Tramp, “bomba” i Iran

U već poluvekovnom neprijateljstvu SAD u odnosu na Iran, s korenom u svrgavanju s vlasti u Teheranu političkog vazala Vašingtona šaha Reze Pahlavija još sedamdesetih prošlog veka, predsednik Donald Tramp je pred odlukom koja bi Iran mogla navesti da se vrati razmišljanju o eventualno iranskom nuklearnom oružju. Pogotovo poučen iskustvom Severne Koreje, koje nagoveštava da svetska super-sila zastaje pred zemljom koja ima “bombu”.

Pripreme Irana da proizvede “bombu”, godinama su bile deo inventar svetskih političkih kriza – sve dok se administracija Baraka Obame nije najzad saglasila s diplomatskim uspehom Evrope, Rusije i Kine u ubeđivanju Teherana da sedne za sto i ipak pregovara. Da odustane od nuklearnog oružja.

Alternativa tome podrazumevala je crnje od crnog, imaju li se na umu neizmirivo neprijateljstvo Irana i (pretpostavlja se) već “nuklearnog” Izraela – u stalnom ratu s pokretom Hezbolah, pomognutog od Teherana i angažovanog uz Palestince.

Pariz, London i Berlin, složno

Ponuđeni “dil” bio je prost, i još malo pa političkim čudom postignut: odustajanje Irana od oružja u zamenu za ukidanje teških međunarodnih sankcija kojima je bio podvrgnut.

Međutim, Tramp – skoro da je već odlučio da rasturi dogovor koji se primenjuje ima gotovo tri godine, i vrati se politici povećanog pritiska na Teheran blokadom, kaznama i pretnjom vojnim sredstvima.

Konačna odluka šefa SAD objaviće se za približno desetak dana, ali odlazak državnog sekretara Majka Pompea minule subote u Rijad, da od Saudijaca, osvedočenih suni-neprijatelja šiitskog Irana traži podršku za Trampovu politiku zaoštravanja prema sili koja je faktor rata ili mira na Bliskom istoku, sugeriše da je Tramp kocku već bacio. Izuzeće Ameriku iz obaveza sporazuma ili će nekim drugim koracima obeznažiti dogovor koji i Evropa i Rusija i Kina hvale, a uz mnogo muka je postignut.

Lideri Francuske i Nemačke, Emanuel Makron i Angela Merkel, gosti Vašingtona prošle nedelje,upotrebili su svo političko umeće da predsednika SAD odgovore od eventualno takve odluke ali, čini se, bez uspeha.

U ponedeljak, Evropa je čak učinila neočekivano. Objavljen je zajednički poziv Francuske, Nemačke i Britanije Americi – da ne odustaje od sporazuma. Odavno se Evropa nije na taj način složno izjasnila protiv jedne američke ideje, kao sada povodom predstojeće odluke Vašingtona o “nuklearnom sporazumu” sa Iranom.    

Težak sporazum

“Dil” Zapada, Rusije, Kine i Irana (Zajednički sveobuhvatni plan akcije) je “istorijsko diplomatsko dostignuće”, opisivala sva svetska štampa je još u vreme kada je sporazum postignut– zato što je Teheran bio prihvatio Plan kao garanciju bezbednosti Irana, uz koju Iran može da odustane od namere da izgradi sopstveno nuklearno oružje.

Sporazumu je prethodilo mnogo oružanih pretnji u jednoj skoro neprekidnoj krizi u odnosima Irana i Zapada, i kada je jula 2015. dogovor najzad potpisan – to je bilo posle dvadeset meseci istrajnog međunarodnog pregovaranja.

Osnovno načelo saglasnosti dve strane je prosto – Sjedinjene Države, Nemačka, Britanija, Kina, Rusija i Francuska, a i Evropska unija, prihvatile su da ukinu obogaljujući teške ekonomske sankcije Teheranu zbog iranskog nuklearnog programa (uključujući i oko sto milijardi dolara iranskih naprečac zarobljenih depozita u stranim bankama) a Iran će zauzvrat “demontirati” nuklearni program. U njegovom finalu se u relativno kratkom roku očekivala pojava iranske prve “bombe”.

Januara 2016, Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) verifikovala je stanje stvari u iranskim postrojenjima. Agencija je službeno izdala sertifikat da je provereni program “miroljubiv”.

Sve sankcije UN i drugih zemalja pojedinačno, finansijske, trgovinske i u sferi energije, motivisane iranskim nuklernim programom, ukinute su posle ove verifikacije IAEA.

Oko sto milijardi dolara iranskog novca u inostranstvu, blokiranog na računima gde je identifikovan, vraćeno je Teheranu pod režim slobodnog raspolaganja.

Uspešan nadzor IAEA

Od tada na dalje, nadzornici IAEA, nisu više ni jednom ponudili razlog za sumnju da Teheran eventualno ne poštuje svoj deo sporazumnih obaveza. Naprotiv, inspekcije su bile redovne, a i izveštaji IAEA redovno pozitivni. 

Sporazum sila i Irana dopuštao je Iranu da produži “miroljubiv” segment svog nuklearnog programa, “u komeracijalne, medicinske i industrijske svrhe, usaglašeno sa međunarodnim standardima protiv proliferacije”.

Zajednički sveobuhvatni plan akcije “ne obuhvata druga pitanja, kao balistički raketni program, kršenje ljudskih prava, pomoć terorističkim organizacijama i navodno ‘destabilizujuće’ aktivnosti na Bliskom istoku”, naveli su u doba potpisivanja nemački mediji. 

Postoji posebna rezolucija Saveta bezbednosti UN koja se tiče iranskog balističkog raketnog programa.

Sveobuhvatni plan blokirao je uranijumski i plutonijumski pristup Irana nacionalno proizvedenoj “bombi”.

U prvom slučaju, reč je o lokacijama Natanc i Fordou. Obogaćivanje urana u Fordou obustavljeno je u periodu od petnaest godina. Postrojenjima u Natancu, dopušteno je da tokom deset godina od sporazuma imaju pet hiljada centrifuga ukupno – umesto 20 hiljada centrifuga aktivnih pre sporazuma.

Centrifuge “s dozvolom” najstarije su i nisko efikasne, navedno je u opisima sporazuma.

Nedovoljno za jednu bombu

U istom kontekstu, Iran je oštro zasekao u zalihe uranijuma koji mu je bio na raspolaganju, smanjivši ih za 98 procenata – na 300 kilograma za period od petnaest godina.

Tri stotine kilograma nije dovoljno ni za jednu atomsku bombu. Pre sporazuma, Teheran je raspolagao uranijumom dovoljnim za deset nuklearnih bombi. Obogaćivanje uranijuma ograničeno mu je na 3,67 odsto – procenat daleko ispod 90 odsto, što je nivo obogaćenosti urana da bi se našao u nuklearnom oružju.

Plutonijumski pristup Irana nuklearnom oružju presečen je sličnim ograničenjima. Reaktor na “tešku vodu” u Araku, redizajniran je i nije više u stanju da proizvodi plutonijum podoban izgradnji oružja. Šipke goriva koje su zatečene otpremljene su u inostranstvo. Teheranu je zabranjeno da gradi reaktor na tešku vodu u sledećih petnaest godina od sporazuma... I sve to što je zahtevano, sve vreme je pod budnim okom međunarodnih nadzornika spolja. Oni uz proceduru najkraćeg najavnog roka imaju osiguran pristup svakom ugovorom naznačenom mestu ili postrojenju – uključujući i objekte vojske.

Dodatni zahtevi

Lideri Francuske, Nemačke i Britanije ističu da je postojeći sporazum i dalje “najbolji način neutralisanja opasnosti nuklearno naoružanog Irana”, rečeno je u saopštenju koje je London (sporazumno) objavio u nedelju. Prethodno, tri prestonice su se usaglasile o izjavi.

Međutim, imajući na umu Trampove prigovore da je sporazum rđav, da njime Iranu nije zabranjen razvoj projektila-nosača oružja i sl, Evropljani ističu ideju da se “diplomatski radi i dalje” i da se eventualo postigne sporazum i o dodatnim “važnim elementima”.

Moskovska štampa pominje Međunarodnu agenciju za atomsku energiju, navodeći izjavu Agencije da “od 2009. na dalje, u Iranu nije bilo znakova rada na proizvodnji nuklearnog oružja”.

Biće da sumnja da Iran “misli i dalje na bombu” i nije taj motiv koji Donalda Trampa pokreće u pravcu obnove političkog i vojnog pritiska na Teheran.