Trenje u Azovskom moru

Ukrajinske oružane snage “jačaju svoje mornaričko prisustvo u Azovskom moru”, objavio je pre tri dana britanski Janes.com, sajt stručan za izveštavanje o vojnim stvarima.

Reč je o isporuci i prebacivanju u ukrajinski primorski Berđansk, na obali Azova, zapadno od Mariupolja, prvog od tri oklopljena borbena čamca, katera, “project 58155 gyurza-m”, dostavljenog iz ukrajinskog vojnog brodogradilišta do luke – na točkovima.

Alternativni put bio bi naokolo, oko čitavog Krima, pa ispod krimskog mosta kroz Kerč. Ali, to je iz mnogo jasnih razloga neostvarivo.

Čamci za “moskito-ubode”

Kater je naoružan najsavremenijim topom i anti-brodskim raketama.

Ideja o upotrebi serije takvih čamaca podrazumeva dejstvo u odbrani obale “moskito-ubodima”, u očekivanju da brodovi imaju funkciju odvraćanja od invazije obale pomorskim snagama.

Ideja je iz ukrajinskih konsultacija sa američkim vojnim stručnjacima. Vašington produžava vojnu pomoć Kijevu, uz ostalo i dostavom letalnog oružja, potvrđeno je brojnim izjavama, a rekao je to za Dojče vele i Kurt Voker, specijalni predstavnik SAD za Ukrajinu.

Nacionalni savet Ukrajine za bezbednost i odbranu, odobrio je na svom zatvorenom sastanku 6. septembra “celi niz mera za jačanje vojnog prisustva u Azovskom moru i južnom regionu (zemlje), prikladno dekretu predsednika Pjetra Parošenka”, piše Brjus Džons iz Jane’s Navy International.

Deo koncepcije je i “stvaranje raketno opremljene grupe pomorske pešadije”, da kontrira potencijalnim amfibijskim napadima i pomorskom bombardovanju obale, piše Džons.

Berđansk i Mariupolj

Berđansk je varoš i luka ne odviše daleko od azovskog Mariupolja, lučko-industrijskog grada sa pola miliona stanovnika i privredom orijentisanom delom i na more.

Snage tzv. Donjecke narodne republike, jedne od dve službeno nepriznate autonomije ruski govorećih Ukrajinaca na istoku – 2014. u ofanzivi posle američki organizovanog puča u Kijevu, zaustavljene su od koalicije unijatskih, profašističkih i nacionalističkih formacija branilaca prevrata protiv Viktora Janukoviča, na svega dvadesetak kilometara od Mariupolja.

Grad je štaviše u jednom trenutku bio zauzet pa izgubljen, pod pritiskom tzv. Azovskog bataljona.

Takve koalicije naoružanih formacija obeležile su trenutak turbulencija u Ukrajini. Sve su bile protiv Rusije.

Vruć krompir Evrope i Rusije

Ali borci za ruski Donjeck nisu imali daha za još ta tri, značajnim delom ruski nastanjena primorska grada uz Azovsko i Crno more, Mariupolj, Berđansk i Odesu.

Mada, saglasno Džordžu Fridmanu i analitičarima do pre nekoliko godina njemu pripadajućeg Stratfora, zanesenim u tom trenutku iznad karte sa pozicijama post-sovjetskog NATO protiv stegnute i iz Evrope skoro istisnute Rusije – baš taj potez obale Crnog mora i Azovskog je ključan da bi Rusija mogla da, u slučaju napada sa Zapada, vojnički brani Krim.

Kao što je i sam Krim neizbežan u odbrani Rusije. Da ga Moskva nije povratila posledice bi bile kobne.

U slučaju propasti pokušaja Rusije da se njen dalji suživot sa Ukrajinom obezbedi u miru, federalizacijom zemlje kroz tzv. proces iz Minska, Moskvi i Evropi, ostaje vruć krompir utvrđivanja granice između NATO i Rusije.

Pridnjestrovlje.., Odesa

Saglasno Stratfordovim tekstovima tada, u vreme ukrajinskog prevrata, kote geostrateškog osiguranja Rusije u odnosu na NATO i Zapad, su Pridnjestrovlje, Odesa, Mariupolj... – logično, uz teritorijalni oslonac tog pojasa na Donjeck i, dalje, Luganjsk.

Iz toga sledi, Mariupolj, Odesa i Pridnjestrovlje, mogli bi se naći već u prvim vestima o posegnuću za “alternativnim sredstvima” razgraničenja NATO-Ukrajine i proruski nastrojenih krajeva zemlje.., ukoliko se inercija sadašnjeg neprijateljstva ne prekine. 

Zanemareni sporazum

Vest o prvom koraku Ukrajine u jačanju borbenog potencijala zemlje u Azovskom moru dobila je u listovima i na sajtovima publicitet koji značajno nadmašuje funkciju i potencijalni učinak samo tog jednog isporučenog plovila s topom na pramcu.

Razlog je prost – nagomilavanje oružja, bilo sa ukrajinske bilo sa ruske strane, odstupa od Sporazuma Ukrajine i Rusije iz 2003. (potpisali su ga tadašnji predsednik Ukrajine Leonid Kučma i Vladimir Putin) kojim je Azovsko more proglašeno za akvatoriju pod zajedničkom kontrolom, uz pravo da ga obe strane koriste bez ograničenja.

“Ukrajina i Ruska Federacija, dve istorijski bratske zemlje, određuju Azovsko more i Kerčenski prolaz kao ekonomski bitne za obe zemlje”, citirao je u tekstu o krizi RFERL.

Parošenko i NATO

Međutim, u vreme Sporazuma, nije bilo zaokreta koji je upečatljivo izražen zahtevom predsednika Pjetra Parošenka pre nedelju dana, da se težnja Ukrajine da kroči u članstvo NATO pakta – upiše i u ustav zemlje.

Parošenko želi armiranu garanciju orijentacije na vojni savez Zapada.

“Parošenko je izjavio da time radi u interesu većine Ukrajinaca koji podržavaju evrointegraciju i kurs ka članstvu u NATO”, objavila je Moskovska Nezavisima gazeta.

Parošenkova ofanziva proizvodi efekte u praksi.

Ukrajina je počela da u regionu Azova raspoređuje oklopljene čamce sa artiljerijom “kako bi kontrirala ruskoj agresiji na jugu” zemlje, navodi ukrajinski defence-blog.com.

Blog citira Oleksandra Turčinova, sekretara Ukrajine za bezbednost, koji je izjavio da je Rusija kod Kerča “ilegalno” izgradila most, a da sada jača i vojne snage u Azovskom moru.

“Mi zapažamo nastojanja Rusije da ustvari krene vojno-ekonomsku blokadu azovske obale Ukrajine”, citiran je Turčinov.

Turčinov je govorio o “adekvatnoj (vojnoj) kontra-akciji” Ukrajine. Pomenuo je prelociranje “jednog dela brodova mornarice”, “raspoređivanje dodatnih osmatračkih stanica duž obale i mora”, kao i “raspoređivanje snaga brzog reagovanja da se suprotstave ruskim provokacijama u regionu Azova”.

Moskou tajms, dopunjuje sliku situacije koja počinje ovim događajem da se razvija, još i navodom o ukrajinskim vojnim ojačanjima.

“Jedna grupa oružanih snaga (Ukrajine), uključujući kopnene snage, proširena je po odluci Generalštaba u znak odgovora

na agresivne akcije Rusije u Azovskom moru”, citirao je list ukrajinske vojne faktore.

Uspostavljeno je stalno prisustvo u Azovskom moru ukrajinske teritorijalne odbrane, raketnih i artiljerijskih snaga i armijske avijacije, “da bi se osigurala pouzdana odbrane obale”, naveo je themoscowtimes.com.

Evropa se više ne pita

Ukrajnsko-rusku toleranciju u zoni Azovskog mora “pretumbao” je i prepakovao u suprotno - aktuelni stav Vašingtona. SAD su preduzele sve što se može da politiku produženog neprijateljstva prema Rusiji utvrde “armiranim betonom”.

Faktičkim potezima Amerike, tzv. Sporazum iz Minska oduzet je iz ruku Evrope, pred kojom su kroz sastav tzv. Normandske četvorke figurirale Nemačka i Francuska, i predat u nadležnost bivšem funkcioneru NATO Kurtu Vokeru, u funkciji specijalnog izaslanika SAD.

Duh Minska, izražen je pozivom Kijevu i “republikama” Donjeck i Luganjsk da dođu za sto međusobnih pregovora – razumljivo, pošto će im Kijev prethodno priznati podobnost pregovarača.

“Decentralizacija za regione pod kontrolom pobunjenika do kraja 2015.”, kaže međusobno usaglašena i usvojena klauzula broj 6, potpisana od Angele Merkel, Fransoa Olanda, Vladimira Putina i Pjetra Parošenka – početkom 2015.

“Američki Minsk”

Sve što je trebalo da prethodi tome, a bilo je u nadležnosti “regiona”, ispunjeno je.  Nije svoje ispunio Parošenko, ohrabrivan od Vašingtona da to ne učini.

Potom se pojavio Voker kao ključni akter, sa crvenom olovkom.

U izjavi za Dojče vele, tokom minule nedelje, Voker je začas precrtao “regione”.

“...Entiteti o kojima govorimo, takozvane narodne republike u Luganjsku i Donjecku, nemaju mesta po sporazumima iz Minska.

Oni nemaju mesta u ustavnom poretku Ukrajine. Ako sledite logiku Minskih sporazuma i vraćanje tih teritorija pod kontrolu Ukrajine, tada ti entiteti nestaju”, izjavio izaslanik Vašingtona.

Američka teza je jednostavna – istok Ukrajine je pod okupacijom Rusije i tobožnji pregovori o primeni Minska trebalo bi da samo donesu vreme. Uz pomoć SAD Kijev treba osposobiti da problem reši vojnim sredstvima.

To je “američki Minsk”.

Čarke koje, kako izgleda, predstoje u Azovskom moru posledica su američkih ohrabrivanja Ukrajine. Ima posmatrača koji dopuštaju da je Parošenkova anti-ruski obojena i ratoborna orijentacija izazvana predsednikovim predizbornim motivima (na primer, Maksim Jusin, u moskovskom Komersantu), pošto je u trci za još jedan mandat u Kijevu.

Ali sve te rezerve u odnosu na stvarnost, da se izgledi za mir Rusije i Zapada gube rapidno, pod pritiskom na dugo utvrđenog neprijateljstva SAD prema Rusiji, mogu potrajati samo do proleća.

I nije isključeno da je čarkanje u Azovskom moru prva lasta tog predstojećeg teškog proleća.