde da uložite pare, kada se pojavljuje verovatno najkvalitetnija hartija u svetu, prodaje se svega 60 odsto emisije. Mislim da je baš zbog toga Nemačka odustala od zahteva da finansijska tržišta učestvuju u sanaciji javnih dugova. Došlo je dotle da se finansijska tržišta igraju sa Nemačkom, kao sa Grčkom“, napominje Katić.

Uloga rejting agencija

Posebna je uloga tri najveće američke rejting agencije koje neprekidno dovode u pitanje mere koje donosi Evropa i obaraju rejtinge. Smanjenje rejtinga automatski znači skuplje zaduživanje. To su iste rejting agencije koje su pre tri, četiri godine hipotekarne obveznice, koje su bile đubre, ocenile sa AAA. Njihov uticaj nije samo medijski, već i efektivni jer centralne banke uzimaju za kolaterale prilikom kupovine obveznica samo hartije sa visokim rejtingom.

„Zbunjuje fokusiranost finansijskih tržišta na evrozonu i zanemarivanje dešavanja u SAD. Finansijskim tržištima, bankarima, ne odgovara evro. Njima više odgovara puno valuta gde mogu da zarađuju na trgovini devizama, konverzijama, prodaji instrumenata za zaštitu od kursnog rizika. Osim toga Brisel je jedini koji pokušava da uvede finansijski kazino u red. Evropska unija hoće od 2012. godine da uvede porez na finansijske transakcije, kako bi se podigli troškovi finansijskih špekulacija i one postale naisplative“, ističe Katić i napominje da „Iako imam veliko poštovanje prema nemačkoj ekonomiji, njihovom ekonomskom konceptu okrenutom proizvodnji i koji nije trošadžijski, čini se da Nemačka sada fundamentalno greši. Evropska centralna banka se zasniva na principima Bundesbanke, koja je čvrsta institucija koja se ne šali sa novcem. Pre evrozone, države su se destabilizovale napadima na valute. Međutim dešavalo se da se centralne banke udruže i da se odupru, a pošto ti napadi koštaju špekulanti bi odustali. Sada špekulanti umesto valuta napadaju obveznice, a pošto je doktrina ECB da ne reaguje na te napade, oni mogu da rade šta hoće“.

ECB pod uticajem Nemačke ne radi ono što bi trebalo, smatra on i ocenjuje da će početi onda kada parlamenti članica usvoje mere štednje.

„Nemci se sada plaše da puste novac, pa da zemlje u finansijskim problemima odustanu od štednje. Samo se bojim da to ne bude kasno“, upozorava on.

U javnosti se često pominje kao jedan od izlaza da neke članice napuste evrozonu. Katić smatra da bi to bio kraj evrozone, a kraj evrozone značio bi i kraj Evropske unije.

„Fundamentalni način razrešenja krize je formiranje fiskalne unije, odnosno Sjedinjenih država Evrope. To bi značilo da se porez ubira u EU, da se sliva u Brisel i onda odatle se šalje kome koliko treba. Mana je da bi time sve evropske države faktički prihvatile apsolutni gubitak suvereniteta i njihovi parlamenti više ne bi ni o čemu odlučivali“, zaključuje on.