ČAVOŠKI: DEMOKRATIJA SE LAKO IZOPAČI U VLADAVINU OLOŠA

U radijskoj emisiji Atlantis ultra, pod pokroviteljstvom Dveri, 27. novembra gostovao je akademik Kosta Čavoški i razgovarao sa novinarkom Biljanom Đorović. Prenosimo neautorizovane delove iz ovoga razgovora o tiraniji i demokratiji, o medijima, o Tadiću, Koštunici i Šešelju, o Srbima na Kosmetu, o vojvođanskoj autonomiji i Demokratskoj stranci, o predstojećim izborima

Kosta Čavoški

O demokratiji

Još negde sedamdesete godine odlučio sam da napišem jednu doktorsku tezu pod naslovom Mogućnosti slobode u demokratiji. Ja sam se rukovodio Platonovom i Aristotelovom mišlju da je demokratija sporan oblik političkog poretka. Po samom Platonu ona je samo nešto ispred tiranije; tiranija je najgora. A i po Aristotelu je demokratija izopačeni oblik vladavine. Onaj oblik vladavine u kojem većina naroda vlada u opštem interesu, po njemu se naziva politeja, a onaj oblik političkog poretka u kojem većina vlada u vlastitom interesu a gazi manjinu, to je po njemu bila demokratija. Kasnije se koristio i izraz i olhokratija, što je vladavina, zapravo, ološa. I nije čudo da su totalitarni režimi tipa nacizma i fašizma nastavci demokratskog poretka. Hitler je na demokratski način došao na vlast. Nije, doduše, imao apsolutnu većinu na izborima nego samo relativnu, a onda je uz pomoć jedne male stranke napravio vladu koja je konstituisana i potom je ukinuo sve ostale stranke i ostao sam na političkoj sceni.

Otuda, demokratija zapravo danas nije najbolji oblik političkog poretka nego je najmanje zlo. Dakle, ona je prihvatljiva utoliko što od demokratije nema boljeg oblika političkog poretka, a ne zato što je to savršeni oblik političkog poretka. Po mom sudu, kako su to govorili Platon i Aristotel, najbolji politički poredak bila bi aristrokratija. Dakle, vladavina najumnijih i najpravednijih. Onih ljudi koji su spoznali, kako to kaže Platon, apsolutnu istinu i koji raspolažu najvećom vrlinom, pre svega moralnom, i mudrošću. No, kako takvih ljudi nema, ako ih je ikada bilo, ono što nam je preostalo to je demokratija. I kako demokratija ima ozbiljnih slabosti, one se lako mogu zloupotrebiti i izopačiti, ne samo u vladavinu ološa nego u jedan novi totalitarizam i to je upravo ono što se danas događa. Naime, u modernom vremenu, nestala je mogućnost neposredne demokratije, jer su političke zajednice postale mnogobrojne. Recimo u Atini nije više bilo od nekoliko desetina hiljada slobodnih građana. Tu se misli samo na muškarce, pa su mogli građani da se skupljaju na Agori i bilo je potrebno recimo 6000 crepova, tako se glasalo, da bi se neko podvrgnuo progonu iz Atine. To je bio veliki kvorum, 6000 glasova. Druge odluke su se donosile sa manje glasova. Međutim, danas države koje imaju samo nekoliko miliona stanovnika smatraju se malim, a ima država koje imaju i milijardu stanovnika, i kako su to masovna društva današnjice, jedini posrednik između običnog naroda s jedne, i vlasti s druge strane, su političke stranke. Dakle, one su nužno zlo i utoliko što su neizbežne. Ali kao što vidimo one dovode do izopačenja političkog poretka.

O demokratiji u Srbiji

Po mom sudu, kad smo mi u pitanju, dobrim delom je do toga doveo i proporcionalni izborni sistem. Postoje dva izborna sistema: jedan je tzv. većinski a drugi je proporcionalni. Većinski je kad se cela zemlja podeli na onoliko izbornih okruga koliko se bira poslanika. To bi u Srbiji bilo 250 sa Kosovom i Metohijom, a proporcionalni je kad je cela država jedna izborna jedinica, pa srazmerno broju dobijenih glasova, određuje se i broj poslanika, s tim što se obično određuje neki cenzus, kod nas je 5%. Kad imate ovaj drugi izborni sistem onda se nikada ne može dogoditi da jedna stranka osvoji apsolutnu većinu i sama napravi vladu za koju bi isključivo ona odgovarala, nego se prave koalicione vlade, i tada je jedan prećutni sporazum da niko nikoga ne dira a da se svima omogućava da otimaju i kradu. I to je upravo što se kod nas dešava. Dakle, svako gleda - kako je vlast relativno kratka, nema mogućnosti da se dugo ostane na vlasti - da onoliko se snađe, ukrade, uzme razne provizije itd. da bi se obezbedio za ceo život.

Kad smo mi u pitanju, mi smo pod svojevrsnom okupacijom. Dakle, strani činioci gospodare ovom zemljom, oni određuju ko će biti premijer, ko će biti ministar, ko će biti državni sekretar, a kad je u pitanju, recimo, BiH to je išlo mnogo dalje. Tamo su odlučivali i ko uopšte može da se zaposli i da bude plaćen iz državnog budžeta. I otuda kod nas, da bi se došlo na vlast, mora čovek da postupa po nalogu stranaca i da bude njihov poslušnik.

Taj tip vlade je mnogo gori. Svojevremeno je Kant tvrdio da je i autoritarna vlada relativno dobra ili ako ništa drugo nacionalna je, jeste da je kralj autokrata ali vlada bar u nacionalnom, odnosno u državnom interesu, a kad ste vi tuđa produžena ruka i pouzdanik neke strane sile onda vi ne vladate u nacionalnom i narodnom i državnom interesu, nego u interesu neke strane sile što je mnogo gore. E, to se kod nas desilo. Dakle, kod nas je demokratski poredak združen sa svojevrsnom okupacijom i združen je sa velikom unutrašnjom pokvarenošću kako stranaka, tako i samih ljudi koji su na vlasti. I otuda se on već izrodio u svojevrsni totalitarizam ili bar u poredak koji ima izrazitu totalitarnu crtu.

Vođstvo Demokratske stranke

Još u Platonovoj Državi raspravljano je pitanje gde on kaže da politički poretci ne nastaju slučajno, iz hrasta recimo, nego iz ljudskog karaktera i da svakom tipu političkog poretka odgovara određeni tip ljudskog karaktera. Dakle, aristrokratiji odgovaraju, i na njenom vrhu su oni ljudi koji su spoznali apsolutnu istinu i koji raspolažu najvišom vrlinom. U timokratiji vladaju oni koji se častoljubivi, u oligarhiji oni koji su koristoljubivi, a demokratija po njemu je kao neka šarena livada s raznobojnim cvetovima gde se mogu pojaviti sve vrste karaktera. Ono što je bilo karakteristično za nas to je da je neprestano opadala vrednost ljudskih karaktera onih koji su vladali. Kad smo mi napravili Demokratsku stranku, recimo, njen potpredsednik je bio Borislav Pekić. Dakle, jedan čovek izuzetnog kredibiliteta koji je posle rata bio opozicionar, koji je za to krvavo platio, koji je više godina proveo na robiji i koji se nikada nije pokelebao. Dakle, ostao je tvrd u uverenjima. Bio je tu jedan Nikola Milošević koji je, verovatno, naš najveći filozof druge polovine XX veka i čovek izuzetnog integriteta i koji je možda najzaslužniji za rušenje mita marksizma i boljševizma i uopšte partijske vladavine Komunističke partije. Ako se sećate, to je ono njegovo čuveno kazivanje (Krleža je nama to rekao), da je Lenjin video više od topova a onda je on pokazao da je Lenjin zapravo koristio Staljina i njegove bojovnike da bi pljačkao konvoje koji su prevozili novac i time finansirao stranku, tako da se zapravo Lenjin služio razbojnicima. Na neki način se to desilo i u okviru Demokratske stranke. Ja sam u jednom tekstu, koji se nalazi sad na VEB sajtu, gde sam govorio o stvaranju Demokratske stranke, pokazao kako je zapravo započela ta korupcija. Negde aprila ili maja ’90. godine, posle jednog sastanka Dragoljub Mićunović, koji je tada bio predsednik glavnog odbora, meni je ponudio da me vozi kolima kući. Kad sam ušao u kola iznenadio sam se, kola su bila potpuno nova, nisam čak znao ni koja je marka, video sam da su skupocena i on mi reče da je micubiši. Ja ga, naravno, upitam, jer smo zajedno radili u Institutu za filozofiju i durštvenu teoriju, odakle mu pare da ta kola kupi a on kaže, nije ih kupio.

“Pa kako voziš?“

„Pa, vozim ih na lizing“

„A, koliko to košta mesečno?“ a on kaže, „Pa, eto dali su mi kola ali mi pare nisu tražili“. Ja zastanem onako, kao da sam priglup, pa rekoh:

„Bože, kako to, ne mogu da razumem. Ja znam kad se uđe u radnju pa se uzme samo vekna hleba ipak mora da se plati pre nego što se iz samoposluge izađe.“ Tek sam kasnije shvatio da je neki Zečević, koji je bio poslanik na izborima decembra ’90. godine i neki biznismen, zapravo lično njemu, a ne stranci, dao ta kola, kasnije je dao jedan mnogo skuplji, a da mu je ovaj zazuzvrat, u ime stranke a ne u svoje, ponudio i dao poslanički mandat tako što je na Vračaru, gde se najlakše može dobiti na izborima, jer je narod bio ogorčen protiv komunista, on dobio taj poslanički mandat, pobedio je na izborima. I tako je to započelo, a ja mislim da to danas ima ogromne razmere i da su zapravo skoro svi vodeći ljudi ogrezli u korupciji i da imaju milione evra, ne dinara, na računima u stranim bankama, pre svega u Švajcarskoj jer Švajcarska još uvek čuva tajnost svojih komitenata sem kad su u pitanju građani SAD-a, tu su prinuđeni da zbog poreza te račune otkriju, ali ne kad smo mi po sredi i švajcarske banke rado prihvataju komitente odavde koji ulažu milionske sume.

Kao što vidite, od tog Borislava Pekića, Demokratska stranka se toliko bila srozala da je u jednom trenutku njen podpredesnik bio Čedomir Jovanović za koga znamo ko je i kakav je i kojim je skolonostima on bio izložen, i kao mlad a možda i sada u ovim godinama, i po čemu je on poznat, a ne po politici i nečem drugom. Dakle, od Borislava Pekića do Čedomira Jovanovića, to je bio strmoglav pad. I ne samo u tom slučaju nego i u svim ostalim slučajevima. Uzmite koje su sposobnosti jednoga Borisa Tadića a koje su opet bile sposobnosti Nikole Miloševića. To se skoro i ne može upoređivati. Dakle, sa tim propadanjem karaktera ljudi i stvaranjem beskarakternog strančkog vođstva mi smo zapravo dovde došli.

O Borisu Tadiću

Kada je reč o Borisu Tadiću, mislim da će jednog dana stvar biti mnogo jasnija kada se pojave odgovarajući medicisnki izveštaji. Ali ja sada o tome, naravno, ne mogu govoriti, jer to je stvar onih koji su stručni a ne moja stvar, iako sam i ja u stanju da ponešto zapazim, kad je u pitanju način kako hoda i kako rezonuje, ili kako povremeno zastaje kada govori, što je malo neuobičajeno za čoveka njegovih godina.

No, tu je nešto drugo po sredi. Ja zastupam stanovište antropološkog pesimizma i mislim da su vrlo retki ljudi koji nisu skloni osvrtanju ka iskušenjima a i najveći broj ljudi, pogotovu obični ljudi, iako bi tome mogli biti skloni nisu u prilici. Jer, ne može jedan seljak ili neki skroman činovnik ili zantalija da bude u velikim iskušenjima sem što može da maltretira svoju ženu i maloletnu decu ili komšije. To jeste strašno za njegovu porodicu, ali nije strašno za narod i za državu. Ali kad takav čovek dođe do visokog položaja on može narodu i državi mnogo više da naudi. Zbog toga je neophodno da se uspostavi takav poredak koji nije samo demokratski, jer demokratija ne obezbeđuje dovoljnu kontrolu ličnosti koje su na valsti, narod nije sposoban da ih kontroliše, nego je potrebna podela vlasti i konkurencija, tako što će i jedne i druge obuzdavati. To znači, recimo, ako sam ja loš čovek a težim vlasti, a vi ste moj konkurent koji možda niste nimalo bolji ali vaše prisustvo kao konkurenta tera mene da budem bolji nego što bih inače bio, kao što verovatno i vas moje prisustvo i moja konkurencija tera da budete bolji nego što bi inače bili pa smo onda svi bolji i ceo poredak napreduje.

To se videlo po onim tajno snimljenim razgovorima Niksona u ovalnom kabinetu kad je on morao da preda trake o tome kako je reagovao i kako je psovao i koje izraze je koristio kad se pojavila ona votergejtska afera. Dakle, on je bio običan prostak, da grubo kažem, ali je ipak bio američki predsednik. A kad govorimo o Klintonu koji se bavio i nekim stvarima koje su nedostojne za čoveka njegovih godina i za bilo kog čoveka, što je on činio, pa je to izbilo u javnost. Dakle, kao što vidite on je možda mnogo gori nego što je to običan, normalan čovek a ipak je bio predsednik SAD-a. No, ipak je dolijao. Dakle, dospeo je u Kongres, morao je da se izjašnjava, bilo je bedno ono njegovo svedočenje i on je jednom za svagda, tako su ga okvalifikovali, ostao najgori dosadašnji američki predsednik među nekoliko desetina američkih predsednika od Džordža Vašingtona do Obame.

E, kod nas toga nema. I ja sam skoro baš gledao u tv emisiji, ovoga iz Vikiliksa i on je izrekao jednu moćnu istinu, koja je doduše nama bila poznata, ali nismo je tako jezgrovito formulisali. On kaže da ono što danas čini moć to je informacija. Onaj koji vlada informacijama taj ima moć i nije čudo da svaki onaj koji teži totalitarnoj vlasti nastoji da uspostavi apsolutni monopol nad sredstvima javnog informisanja. E, ovi naši su u tome uspeli.

O medijima

Ja se sećam za Slobodana Miloševića, kojeg sam ja žestoko kritikovao, on je bio autoritaran tip, tu nema nikakve sumnje. Međutim, u njegovo doba vi ste imali Studio B koji je bio slobodan, imali ste B92 koji je takođe bio slobodan, većina provincijskih televizijskih stanica je bila manje-više slobodna, čak i kad su bile opštinske ili gradske, a da ne govorimo da je tu bilo nekoliko dnevnih listova gde ste mogli da objavite i najoštrije komentare povodom ovog ili onog poteza Slobodana Miloševića. E, vidite danas toga nema. Nema ne televiziji, nijednoj u Beogradu, nešto je malo bilo na radiju… I nije čudo da novinari koji su inače, ja mislim, vrlo obavešteni ljudi, ljudi koji veoma dobro rasuđuju - imaju veliku meru uzdržanosti jer su egzistencijalno ugroženi. Danas većina novinara zapravo nije ni u kakvom stalnom radnom odnosu, nego imaju status što se zove free lance, u smisli da skupljaju informacije, pa nude, pa neko primi, neko ne primi, plati ili ne plati i od toga žive, najčešće i bez socijalnog osiguranja i bez radnog staža i svega toga. I to je to naše novinarstvo koje je, zbog svega toga, nisko palo a to samo zbog toga da bi se i od novinara načinili poslušni ljudi ovog režima.

Dakle, ovi elektronski mediji postali su glavni, skoro da se štampa, ova papirna, ne čita ili se čita vrlo malo. Oni su pod strašnom kontrolom iz prostog razloga što vi ne možete imati televizijski studio, raspodela frekvencija je stvar Vlade iz prostog razloga što je broj tih frekvencija ograničen. Dakle, za razliku od onog Franklina iz vremena Američke revolucije, koji je sam bio slovoslagač i štampao pomflete i na takav način se narod uzbunjivao i obaveštavao i išlo od uva do uva, danas to nije mogućno. Međutim, televizija je takav medij koji ne plasira samo laži, nego selektivnu istinu. Dakle, oni probiraju šta će da kažu. Ja, recimo, pratim redovno CNN i BBC, i nikada nije bilo o zbivanjaima na severu Kosova. Bilo je samo jednom i to onog trenutka kada su bili povređeni neki pripadnici KFOR-a. Samo tada je bila vest. Inače, ono što je bilo sinoć i ono što je bilo preksinoć, ili pre deset dana, to se uopšte ne pojavljuje, jer bi bilo nezgodno da ispada da stradaju Srbi. Da je kojim slučajem to obrnuto, odmah bi bilo po nekoliko puta kao glavna vest koja ide prva u svakoj emisiji I ponavlja se sedam osam puta svakih pola sata. Dakle, taj odabir je ono što je strašno. A neko ko vrši taj odabir je neko ko zapravo usmerava pažnju i nešto prikriva ili otkriva. Kad sve prođe, to je naravno kasno, onda se sve otkrije. Ja sam gledao neke emisije o Džonu Fitzdžeraldu Kenediju i prosto sam bio iznenađen i zgrožen kakv je to bio čovek. On je bio bolestan od Adisonove bolesti koja je bila vrlo teška i imao je povređenu kičmu, još iz rata, bio je na jednom borbenom čamcu na Pacifiku, i morao je da uzima lekove a kako je imao šest lekara pa svako prepisivao različite lekove, najverovatnije da su oni bili kontraindikovani, ko zna kakv je to bio efekat ne samo na fizičko nego i na njegovo mentalno stanje. A uz to je zbog te Adisonove bolesti bio hiperseksualan pa je, recimo imao čak jednom odnose sa jednom, naravno zgodnom, ženom iz Istočne Nemačke koja je bila agent ili špijun Nemačke a time i sovjetske službe, što je blo strašna stvar. Međutim, sve je otkriveno, sve je otkriveno. Kao što je otkriveno da je Čarls Dikens imao ljubavnicu. To je beznačajan podatak ali prosto nešto sačuvano, i kako je on bio veliki čovek i još veći pisac, njegovi biografi se u sve petljaju pa su i to otkrili i to se isto pojavljuje na televiziji, čak i slika te žene koja je bila relativno pristojna i lepa. Dakle, sve se može otkriti ali sa velikim zakašnjenjem i kad to nema nikakvog dejstva. Međutim, u aktuelnom trenutku kada je nešto prikriveno, kad se drži u potaji a vrlo je važno za procenu poteza onih koji su na vlasti, onda je to dramatično pogubno.

Kako je stranka postala žuta

Pa, ja sam napustio stranku iz načelnih razloga i mislim da bi svako ko je načelan to morao da učini. Ja sam vrlo rano rešio da budem u tom smislu dosledan i tek kasnije sam video da postupam, a već sam postupao, po jednom Rusoovom savetu iz njegovih Ispovesti, gde on kaže da častan čovek mora da govori ono što misli a da čini ono što govori. Može biti da časni ljudi ne kažu baš sve što misle i ne čine sve što govore ali tu nekih većih odstupanja ne sme biti.

Šta se dogodilo. Negde u septembru mesecu ja sam dočuo da su Mićunović i Zoran Đinđić rešili da nas izvedu na izbore, iako to uopšte nije predmet rasprave na glavnom odboru stranke a kamoli odluke. Nego je to jedan novinar, pokojni, objavio i preko radija France Internacional na srpskom jeziku, pa je to došlo do mene. Ja sam onda, naravno, postavio pitanje i tako je ta stvar isplivala. Onda se zaista ispostavilo da je njihova namera bila da nas izvedu na izbore. Ja sam tvrdio da za to nema nikakvih valjanih razloga. Prvo, da Slobodan Milošević drži apsolutan monopol nad sredstvima javnih informisanja i da mi nemamo pristupa televiziji i da time ne možemo uticati na javno mnjenje i raspoloženje birača. I drugo, da ne raspolažemo nikakvim finansijskim sredstvima. Onda je Mićunović izašao na govornicu i otprilike rekao, onako ležerno kako on to ume, da je njegova procena i da on to jemči da će Demokratska stranka dobiti 50 od 250 mandata a da se eventualno čak može dogoditi da dobije i 70 manadata. I naravno, ljudi su pohrlili, misleći da će svi oni biti poslanici, da će polovina članova glavnog odbora ući u Skupštinu, dobiti poslaničke plate, i tako dalje i biti ugledni poslanici u svojim malim mestima, i tako dalje, i on je naravno dobio većinu, iako sam ja bio protiv toga. Izađemo mi na izbore, Sloba Miloševič je odneo vehementnu pobedu, dobio je preko dve trećine, skoro tri četvrtine poslanika, mogao je da menja uslove kako je hteo. Vuk Drašković je dobio 19, Demokratska stranka bednih 7 poslaničkih mandata. Ja na sledećem sastanku Glavnog odbora, čak sam pripremio govor, kažem da, eto to je jedna sedmina od onoga što je obećano i da je red da oni koji su nas obmanuli, a to su dakle bili pored ostalih i Đinđić, kao šef izbornog štaba, Mićunović i još neki, da sve ne pominjem, da podnesu ostavku, jer jeste da je izlazak na izbore rizik ali u politici se i za rzik odgovara, oni su taj rizik preuzeli pa je red i da snose konsekvence. Međutim, oni porazgovaraju sa ljudima, kao eto Kosta tu nešto zakera i tako dalje i sa priličnom većinom se taj moj predlog odbije. Ja, naravno, nisam imao kud nego, ne samo da podnesem ostavku na članstvo u Glavnom odboru, nego i da izađem iz stranke jer sam video da sa tim ljudima, koji nemaju elementarno osećanje odgovornosti za ono što čine i za ono što su obećali, više nema zajedničkog rada. Ja sam tu stranku napustio. E vidite, a takvi ljudi su ostali I, eto, sad imamo te žute. Na žalost ja sam učestvovao u stvaranju te žute stranke, čak sam ja bio tu još uvek kad su se birale boje stranke. Jedan lekar koji je bio oftamolog, koji se razumevao u talasne dužine svetlosti, rekao je da je taj kontrast između žutog i plavog jako dobar, ali eto tako je ostalo. Uglavnom su oni danas poznati kao žuti a ne kao plavožuti.

O atentatu na Zorana Đinđića

Po mom sudu tu postoji nekoliko verzija i pitanje je da li će se ikada saznati prava istina. Ja sam skoro siguran da Zvezdan Jovanović nije ubio Zorana Đinđića jer je pravo čudo da jedan tako vrhunski vojnik i policajac navodno ubije iz puške Zorana Đinđića i onda tu pušku umesto da, prilikom prelaska mosta preko Save, baci u Savu da ona duboko potone u mulj i da se nikada više ne otkrije, on je ostavio negde gde se odmah mogla videti.

Postoji tu nekoliko mogućnosti: ovi spiskovi za hapšenje izgleda da su bili pripremljeni pre atentata jer skoro ne mogu da poverujem da je spisak od nekoliko hiljada ljudi koji su uhapšeni mogao da tako brzo bude napravljen, odmah posle atentata? Nije isključeno da je to zapravo bio fingiran atentat i da je možda u tome i sam Đinđić učestvovao da bi se stvorio izgovor za uvođenje vanrednog stanja. Međutim, nije isključeno da se u tako jednoj fingiranoj situaciji upleo i neko treći, pod mom mišljenju, strani činilac, to je onaj treći metak sa druge strane, koji je bio metak podkalibarskog oružja. Dakle, to je metak koji predaje potpuno energiju na telo i kruži spiralno i skuplja sve organe tako je on bio odmah mrtav, da je taj metak došao iz snajpera nekog stranog činioca i da je on zapravo usmrtio Zorana Đinđića a ne Zvezdan Jovanović. Uostalom, Đinđićev telohranitelj i dan danas tvrdi da je čuo tri pucnja, a njemu se mora verovati, jer je bio tu pored samog Đinđića. Zašto je do toga došlo? Zato što je u jednom trenutku Đinđić, to je ostalo zabeleženo, rekao da se o sudbini Kosova neće odlučivati u Vašingtonu nego u Beogradu. I kako strani gospodari ove zemlje više nisu mogli da od njega demokrate, kao što to čine sa Koštunicom, naprave nacionalistu, pa da ga tako lako izopšte kao što su činili sa Koštunicom, jer je bilo malo vremena - nije isključeno da su oni rešili da ga likvidiraju i da je on žrtva, zapravo, jedne takve strane zavere. Duško Mihajlović, koji je tada bio ministar policije izjavio je, i to pri zdravom razumu, da se po njegovom sudu pravi atentatori nikada neće otkriti i da ta istina o atentatu nikada do kraja neće biti razotkrivena. Ovo što je sud učinio, bez dovoljno dokaza je sramota.

O časnim vlastodršcima

Ja sam uvek smatrao da ljudi koji su časni moraju biti i odgovorni. Dakle, onaj ko je moralno ispravan mora tu svoju moralnu ispravnost uzdignuti i do osećanja odgovornosti i hteo ne hteo mora da se bavi javnim poslovima, i mora da se izjašnjava. I ukoliko je njegov položaj na toj hijerarhiji vrednosti viši, utoliko je njegova odgovornost veća. No, mnogi ljudi tako ne rasuđuju, jer to što čovek mnogo zna ne znači da ima mnogo hrabrosti, može biti i poslednja kukavica . I zato ja mislim da je to veoma blagotvorno ali da to nije do kraja delotvorno. Dakle, uzdati se samo u časne ljudi i njihovo osećanje odgovornosti za javne poslove i za opšte dobro, nije dovoljno. Čak se i sa ljudima srednjih sposobnosti, može dosta postići ukoliko postoji podela vlasti, slobodna javnost koja kontroliše političke delatnike i međusobna konkurencija koja je potpuno ravnopravna, u smislu da svi oni koji učestvuju u borbi za vlast imaju praktično jednake mogućnosti da na vlast dođu. A pod jednakim mogućnostima podrazumevam jednak pristup elektronskim medijima i manje više jednaka finansijska sredstva. Ukoliko se tako nešto uspostavi onda se, naravno, može očekivati, ne da ljudi koji su na vlasti budu bolji, nego da ih date okolnosti teraju da budu bolji. E vidite, toga, na žalost, nema.

O Vojislavu Koštunici

Sad nije baš prilika da o Vojislavu Koštunici detaljno govorim. Sigurno, kad je čovek na vlasti itekako se mogu upućivati zamerke, ja sam to svojevremeno činio. Ono što je njegova, ja bih rekao prividna slabost, to je što on nije, kako bi se ovim savremenim jezikom reklo, šoumen. Dakle, politika je danas, pre svega zbog televizije, postala i šoubiznis i čovek treba da zna kako treba da se ponaša kada koristi televiziju, pre svega, da bude pomalo i zabavljavač, ironičan, da neprestano nastupa sa dosetkama i da praktično zabavlja publiku. To, po mom sudu, uopšte nije ozbiljno i čak nije primereno ljudima u godinama, on je u ozbiljnim godinama i tako dalje, ali činjenica je da se to zahteva od ljudi koji nastupaju u kampanjama. To je ono što mu, zapravo, ljudi zameraju jer ljudi ne mogu njemu da zamere kada su u pitanju njegovi stavovi, pogotovu o Kosovu i Metohiji i tako dalje. Nešto mu se drugo možda može zameriti ali ne bi to sada pominjali. Činjenica da njegovo lice i njegova pojava na televiziji ne izaziva ono što publika očekuje od neke pevačice. Ali to je zapravo ono što se očekuje od političara i tako je to u Americi ili negde u Evropi, tako je to eto sve više i kod nas, i nije čudo da se političari, čak i ozbiljni ljudi, pojavljuju u nekim emisijam koje su za njih nedostojne kao što je recimo Piramida ili nešto slično, ili se takmiče, pa neke bodove osvajaju… Video sam, Palma je tako nešto skoro nastupao i ne znam ko sve još. Meni bi to bilo ispod svake časti da u tome učestvujem ali, kao što vidite, ako čovek hoće da se bavi politikom i da se danas kandiduje, izgleda da je privuđen i da tako nešto čini. U tom pogledu Koštunica je čovek starog kova.

O suđenju Vojislavu Šešelju

Kada je posredi Šešelj, on ima jedan poriv koji je malo ko primetio, a koji je po mom sudu vrlo značajan, a to je njegova težnja da sebe ovekoveči. Naime, kad čovek hoće da se bavi politkom i da nešto ozbiljno učini on mora činiti takve stvari koje će biti ispravne ne samo u očima današnjeg gledaoca ili birača nego i kroz pedeset pa i sto godina. Evo uzmite, kada bismo sada hteli da napišemo neku ozbiljnu studiju o Karađorđu ili Milošu Obrenoviću mi ne bi imali nikakvog razloga da budemo pristrasni u odnosu ni na jednog ni na drugog. Može biti da bi nekom više odgovarao čovek koji je tako kao Karađorđe smeo, hrabar i silovit, a opet nekom drugom Miloš Obrenović, koji bio tako oprezan, smotren da ne kažem lukav i pomalo čak i pokvaren, ali je napravio državu. No, Šešelj promatra, ja mislim, kako će se njemu suditi ne samo danas nego i kad jednog dana njega ne bude više bilo. Može biti da to ima posledicu da je izložio i porodicu patnjama i da sam sebe izlaže strašnim čak i smrtnim iskušenjima ali je činjenica da on to čini. I to zaslužuje svaku pohvalu. Eto, sad će u februaru isteći devet godina kako je on u Haškom tribunalu a da njemu nije okončano ni prvostepeno suđenje. Dakle, jedino je završen ovaj prvi deo prvostepenog suđenja u kojem nastupa tužilac i mada je on izjavio da neće da se brani - ne zato što ne bi umeo da se brani, nego nema sredstava da organizuje pravu odbranu, to veoma mnogo košta - i da zato zahteva da se odmah donese presuda, oni oklevaju jer, najverovatnije ne mogu da ga osude na ne znam koliko osim na to što je dobio za, oni to zovu opstructtional justice, tzv. narušavanje integriteta suda i svedoka i tako dalje, a to može da bude samo nekoliko godina, i on bi izašao i pojavio se već na sledećim izborima, nego čekaju da ovi izbori prođu, to stranci orkestriraju pa da ga eventualno puste. Eto, kakav god da je Šešelj, šta god ko o njemu mislio on će sigurno biti i ostati istorijska ličnost.

Kad je u pitanju sam taj proces on je toliko loše postavljen da je Šešelju bilo veoma lako da se brani. Naime, on je optužen za delikt mišljenja, sve ostalo je koješta. Da bi mu natovarili neke druge stvari oni su ga uvrstili u joind criminal enterprice - združeni zločinački poduhvat – gde nastoje da sve ono što su svi drugi na terotoriji BiH ili Hrvatske učinili, njemu pripišu jer je u tome učestvovao. To je kao kada bi sad učestvovali u nekim velikim demonstracijama, od recimo nekoliko desetina hiljada ljudi, pa tom prilikom, zbog nastupa nekoliko demonstranata, pogine nekoliko policajaca. I onda nas optuže da smo učestvovali u jednom zločinačkom poduhvatu - tim demonstracijama koje su dovele do smrti dvojice policajaca. Dakle, da ne odgovaraju samo oni koji su neposredni vinovnici nego i svi oni koji su zajedno sa njima napravili taj dar mar na ulicama. Kad bi se to izvelo svi bi rekli – pa kako možete ovo dvoje sjajnih ljudi da optužite kada oni to čak nisu ni videli, a kamoli u tome učestvovali. Ali kao što vidite on iako to nije video i sve te ljude uopšte nije poznavao, za neke nikada nije čuo, on odgovara za ono što su svi učinili, po optužbi koje je tu izneta. Da li će odgovarati po sudskoj presudi, to ćemo još videti jer je predesednik Veća već rekao da on za to ne može da odgovara...

U svakom slučaju to je koješta i Šešelj je odabrao pravi pristup, znajući, koristeći iskustvo Slobodana Miloševića, da kada se on sam brani, da onda ne mogu da ga izbace iz sale, jer nema suđenja, onda on to svoje prisustvo na sudu u punoj meri koristi, čak i preko mere koja je uobičajena da bi izložio ruglu i poniženju ceo taj sud i način kako se ta optužba protiv njega vodi, i taj proces. I u tome je on vrlo uspešan iz prostog razloga što je po struci pravnik, dosetljiv je, brzo reaguje i, to se mora priznati, on je jako mnogo radio. On je dakle, napisao veliki broj knjiga koje su objavljene, pročitao je sve transkripte, dakle sudske beleške, naučio engleski koliko treba, u tom zatvoru i veoma se dobro snalazi. Ono što me samo zabrinjava to je njegovo fizičko zdravlje. Koliko će izdržati. Jer pazite, devet godina je u zatvoru, a smatra se da je pet godina boravka u zatvoru neka prosečna mera za prosečne ljude, da taj boravak od pet godina dovede do trajnih fizičkih i mentalnih oštećenja.

O vojvođanskim nadležnostima

Kad je u pitanju Ustavni sud ja uopšte nemam povoljno mišljenje o sudijama koji taj Ustavni sud čine. Čak su ove sudije koje nisu bile izabrane tražile da se četvoro sudija suspenduje u njihovim slučajevima jer su na sporan način izabrane. Ja znam, jedan sudija je bio neki običan službenik pa je onda navrat nanos imenovan, odnosno izabran za sudiju Višeg upravnog suda i tamo bio samo tri meseca. Dakle, nijedan predmet nije rešio, da bi tog meseca već kao viši sudija bio izabran za sudiju Ustavnog suda. Ima naravno i drugih slučajeva gde su bliski rođaci pojedinih vodećih ljudi u Demokratskoj stranci izabrani za sudije.

No, kad je po sredi ovaj spor, on je vrlo važan. Reč je, dakle, o zakonu koji proširuje, i to bitno, nadležnosti AP Vojvodine. Po mom sudu, u toj povorci, dakle oni koji su napravili Ustav iz 2006. godine imali su nameru da od Vojvodine i tada Kosova i Metohije naprave naprave običnu regionalnu oblasnu samoupravu. Njihova nadležnost bi bila samo u trima oblastima i, po mom sudu, to je nadležnost koja se ne može proširivati. Doduše, u Ustavu postoji jedna odredba koja dopušta da republika prenosi nešto od svojih nadležnosti na pokrajinu ali, po mom sudu, postoje ograničenja. Ona može prenositi one bitne državne atribute kao, recimo, vojsku, diplomatiju i tako dalje, i ne može od Vojvodine praviti državu u državi. Evo, recimo, po tom zakonu je na Vojvodinu preneto pravo da sklapa međuregionalne ugovore. To su međunarodni ugovori. Čak i u federacijama vrlo retko federalne jedenice, samo u pojedinim federacijama, imaju pravo da sklapaju međunarodne ugovore u okviru svoje nadležnosti. Nikada to pravo nemaju departmani ili oblasti u unitarnim državama, a Srbija je unitarna država. Dakle, običan region ne može sklapati ugovore koji su međunarodni, iz oblasti međunarodnih javnih prava. Onda je dato Vojvodini da ima svoja diplomatska predstavništva, ne samo u regionim nego u Briselu gde je sedšte i Vlade Belgije i sedište vrhovne komande Atlantskog pakta i sedišta organa Evopske unije. Dakle, pored Srbije koja ima diplomatska predstavništva pri ovim institucijama, to će sada imati i Vojvodina. Onda je predviđeno da se može obrazovati mešovita komisija na ravnoj nozi u kojoj bi bili predstavnici i Srbije i Vojvodine. Kako se prave mešovite komisije za utvrđvanje granice između Hrvatske i recimo Srbije. To su međunarodne komisije na ravnoj nozi ili neke međunarodne arbitraže. Dakle, Vojvodina se nalazi u odnosu subordinacije prema republičkim organima a ne u odnosu koordinacije. Pa je onda, recimo, predviđeno da se iz vojvođanskog budžeta finansira Vojvođanska akademija nauka i umetnosti iako su akademije nauka i umetnosti po pravilu jedine državne odnosno nacionalne ustanove u jednoj državi, kao što Mađarska ima jednu akademiju valjda treba i Srbija da ima jednu akademiju. A oni sada uvode i Vojvođansku akademiju. Zbog čega? Pa da bi vremenom stvorili jedan poseban, ako ne narodnosni, onda kulturnoistorijski identitet Vojvodine i da bi od Vojvodine napravili državu u državi. Eto, po mom sudu taj zakon je protivustavan a videćemo kako će Ustavni sud postupiti.

O Srbima na Kosmetu

Politika Borisa Tadića prema Kosovu i Metohiji je ne samo izdajnička, nego je nešto što mora podleći inkriminaciji. On čini teška krivična dela koja bi se mogla kvalifikovati kao narušavanje teritorijalne celovitosti Srbije, recimo. Njegov pregovarač koji preogvara bez pismenog ovlašćenja i zaključuje nekakve usmene međunarodne ugovore koji ne podležu ratifikaciji, to je ovaj Stefanović. On je uglavio da se naplaćuje carina u Merdarima, na Brnjaku i tako redom. Dakle, to znači da je državnu granicu sa Prokletija pomerio na administrativnu granicu između Kosova i Metohije s jedne i ostatka Srbije s druge strane. Koliko ja znam, a mislim da dobro znam, carina je prihod koji isključivo naplaćuje država za prelazak robe preko državne granice. Dakle, kada roba pređe Prokletije onda je to carina, kad pređe Merdare i Brnjak onda to ne sme biti carina, kao što se još uvek koliko ja znam, na prilazu Tamišom, ne naplaćuje carina za prelazak beogradske granice i ulazak u Vojvodinu, kao što se to čini kad je u pitanju Kosovo i Metohija. Onda je Boris Tadić naložio, o tome javnost nije upoznata, da se na Kosovu i Metohiji ne vrši popis stanovništva, čak i kod onih građana koji bi pristali i rado bi se potpisali. To su naši sunarodnici. Popis stanovništa na Kosovu i Metohiji nije izvršen. Zatim se na Kosovu i Metohiji ne vrši zamena starih novim registarskim tablicama, što se ovde uveliko odvija, nego se naši prisiljavaju da uzmu kosmetske registarske tablice a to mogu tek ako dobiju i uzmu kosmetske lične karte, što znači da su njhovi državljani. Eto to radi Boris Tadić, i to je, po mom sudu, najogavnija nacionalna izdaja.

Zahtev Srba sa severa Kosova i Metohije za dobijanje ruskog državljanstva, to je očajnički potez. Iako je to veliki broj, 22.000, prosto je nelogično da jedna država, kakva god ona bila, veoma dobra naravno, primi toliko broj ljudi koji po svoj prilici neće nikada živeti u Rusiji a samo zato da bi ih zaštitila. To je radio Valenberg za vreme rata u Mađarskoj, to je jedan švedski diplomata koji je nažalost kasnije stradao u Sovjetskom Savezu. Dakle, on je kao diplomata davao švedsko državljanstvo mađarskim Jevrejima i nekoliko hiljada ljudi spasao tako. Ali to je bio rat, ovo su ipak neke druge prilike i to traženje ruskog državljanstva samo govori da ti naši sunarodnici više nemaju poverenja u srpske državne vlasti. Srpska ih je država, predvođena Tadićem, ostavila na cedilu.

O predstojećim izborima

Ja mislim da ovi izbori neće dovesti ni do kakvih promena. Ako do nekih bitnijih promena u ovoj zemlji i dođe, one će doći na ulici a ne na glasačkim mestima.