Medvedev o ratu 2008. s Gruzijom

Pre deset godina, vojska Gruzije prešla je u noći između 7. i 8. avgusta 2008. granicu tada još gruzijske Južne Osetije i napala autonomiju pod zaštitom mirovnih snaga Rusije. Moskva je priskočila trupama, a u ishodu kratkog ali izgubljenog rata od pet dana, Gruzija je ostala i bez Južne Osetije i bez Abhazije.

Obe do tada gruzijske autonomije izjasnile su se za istupanje iz njenog državnog sastava. Da li je Moskva već pre ovog događaja slutila da u Gruziji sledi rat koji je neizbežan?

Ne, “nije bilo nikakve neizbežnosti”, odgovorio je na pitanje Komersantovog Vladimira Salavjova predsednik vlade Rusije Dmitrij Medvedev – u trenutku krize šef države koji je odlučio o ruskoj intervenciji. “...Da nije bilo neodgovornog, amoralnog i prestupnog ponašanja (Mihajila) Sakašvilija i njemu podređenih, ne bi bilo nikakvog rata”, izjavio je Medvedev.

Bilo je napetosti karakteristične za godine posle 1991. i ona se mogla zapaziti i u odnosima Tbilisija i dve gruzijske autonomije.

Pre 2008. bilo je izgleda da se to uravnoteži u političkom procesu. “Ali 2008, vlada Gruzije na čelu s predsednikom dala je zeleno svetlo agresiji, te se i dogodilo to što se dogodilo. Nije bilo neizbežno. To je bezuslovno bio subjektivan izbor Sakašvilija i njegovog okruženja”, rekao je ruski premijer.

Prišao s hrpom lepih reči

Medvedev je potvrdio da je “ u jednom trenutku izgledalo” da odnosi Moskve i Sakašvilija mogu biti dobri.

“Da, na početku se činilo nije rđavo, i pri prvom susretu, tek što sam stupio na dužnost predsednika, rekao je da bi želo da se uspostave odnosi, da računa s prijateljstvom – sve u svemu izgovorio je hrpu lepih reči.”

Ruski odgovor bio je predusretljiv, rekao je Medvedev. Razvijati odnose? Da.

“Nama su potrebni normalni, prijateljski odnosi s Gruzijom, našim susedom, spremni smo. Razumemo kakav je vaš unutrašnji sukob, razumemo da je zemlja izdeljena na delove, ali spremni smo da pomognemo – polako, ažurno doprinoseći procesu zbližavanja, sračunatog krajnjim ishodom na to da se očuva mogućnost opstanka u njenim granicama države, federacije, konfederacije, ili šta vec drugog.”

Sakašvili je rekao: “Ja sam spreman”, seća se Medvedev. Lideri su se posle toga sreli nekoliko puta usput, jednom u Astani.

“On je i tada, takođe, iskazivao svakojake želje, da nešto pretresa, razvija, a onda posle, kao da je nestao.” Početkom jula 2008. “isključio se iz veze”.

Verovao da će ga podržati Amerikanci

“U početku nisam tome pridao značaj, a sada sam sklon zaključku da je to bila već razrađena linija”, izjavio je Vladimiru Salavjovu Medvedev.

Medvedev procenjuje da se Sakašvili na jednoj strani ponadao u odnose novog rukovodstva Rusije “s njim lično”. Da će to biti neka garantija da se Rusija ne meša u to što je njegova namera sa autonomijama. A s druge strane, “do tada je već obavio iscrpne konsultacije sa svojim pokroviteljima, u datom slučaju sa Sjedinjenim Američkim Državama”.

Već su mu bili u poseti Kondoliza Rajs, državni sekretar SAD, potpredsednik Dik Čejni, bio je u kontaktu s pomoćnikom državnog sekretara za Evropu i Evroaziju Danijelom Fridom (“sovjetologom koji je uvek imao krajnje rusofobnu poziciju”)... “I ja mislim da se kod Sakašvilija formiralo čvrsto uverenje da će ga Amerikanci u bilo kakvom raspletu podržati.”

Mihail Sakašvili i Džordž Buš, mart 2008.

Posle “prisljavanja na mir”

Posle kampanje “prisiljavanja Gruzije na mir”, Moskva se obrela pred pitanjem šta dalje?

“Razmišljao sam neko vreme i zaključio da nema boljeg, nego priznati te dve tvorevine (Abhaziju i Južnu Osetiju, prim. P.P.) nezavisnim, predložiti na izgled nemogućno. Računao sam da bi se, pre svega, očuvao stabilan mir u buduće, očuvala stabilnost Zakavkazja i očuvala stabilnost u našem regionu. I to je po mom stanovištu bio jedini mogućni korak. Kroz neko vreme razgovarao sam s predsednikom vlade Vladimirom Vladimirovičem Putinom. On me je takođe podržao u tome”, opisao je Medvedev.

I nije bilo nikakve dalje rasprave?

“Bilo je diskusije, ima ih i biće ih, to je normalno za svako građansko društvo ( ... ) Ali ako je reč o stavu najvišeg političkog rukovodstva, taj stav je bio jedinstven.”

A primiti Abhaziju i Južnu Osetiju u sastav Rusije?

“Ako su to nezavisne teritorijalne tvorevine, ako su države, s kojima imamo sporazume i s kojima imamo saglasnost o razmeštaju tamo našeg vojnog kontingenta, tada je sve jasno, niko protiv njih neće ništa činiti.”

Spokojstvo uz granicu

Upitan, šta je Rusija dobila nezavisnošću dve bivše autonomije, Medvedev je odgovorio – mir u prvom susedstvu.

Upitan, zašto su se ruski tenkovi zaustavili ispred Tbilisija, zašto nisu produžili dalje, današnji premijer Rusije, ondašnji predsednik, izjavio je da je cilj Moskve bio “izbaciti gruzijsku vojsku iz Cinhvalija i zavesti red”. Sprečiti da sukob eskalira.

“Nije cilj bio to da se udari po Gruziji ili kazni Sakašvili”, rekao je.

Rusiji je to dalo mogućnost da smiri situaciju u Gruziji, ali i da očuva odnose sa Evropom. Takođe i sa SAD.

Rusija je osuđivana, ali nadležna evropska komisija je utvrdila da je “agresiju počela Gruzija”. U istoriju ulazi taj zaključak.

Upitan, zašto je sasvim drugačije stanje odnosa Rusije i Zapada povodom Ukrajine, Medvedev je odgovorio da su to “dve različite situacije”.

Da li je Rusija, priznajući Abhaziju i Južnu Osetiju, “razbila igru Zapada u tom regionu”, ubrzanje prijema Gruzije u NATO?

Medvedev je odbio da objašnjava uz termine “nečije igre” i “slamanja igre”.

Pošao je drugim putem, uz podsećanje na nestanak jednog od svojevremeno dva međusobno suprotstavljena vojna bloka. Međutim, “očuvan je NATO, koji nastoji da sa svih strana okruži Rusku Federaciju”, rekao je.

Sve članice pakta vide Rusiju kao potencijalnog protivnika.

Sve bliže granici Rusije primiče se oružje njenih protivnika.

Taktičko oružje, primaknuto granici, “dobija svojstva strateškog nuklearnog oružja, a takođe i nenuklearna sredstva, ima li se u vidu da su visoko precizna i sposobna da nanesu kolosalnu štetu”. Širenje NATO bezuslovno je opasno za Rusiju, rekao je. Dmitrij Medvedev je izrazio nadu da će svest o tome prevagnuti u nekom trenutku i u SAD i na Zapadu.