Američki "Donald Kuk" u Odesi

Nemačka i Francuska oduprle su se američkom zahtevu da kod Kerča vojno provociraju Rusiju, obelodanjeno je u petak, dobre tri nedelje posle Minhenske konferencije o bezbednosti u čijim je kuloarima na zahtevu Vašingtona Berlinu insistirao potpredsednik SAD Majkl Pens (“Merkel Is Said to Reject U.S. Pressure to Provoke Russia’s Navy”, Bloomberg).

Trampov “broj 2”, pokušao je da američku anti-rusku akciju izdejstvuje pritiskom na kancelara gospođu Angelu Merkel – “da pošalje nemačke (ratne) lađe da prođu tesnacem između poluostrva Krim i kopna Rusije, da pokažu Putinu da se zapadne sile neće odreći svog prisustva u tim vodama”.

Gospođa kancelar “je odbila”. “Francuska je takođe odbila da učestvuje, procenjujući ideju kao nepotrebnu provukaciju”, citirane su agencije koje su javile o događaju.

Angela Merkel i Emanuel Makron u Ahenu 22. januara 2019.

Uniforma za biralište

Agresivna američka zamisao zapravo je ukrajinska ideja, ali i usvojena je i podržana od SAD.

Predsedniku Ukrajine Pjetru Parošenku hitno je potrebno da, u oči izbora za šefa države gde je manje izgledni kandidat, sebe predstavi kao ratnika-oslobodioca Krima.

Novembra 2018, nesuđeni oslobodilac doživeo je, međutim, u toj zamišljenoj svojoj roli fijasko. Dva omanja ukrajinska ratna broda i jedan tegljač, odaslati da - svrstani u konvoj - iz Crnog mora uplove u Azovsko, a da ignorišu upit ruskih vlasti za prolaz ispod Kerčanskog mosta, zaustavljena su od ruske mornarice.

Brodići su jedno vreme zadržani a onda vraćeni Ukrajini. Međutim, brodske posade, ostale su do daljeg u pritvoru i podvrgnute su isleđivanju.

Moskva je slučaj tretirala shodno onom što je on i bio, kao provokaciju. Želelo se da se ospori međunarodno nepriznata ali faktički postojeća suverenost Rusije u vodama Krima i na Krimu.

Pens pokunjen Merkel zablistala

Odbijanje Evropljana, Nemačke i Francuske, da vezanih očiju slede za potrebama sile preko okeana, događaj je vredan pažnje.

Potpredsednik Pens nije ušao bos u trnje samo povodom “pokazivanja barjaka” NATO kod Kerča i u Azovu. Njegov poziv u Minhenu, da “evropske snage osiguraju stabilnost Sirije posle povlačenja SAD takođe je odgurnut u stranu”. A, u isto vreme, i njegov zahtev nacijama EU da slede za primerom Amerike, i da ne poštuju nuklearni sporazum sa Iranom. Da blokiraju i bojkotuju Teheran.

I dok je Amerikanac delovao pokunjeno, u Minhenu je zablistala Angela Merkel. Merkel je kritikovala Trampove pretnje uvoznim dažibinama na evropske automobile, objašnjavane američkom “nacionalnom bezbednošću”. Ona je rekla, da Nemačka hoće da dosegne “prečku” NATO pakta u troškovima odbrane, ali to će učiniti “sopstvenim tempom”. Zatim, zastupala je da Evropa ostane privržena obavezama iz sporazuma sa Iranom...

Sada, kada se to tumači, kažu, Merkel je bila uznemrena “agresivnim i koordiniranim” diplomatskim pritiskom SAD na Berlin, da se obustavi gradnja ruskog gasovoda Severni tok 2. Navodno, ona je zbog toga bila u toj meri energična, istupajući u Minhenu. “Gasna veza” je simbol napora Angele Merkel da ostane angažovana s Putinom, uprkos Ukrajini.

Voker i Parošenko

Koncem februara, u luci Odesa ukotvio se američki raketno naoružani razarač Donald Kuk.

Ovaj ratni brod je obično stacioniran u Gibraltaru, ali ovog puta prošao je Bosfor i uplovio u Crno more. Namera Vašingtona je da pojavom ratne lađe u luci i vodama Crnog mora, SAD “pošalju signal Putinu” (“NATO steps up naval presence on the Black Sea”, DW com).

“Signal” bi Moskvi trebalo da ukaže da Crno more “nije rusko”, već će postati otvoreno vojnom prisustvu NATO pakta.

Januara, Kuk se ukazao u gruzijskom Batumiju. Talasao je, vežbajući sa gruzijskom obalskom stražom. A potom se usmerio u Odesu. Tu je 26. februara imao funkciju političke modne piste – primivši na palubi Pjetra Parošenka u društvu Kurta Vokera, Amerikanca zaduženog za Ukrajinu.

S pojavom u Ukrajini Vokera, pre tri godine, tzv. sporazumi iz Minska o rešenju krize postali su deplasirani. Voker ne želi razgovor o bilo kakvim “pravima” građanskim ratom stvorenih “republika” Donjeck/Luganjsk. Amerikanac govori da su to “ruski okupirane teritorije” i zastupa da problem može rešiti samo novi rat – vojna ofanziva oružanih snaga Kijeva.

Tu vrstu “političkih nežnosti” su sada jedan drugom šaputali partneri “signalisti Putinu”, Parošenko i Voker. Razumljivo, pred buljukom kamermana. Namena recitala je da pesmicu čuju Parošenkovi birači.

Sastanak na ratnom brodu je “simboličan”, deklamovao je Parošenko. Prisustvo američke lađe u Odesi je “važan signal Kremlju”, da je “Krim ukrajinski”, i da je “sloboda plovidbe u regionu garantovana”, rekao je. U Crno more dolazi NATO.

Predsednik Ukrajine Pjetro Parošenko, desno, rukuje se sa američkim specijalnim predstavnikom za Ukrajinu Kurtom Volkerom prilikom posete razaraču američke mornarice Donald Kuku u Odesi, Ukrajina, u utorak, 26. februara 2019. godine

Nije da su baš voljni

Dolazi ali i ne dolazi, zavisi od toga kako se tumači, reklo bi se gledano sa strane.

Pre Donalda Kuka, Odesu je posetio još jedan američki brod drgačije namene, a i jedan britanski, izviđački.

Parošenkova ideja je da NATO obrazuje u Crnom moru odgovarajuću formaciju i da, ne pitajući, “grune” u Azov kroz Kerč. Bilo bi dobro za predsedničke izborne izglede, verovatno kombinuje ukrajinski akter.

U stvarnosti, nema volje za neko takvo “gruvanje” kod onih koji bi trebalo da “grunu”, pokazala je uostalom i reakcija Berlina i Pariza na tu ideju.

Krim je tvrđava načičkana ruskim ratnim sredstvima ogromnog ubojnog potencijala i šepuriti se sa nekoliko lađa - smešno je. Osim toga, Konvencija iz Montrea zabranjuje zemljama koje nisu crnomorske da u to more šalju ratne brodove na duže od 21 dan. Treće, šta će o svemu reći Turska, ključar pomorskih “vrata” iz Egeja u Crno more i obratno?

Američki raketni razarač Donald Cook 25. februara stiže u luku Odesa

Turska čuva prolaz

Turska je članica NATO, međutim “sa sopstvenom glavom”. Ankara ima više sporenja sa Sjedinjenim Državama a i sa Evropom nego sa Rusijom, u susedstvu. Naprotiv, s Rusijom tradicionalno dobro sarađuje ekonomski, zatim u Siriji, a i na Kavkazu, u borbi protiv terorizma.

Najzad, Azovsko more, u koje bi Kijev želeo da uvede zapadne ratne lađe, zakonski pripada samo Rusiji i Ukrajini, nikako i trećim stranama. Sporazum Rusije i Ukrajine iz 2003, određuje da je Azovsko more, unutrašnja vodena masa dostupna korišćenju samo tim zemljama.

Bivši vice-admiral nemačke mornarice Hans-Joakim Strajker, izjavio je da Moskva nedvosmisleno naznačuje da su Crno more i Azovsko more Rusiji od posebnog interesa “i da tu ne treba da plovi niko drugi”.

To je “apsolutno neprihvatljivo” ali - tako je. Ko bude želeo da ospori tezu morao bi da rizikuje.

Narednih nedelja i meseci će, znači, postati jasno da li šepurenje Donalda Kuka u Odesi nagoveštava spremnost SAD na rizik ili je lađa doplovila “za slikanje”. Odbijanje Berlina i Pariza da učestvuju u predstavi - upućuje na to drugo.