Zašto Amerika zapostavlja Srbiju

“Zašto je Amerika slepa za svetlu budućnost Srbije”, pita na jednoj od stranica američkog Nešenel interesta Gordon N. Bardos, predsednik jedne od savetodavnih firmi specijalizovanih za jugoistočnu Evropu.

Motiv autora za pitanje istaknut je već u podnaslovu članka – navodom da “Beograd nudi mnogo mogućnosti koje spoljno-politički establišment Vašingtona nema volje da raspozna”, a povod je, razume se, poseta predsednika Rusije Vladimira Putina Srbiji, u četvrtak minule nedelje.

Ako je reč o Evropi, a pogotovo SAD, ne bi se moglo reći da je visoka ruska poseta Beogradu imala “svetski odjek”, ali ona jeste primećena.

Opisana je uz nekoliko, kada je reč o Srbiji, Rusiji i Balkanu, uglavnom rutinskih zaključaka. Na primer, da je “ruski lider želeo da poveća uticaj Moskve na Balkanu, dok je njegov srpski kolega želeo da se ukloni od anti-vladinih protesta”, kako je političku stvar zapazio kroz svoju dioptriju nemački Dojče vele.

Ili, da je poseta Beogradu donela Putinu “priliku da utvrdi jedne od svega nekoliko bilateralnih odnosa koje Rusija ima u Evropi, i (da) ojača tvrdnje Moskve da je na Balkanu održala uticaj” – što je opet kliše na koji je sveo celi događaj Gardian.

Matematika politike

Ni jedno ni drugo nije netačno. Ali dva šablona nisu i sav sadržaj političkog slučaja, i u tom smislu zanimljivo je ono dodatno – određeno “slepilo Vašingtona”, uz koje i Kina, ne samo Rusija, čine važne prodore na Balkanu, dok SAD ostaju politički pasivne, što svojim tekstom sugeriše Bardos.

“Brojke govore same za sebe”, piše američki autor. “Poslednji predsednik SAD u poseti Beogradu bio je Dzimi Karter, 1980.

Vladimir Putin, na drugoj strani, je na četvrtom putovanju u Srbiju od kako je došao na vlast 2000. ( uz dopunu da je Dmitrij Medvedev posetio Beograd 2009, tokom svog roka na mestu predsednika Rusije ).

Još više, Putin se do sada sreo sa sadašnjim srpskim predsednikom Aleksandrom Vučićem najmanje četrnaest puta.

I Rusi nisu bili sami u udvaranju Beogradu tokom poslednjih nekoliko godina. Kineski predsednik Si Đinping je posetio Srbiju 2014. i ima drugu posetu planiranu za kasnije ove godine.

Sve ukupno, Đinping je imao pet službenih sastanaka sa svojim srpskim kolegom od 2014. Suprotno tome šta Kinezi i Rusi čine, ni jednom nije bilo nekog službenog bilateralnog sastanka između predsednika Sjedinjenih Država i predsednika Srbije (ili prethodnika, federalne Jugoslavije)”, piše autor.

Klinton i Gor

Nekoliko faktora mogu objasniti razliku u pristupu velikih sila Srbiji.

Prvi, da je gro američkih postupaka prema Balkanu nasleđe 1990-ih, kada su tvorci politike poput predsednika Bila Klintona i potpredsednika Gora odlučili da bi, “pomažući na Balkanu ‘muslimansku stvar’ unapredilo ugled Amerike u islamskom svetu”.

“Za nevolju, napadi 9/11 – čijih su nekoliko organizacionih, finansijskih i operativnih izvršilaca bili bosanski džihad veterani – otkrili su intelektualnu olakost i manjkavost takvih naivnih verovanja.”

Drugi razlog što su se tvorci politike u Pekingu i Moskvi uposlili posetama Beogradu je to “što znaju kako da čitaju putnu kartu”.

Najvažniji kopneni i primorski koridor između zapadne Evrope i istočnog Mediterana, i između Baltika i Egejskog mora, ide kroz Srbiju. Kinezi sigurno to raspoznaju kada im se investicije u toj zemlji primiču cifri od deset milijardi dolara.

Američka balkanska politika se, suprotno tome, više od dve dekade usredsredila na Bosnu i Kosovo, koji su geografski i po objektima strateški drugorazredni ili, povremeno, na Makedoniju i Crnu Goru, da bi se promovisala NATO integracija.

Treće, spoljno-politički establišment Vašigntona ne želi, izgleda, da shvati koliko se svet promenio tokom dve poslednje dekade. Sjedinjene Države nisu više (ukoliko su i bile) ono što je Madlen Olbrajt nazivala “nezamenljivom nacijom”, i u višepolarnom svetu sada male zemlje imaju političke, ekonomske i strateške opcije.

Na Balkanu su Kina i Rusija

Drugačije kazano, ni priroda ni međunarodna politika ne dopuštaju vakuum, te ako Vašington izabere da se ne angažuje s bilo kojom pojedinom zemljom, spremne su druge zemlje da istupe napred kao partneri i investitori.

“Gledano iz te perspektive, teško je shvatiti kako benigno (ili maligno) zanemarivanje Beograda od Vašingtona doprinosi spoljno-političkim interesima SAD. Kako je jedanput rekao predsednik Barak Obama, ‘smešno je’ verovati da je ‘ne razgovarati’ sa zemljama kazna za te zemlje. A ipak, dok je predsednik Obama bio voljan da pođe protivnicima SAD, kao što su Kuba i Vijetnam, i predsednik Tramp bio voljan da se sretne sa Kim Džong-unom, Vašington čak i četvrt veka posle ratova 1990.-ih više voli da zvaničnike Beograda drži (od sebe) na dužini ruke.

U tome nema, dabome, strategijske logike, ali to pokazuje razmere u kojima balkanska politika SAD ostaje zarobljenik specijalnih interesa i etničkih lobija, koji veruju da im je od koristi da koliko god mogu duboko zabiju klin između Vašingtona i Beograda”, navodi Bardos.

Kratkovidost Amerike

Autor članka rezerviše za takvo stanje u rasuđivanju Vašingtona -  izraz “kratkovidost”. Kratkovidost “preti da ugrozi napredak koji jeste postignut” između Vašingtona i Beograda.

Prvi primer je to što mediji Srbiju opisuju “kao istureno utvrđenje Rusije na Balkanu”, a u stvarnosti, “fakat je nešto sasvim drugo”. “Srbija je član programa Partnerstvo za mir NATO pakta i zaključila je s paktom Sporazum o statusu snaga (SOFA). Kao što je vojni analitičar Džon Kapelo zapazio, odnosi Srbije sa Evro-atlantskom alijansom nisu bili nikada čvršći.”

Tokom posete Beogradu 2017, preminuli senator Džon Mekejn, izjavio je da je Srbija Sjedinjenim Državama “najvažniji odbrambeni partner”, sa devedeset zajedničkih vojnih aktivnosti tokom jedne godine.

“Najzanimljivije, NATO oficir za vezu u Beogradu, smešten je u zgradi srpskog Ministarstva odbrane, samo sprat ispod kancelarije samog ministra odbrane”, navodi autor članka. Slično je i sa stavom Srbije u odnosu na EU.

U EU za deset ili petnaest godina

“Sadašnji srpski predsednik vlade Ana Brnabić (koja je decenijama radila za USAID) javno je rekla da kada bi se biralo između Rusije i EU, Srbija bi izabrala EU.

Za nevolju, u kontekstu Evrope koja se rapidno menja, pitanje koliko se dugo takva politika i odnosi mogu održati ostaje otvoreno, da li će se uopšte dogoditi prijem Srbije u EU.

Taj događaj projektovan je da se dogodi najmanje deset do petnaest godina od danas, i Vašington – mada ne preduzima kaznenu politiku prema zemlji –bira da je radije ignoriše” zaključuje u članku za Nešenel interest BArtos, predsednik strateško-konsultantske firme SEERECON.

Autor ne zapaža šta SAD imaju od ustupanja inicijative na Balkanu drugim silama. Jer, “ako se balkanska stabilnost uzme kao nešto više od prostog ispunjavanja liste želja lokalnih klijenata Vašingtona”, tada je širi politički pristup SAD regionu neophodan.

Putinova poseta Beogradu dobar je povod da američki tvorci politike razmisle o tome, predlaže Gordon N. Bardos.