DOGAĐANJA NARODA
Kratka istorija srpskog mitingovanja
Predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije Slobodan Milošević, obraćajući se građanima koji su dovedeni fabričkim i drugim autobusima 19. novembra 1988. godine na beogradsko Ušće, rekao je:
"Bitku za Kosovo mi ćemo dobiti bez obzira na prepreke koje nam se postavljaju u zemlji i van nje. Pobedićemo, dakle, bez obzira što se i danas udružuju naši neprijatelji van zemlje sa onima u zemlji. A da bitku za slobodu ovaj narod dobija, znaju i turski i nemački osvajači".
Dve decenije od prvog velikog mitinga u Srbiji
Prema izveštaju TV Beograd, na tom čuvenom mitingu pre tačno dvadeset godina bilo je oko milion ljudi, po ostalim medijima, nekoliko stotina hiljada. Književnik Milovan Vitezović je u uvertiri za Miloševićevo obraćanje prvi put izrekao kasnije mnogo rabljenu frazu: "Dogodio se narod".
Potom, do današnjih dana, narod u Srbiji se "događao" mnogo puta, s različtim zahtevima i u promenljivoj masovnosti a poslednji put, sa gotovo identičnim zapaljivim "kosovskim" govorima, 21. februara ispred bivše Savezne skupštine, na skupu ‘’Kosovo je Srbija’’ u organizaciji nestajuće srpske Vlade. Te večeri je zapaljena ambasada SAD u kojoj je izgoreo demonstrant Zoran Vujović iz Novog Sada.
Paljenje američke ambasade u Beogradu, 21.2.2008. (foto: Pres)
Krug je tu nekako zatvoren. Jer, kada su Slovenci 27. februara 1989. iz Cankarjevog doma u Ljubljani poručili da se u Starom trgu na Kosovu, gde su štrajkovali albanski rudari, brani avnojevska Jugoslavija, sutradan je ispred Savezne skupštine (na istom mestu kao i pre mesec dana ove godine), održan veliki miting odakle su upravo "snage" iz Ljubljane optužene za razbijanje zajedničke države. Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija se posvađala oko Kosova, što je bio samo povod, ali ne i glavni uzrok početka raspada avnojevske države. Dvadeset godina kasnije samo je malo drugačije - ovog puta Srbija se posvađala oko Kosova.
Kraj avnojske Jugoslavije
Masa je pre 19 godina vikala: "Uhapsite Vlasija". Na bini kod stepeništa na ulazu u tadašnju Skupštinu SFRJ, Slobodan Milošević je izgovorio jednu od svojih čuvenih rečenica: "Ne čujem dobro, ali biće uhapšeni".
Pedesetak hiljada mitingaša (TV Beograd je prezentovala cifru od 300.000), mahom studenata, srednjoškolaca, radnika i Srba pristiglih sa Kosova i Metohije mitingovalo je ceo dan. Studentima iz Studentskog grada, koji su se tokom noći okupili ispred Skupstine Jugoslavije, zahtevajući energičan obračun sa kosovskim rukovodstvom, masovno su se pridružili radnici koje su aktivisti režima dovodili iz fabrika. Neki su pevali:
"Sad se narod uveliko pita ko će nama da zameni Tita, sad se zna ko je drugi Tito, Slobodan je ime plemenito".
Studenti, njih oko 5.000, tokom noći krenuli su ka Skupštini SFRJ a kolonu su predvodili rektor Univerziteta Slobodan Unković i predsednik Univerzitetske konferencije SKJ Petar Škundrić. Obojica kasnije postaju visoki funkcioneri Socijalističke partije Srbije. Studentima se ujutru organizovano priključuju radnici iz Rakovice i cele Srbije. Istog dana održana je sednica Predsedništva SFRJ o tome kako smiriti ovaj miting i donosi se odluka da im se obrati Raif Dizdarević, predsednik Predsedništva SFRJ.
Oko podne, pred Skupštinom SFRJ, pojavljuje se Dragan Tomić, predsednik Gradskog odbora Socijalističkog saveza Beograda, koji traži preispitivanje odgovornosti Stipe Šuvara i Štefana Korošeca, čelnika CK SKJ.
Dizdarević se oko 14,00 časova obraća masi pred Skupštinom, ali biva ispraćen povicima: "Ništa nisi rekao".
Kasno, u 22,30 Slobodan Milošević stupa na binu i poručuje - da će svi krivci za stanje na Kosovu biti "kažnjeni i uhapšeni" uz ono: "Ne čujem dobro…" Sutradan, uhapšen je Azem Vlasi, omladinski pa zatim partijski funkcioner sa Kosova. Neki kažu da je u Beogradu, ispred Skupštine SFRJ, umrla avnojevska Jugoslavija. Milošević je tada bio na početku "osvajanja Srbije", u niskom startu za dobijanje titule novog srpskog vožda. Okupljenima je saopštio: "Uskoro će biti objavljena sva imena i želim da vam kažem da će oni koji su se poslužili ljudima da manipulišu, radi ostvarenja političkih ciljeva protiv Jugoslavije, biti kažnjeni i biti uhapšeni".
Ovih dana po Srbiji se opet prebrojavaju neprijatelji, izdajnici, Brankovići i prodane duše.
Od Gazimestana do Haga
Sledio je Gazimestan, nezvanično Miloševićevo krunisanje. Brojkom okupljenih na ovom mitingu oduvek se manipulisalo. Cifre su išle u razmeri od nekoliko stotina hiljada okupljenih do čak dva miliona. Srbijom su prema poprištu Kosovskog boja išle kolone autobusa sa zadenutom ‘’voždovom’’ slikom na šoferšajbni. Vozovi su građane iz svih delova zemlje prevozili besplatno. Milošević je na Vidovdan 1989. (istog datuma kada je 12 godina kasnije isporučen Haškom tribunalu), na Gazimestan sleteo helikopterom i popeo se na ogromnu binu. Iza njega je pisalo ‘’1389-1989’’. Kažu da su se uzvici ‘’Slobo, Slobo’’ jasno čuli i u Prištini.
Trijumfalni gazimestanski skup povodom 600 godina Kosovskog boja, kojim je Slobodan Milošević definitivno ustoličen kao srpski vođa, imao je opet zanimljive simbolike. Pozivu na svečanost se odazvao gotovo sav diplomatski kor. Jedini koji nije došao bio je ambasador SAD Voren Cimerman. Mitingu je prisustvovao kompletan državni vrh uključujući Janeza Drnovšeka i Antu Markovića, jedino je izostao Stipe Šuvar, član Predsedništva SFRJ iz Hrvatske.
Milošević je na Kosovu polju između ostalog rekao: „Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene“. Ova rečenica često je vađena iz konteksta i navodjena je kao dokaz njegove ratnohuškačke politike. Istina je, pak, da nastavak govora, koji nije objavljivan tako često, i tadašnji Miloševićev način razmišljanja može bez problema da se "stavi u usta" onima koji danas zagovaraju takozvanu "i Kosovo i EU" politiku. U nastavku, naime, on je rekao: "Ali bez obzira kakve da su, ove bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na Kosovu Polju. Naša glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog i uopšte društvenog prosperiteta". Taj Miloševićev čuveni govor, zapravo, sav je prštao od bratstva i jedinstva i "neprijatelja Jugoslavije" i ni na jednom mestu kao neprijatelj Srba nije apostrofiran neki od jugoslovenskih naroda, niti narodnosti.
Juriš na "TV bastilju"
Vuk Drašković je zakazao demonstracije srpske opozicije na Trgu republike a glavni zahtev je bila ostavka direktora državne televizije Dušana Mitevića i četiri urednika nepopularne "TV bastilje": Slavka Budihne, Ivana Kriveca, Predraga Vitasa i Sergeja Šestakova. Sa terase Narodnog pozorišta okupljenim građanima su se obratili lideri opozicije a milicija je vodenim topovima i suzavcem pokušala da rastera demonstrante.
Vuk Drašković položio je cveće na Trgu republike, 9. marta 2008.
Poginuli su demonstrant Branislav Milinović i policajac Nedeljko Kosović. Njihove pogibije do danas nisu razjašnjene. Zna se da je na Milinovića pucala policija u Ulici kneza Miloša, dok je Kosović linčovan na ulazu u Beograđanku. Na ulicama glavnog grada uveče pojavili su se i tenkovi, odlukom Borisava Jovića, funkcionera SPS i predsednika Predsedništva Jugoslavije. Zabranjen je rad Radiju B92 i NTV Studio B, a Slobodan Milošević je u izjavi na TV Beograd demonstrante nazvao "snagama haosa i bezumlja". Prema izveštaju TV Beograd, bilo je nekoliko hiljada "huligana" a po ostalim medijima, između pedeset i dvesta hiljada.
DEPOS, "Zajedno", kontramiting
Usledio je Vidovdanski sabor koji je trajao od Vidovdana do 5. jula 1992. godine. Ostavku Slobodana Miloševića zatražila je opozicija organizovana u DEPOS, ali i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević koji je prvi put došao u Srbiju. Prvog dana govorili su patrijarh Pavle, prestolonaslednik i svi lideri opozicionih stranaka udruženih u DEPOS. Građani iz cele Srbije kampovali su u Pionirskom parku kod Savezne skupštine gde su svake večeri govorili istaknuti poslenici kulturnog i javnog života. Po izveštaju RTS-a, prvog dana prisustvovalo je nekoliko desetina hiljada "slučajnih prolaznika", po izveštaju Studija B - 700.000, a po izveštaju stranih agencija, od 200.000 do 500.000.
Od novembra 1996. godine do februara 1997. besneli su građanski i studentski protesti. Posle krađe na lokalnim izborima, koalicija "Zajedno" organizovala je svakodnevne proteste građana u većim gradovima Srbije. Uporedo sa građanskim, otpočeli su i protesti studenata. Pištaljke i šetnja bile su karakteristika protesta ali i kordoni milicije. Rezultati izbora priznati su posle dolaska izaslanika EU Felipea Gonzalesa i odluke Miloševićeva da donese takozvani "leks specialis". Protesti su trajali tri meseca i na pojedinim u Beogradu bilo je, prema medijskim procenama, i pola miliona ljudi.
U beogradskoj Ulici kneza Miloša, policija rasteruje suzavcem demonstrane 21. februara 2008.
Tokom tih demonstracija SPS je organizovala kontramiting kod Terazijske česme, na kome je govorio i Slobodan Milošević. Na skandiranje "Slobo mi te volimo", uzvratio je "Volim i ja vas". Pre, za vreme i posle mitinga bilo je nekoliko ekscesnih situacija između pristalica koalicije "Zajedno" i pristalica Slobodana Miloševića. Završilo se pogibijom jednog pristalice koalicije "Zajedno" (Predrag Starčević, na smrt prebijen na Autokomandi pod do danas nerazjašnjenim okolnostima) i teškim ranjavanjem člana SPO Ivice Lazovića, na koga je u Knez Mihailovoj pucao član SPS-a. Lazović je težak invalid i danas živi u Boljevcima. Bilo je više desetina povređenih u tučama na obe strane. Srbija je tog dana bila na ivici građanskog rata. Prema izveštaju RTS-a, bilo je pola miliona ljudi, a prema ostalim medijima - 40.000.
DOS i 5. oktobar
Polednji veliki miting u Miloševićevoj Srbiji bio je 5. oktobra 2000. godine. Posle višednevnih protesta i štrajkova širom Srbije, centralne demonstracije održane su u Beogradu gde se na poziv tadašnje Demokratske opozicije Srbije (DOS) okupilo više stotina hiljada ljudi, neki tvrde čak i milion. Demonstracije su bile kulminacija višednevnih protesta i štrajkova, organizovanih zbog odluke Savezne izborne komisije, prema kojoj je trebalo da se održi drugi krug izbora za predsednika SRJ, mada je Vojislav Koštunica u prvom krugu ubedljivo porazio Miloševića.
Na izborima 24. septembra 2000. kandidat DOS-a i lider Demokratske stranke Srbije, Vojislav Koštunica, dobio je 2.470.304 odnosno 50,24 odsto glasova birača, a Milošević je osvojio 1.826.799 odnosno 37,15 odsto.
Demonstranti su na plato ispred Savezne skupštine stigli u kolonama automobila, autobusa i kamiona dugačkim desetine kilometara, iz čitave Srbije, probijajući čak i buldožerima policijske blokade na putevima. Zgrada Savezne skupštine je demolirana, opljačkana i zapaljena, kao i zgrada RTS-a u Takovskoj ulici. Policija je ubrzo prestala da pruža otpor i mahom se pridružila narodu. U večernjim satima građanima se sa terase Skupštine Beograda obratio novi predsednik SRJ Vojislav Koštunica, a narednog dana, 6. oktobra, Milošević je priznao izborni poraz i čestitao Koštunici.
Smisao "gibanja" na ulicama
Pravo je čudo da je petooktobarski miting, koji se pretvorio u revoluciju, prošao bez "direktnih" žrtava. U demonstracijama je poginula Jasmina Jovanović iz Miloševca kod Velike Plane, koja je u trenutku dolaska na miting pala pod točkove kamiona na kojem je sedela. Momčilo Stakić iz Krupnja preminuo je od posledica srčanog udara. Povređeno je 65 ljudi. Spomen obeležje sa likom Jasmine Jovanović otkriveno je 5. oktobra 2002. godine u parku između ulica Kneza Miloša, Sarajevske i Mostarske petlje, nedaleko od mesta gde je izgubila život.
Mada i stabilna demokratska društva imaju svoje mitingaške periode, srpska "događanja naroda" bila su podeljena - na početku ona su organizovana pod "državnom kapom", deljeni su besplatni sendviči a mitingaši organizovano dovođeni vozovima i autobusima, dok je period devedesetih karakterisala borba protiv organizatora "okupljanja" s kraja osamdesetih i velika represija policije nad učesnicima. Međutim, uključujući i poslednji miting, četiri osobe poginule su u neredima što je, s obzirom na često vrlo napetu i incidentnu atmosferu tokom skupova, broj koji nije veliki i može se uporediti sa žrtvama u saobraćajnim nesrećama. Toliko žrava na drumovima u Srbiji, naime, dogodi se dnevno. Veće štete pretrpela su samo tri objekta (Savezna skupština, RTS i ambasada SAD), dok je svaki od mitinga, na svoj način, predstavljao određenu vrstu katarze ili pak zaoštravanja situacije u zemlji.
Sem petooktobarskog, valja reći, mitinzi u Srbiji ništa bitno nisu rešili. Bili su to samo pokazatelji određenih političkih ili društvenih "gibanja" a važne odluke za državu, donošene su mimo rulje, u kabinetima onih koji su narod i pozivali da se "dogodi".
