Čuvar Bosfora

Džozef Danford, komandujući udruženih generalštabova SAD i NATO, hitno je u ponedeljak ispred Vašingtona podignut na put u Ankaru. Misija mu je da u ime Amerike pokuša da “uspostavi kontrolu nad štetom” u odnosima Amerike i Turske i NATO i Turske, javio je nemački radio.

Posle neuspelog puča protiv predsednika Turske Taipa Erdogana, odnosi između Vašingtona i Ankare okrenuti su naglavce. Ima već dugo da su pogoršani, potkopavani Erdoganovim sumnjama i neizvesnošću oko toga šta sve može proizići iz sadarnje Amerikanaca sa Kurdima u Iraku i Siriji. Ali, od nedavno, za te odnose se kaže i da su kritično loši, što motiviše mnogo pitanja. Uz ostalo, i pitanje eventualnog istupanja Turske iz članstva u NATO paktu.

Reč je o pitanju – u stvarnosti, to je malo verovatno. Izlazak Turske iz NATO nije aktuelna opcija.

Uostalom, i hitan odlazak američkog visokog oficira Erdoganu potvrđuje takvu pretpostavku. SAD, sa svoje strane, neće dopustiti da kriza pređe u fazu ekspolozivne. Ne govori se šta sve Amerikanac, koji je pošao Erdoganu, nosi u svojoj diplomatskoj valizi, ali neće se pogrešiti ako se pođe od toga da će Vašington učiniti sve da spreči proces koji je rđav za Sjedinjene Države. Jaka je i regionalno nezamenljivo važna Turska. Uticajna je u svetu kojem pripada. Evropi je važna. A i Rusiji, američkom rivalu u turskom susedstvu.

Dakle, nešto će Vašington ponuditi. Erdogan sumnja da je Fetulah Gulen, njegov unutrašnji protivnik a američki “rezident” - inspirator udara pokušanog u Ankari. Amerika neće, kako to Erdogan traži od Baraka Obame, da “bez valjanih dokaza” Gulena izruči – ali ne bi bilo čudo ako Erdoganovom neprijatelju ponudi da za svoj boravak izabere neku “treću zemlju”. Možda, i bez mnogo javne galame oko toga. I eto, već bi bilo osnova da se očekuje da se kriza usmeri pravcem prevazilaženja. A ko zna šta sve još ima u torbi Džozefa Danforda.

Džozef Danford

Delikatan saveznik

Unutar NATO, Turska je delikatan saveznik. U savezu Zapada, to nije vojnik redov pred kaplarom, spreman da ćuti i sluša naredbu. Nije jedan od preplašenih, dograbljenih i ubačenih, novoprispelih čvaraka. NATO je osnovan 1949. Turska je član od 1952. i to zbog čega je učlanjena nije ubrajano u vrednosti demokratije. Portugal je bio pod diktaturom i opet je bio u NATO. I Grčka, u vreme vlasti generala...

Osim toga, posle SAD, Turska je druga po broju vojske članica pakta. A više nego brojno stanje vojske, Americi je važna ta njena pozicija regionalnog stožera, isturenog prema Rusiji, Iranu i Bliskom istoku. Tu se zapliće čvor ratne krize.

Tako da, kada se Rumunija prihvatila da u interesu SAD i NATO lobuje za ulazak NATO u Crno more, Turska nije pojurila da posluša Bukurešt. Jasno je da je Rumunija u tom američkom poslu poštar. Ankara je, međutim, dozvolila sebi luksuz da, komocijom u odnosu na obigravanje Rumuna, ostane pasivna. Ili, preciznije, da kroz pasivnost aktivno bojkotuje odluku o NATO paktu u Crnom moru.

Parada vojske Turske: Najveća armija u NATO-u, posle američke, turska - broji 544 000 vojnika

Turska i Bugarska

Na samitu pakta u Varšavi imala je stav kao i Bugarska - protiv. Znači, od tri pribrežne zemlje, članice NATO, dve su bile protiv. Knedla u grlu za gazde anti-ruske alijanse ali odluka nije doneta. Odloženo je da još jedanput celu stvar razmotre ministi, oktobra.

Htelo se da se zaobiđe ograničenje silama koje nisu crnomorske zemlje da u Crnom moru budu duže od vremena utvrđenog Konvencijom iz Montrea. To bi se postiglo time što bi (po zamisli SAD i inicijativi Rumunije) flote pomorskih sila NATO, jedna drugu smenjivale na dežurstvu, tačno o roku koji je naložen Montreom.

Britanci, Amerikanci ili Francuzi i drugi, ulazili bi i isplovljavali, ali kod Krima bi uvek bio NATO. Dok, Konvencija, ostala bi formalno nepovređena. Bilo bi ono isto, što je NATO samom sebi “ozakonio” u zoni Baltika – da takoreći u predgrađu Sankt Peterburga,  doprema vojna pojačanja i patrolira lađama i ratnim avionima.

Turski predsednik Redžep Erdogan na konferenciji NATO

Erdogan i Putin, u Rusiji

Rumunija se poduhvatila da obnovi svoj lobi-napor. Međutim, malo je izgleda da će Rumunija ubediti Tursku – koja je, saglasno Konvenciji, garant poštovanja uspostavljenog režima. Pogotovo u novonastalim, u vreme Varšave nepostojećim okolnostima – puča u Ankari koji nije uspeo i uspeha Ankare i Moskve da vrate na kolosek dobre međusobne odnose. Makar, za sada i u perspektivi.

Avion oboren nad Sirijom sklonjen je u stranu.

Prvi put, Putin i Erdogan sešće posle dugo vremena jedan naspram drugog, narednog utorka u Sankt Petersburgu. Obilje tema koje se može samo naslućivati. Ima osnova očekivanju da je tema i saradnja u zoni Crnog mora. Svakako je tema energetika. Mnogošta, jer nije u interesu Turske da učestvuje u vojnom i ekonomskom pritisku SAD na Rusiju, čiji je povod iskonstruisan američki organizovanim pučem u Ukrajini.

Čak i nezavisno od promenjineih okolnosti, Ankara je uvek bila protiv ideje da NATO kao NATO uplovi u Crno more. Mada se nije protivila da, poštujući Montre konvenciju, u Crno more uplove brodovi pojedinih NATO članica, i da učestvuju u vežbama s pojedinim pribrežnim zemljama.

St. Petersburg, 01.08.2016 - predsednik  Vladimir Vladimirovič Putin na sastanku Saveta bezbednosti Ruske Federacije (SB RF): Vladimir Putin (Vladimir Vladimirovich Putin), general armije Sergej Šojgu (Sergey Kuzhugetovich Shoygu) - ministar odbrane, Vladimir Koroljev (Vladimir Ivanovich Korolev) - komandant Ratne mornarice Rusije, Nikolaj Petrušev (Nikolai Platonovich Patrushev) - sekretar SB RF

Crno more crnomorskim državama

Politički, Ankara je bliže stavu da je bezbednost regiona stvar regionalnih suseda. Početkom dvehiljaditih, upravo na inicijativu Turske je bio obrazovan Bleksifor ( Black Sea Naval Force ) – uz učešće svih šest država koje izlaze na Crno more. Uz Tursku još i Bugarske, Rumunije, Ukrajine, Rusije i Gruzije.

Sporazum o tome potpisan je u Istambulu, aprila te godine. Svrha okupljanja? Zajedničko staranje o bezbednosti i stabilnosti u zoni mora i regiona, uz naglasak na pojmovima kao što su prijateljstvo, dobrosusedstvo i saradnja mornarica pribrežnih država.

Stalni međusobni politički dijalog započet je da bi se ostvarili ti ciljevi. Mornarice su započele stranicu uhodavanja sopstvenog mehanizma zajedničkih akcija. Kada je u Americi 2001. izvršen teroristički napad na Njujork, aktivnost Bleksifor proširena je i zadatkom borbe protiv terorizma u regionu. Insistiralo se na prilagođavanju njegovog mehanizma komplikovanijem bezbednosnom okruženju.

Bleksifor nije imao centralu i stalno mesto komande. Funkcija komandovanja zasnivala se na principu rotacije, vođstvo organizacije pripadalo je svakoj od članica na po godinu dana. Zajedničke pomorske vežbe izvođene su dva puta godišnje. Odluke su donošene konsensusom, znači uz uslov da budu prihvaćene od svake članice posebno.

U to doba, Bleksifor je bio na stanovištu da u crnomorskom regionu ne postoji pretnja s kojom pribrežne države, članice te organizacije ne bi same mogle da izađu na kraj. Kako je i zbog čega propao taj uspešni pokušaj crnomorskog regiona, da sam brine o regionalnoj bezbednosti?

Ondašnji predsednik Gruzije Mihajil Sakašvili, doveden na vlast prevratom, tzv. revolucijom ruža koju su finansirale i organizovale SAD, okrenuo je Gruziju (uz američku podršku) pravcem učlanjivanja u NATO. Brzoplet kakav je bio, Sakašvili je 2008. počeo građanski rat sa Južnom Osetijom, u to doba gruzijskom autonomijom. Ona  je bila pod zaštitom mirovnih snaga Rusije, rat sa Osetijom uveo je Rusiju u rat s Gruzijom, Sakašvilijevim kandidatom za NATO.

Za Bleksifor, od SAD uzrokovan rat, američkim ohrabrivanjem klijenta Sakašvilija, bio je prvi potres. Onda je u Ukrajini, 2014. usledila repriza istovetno organizovanog napada na legitimnu vlast zemlje, i Bleksifor je prestao da postoji. Nije odgovarao kampanji pritiska na Rusiju.

Dobri odnosi Rusije i Turske održavali su Bleksifor. Određeni dualizam u predvodništvu, logičan sa stanovišta vojno-pomorskih kapaciteta jedne i druge sile, nije smetao manje moćnim članicama. Ono što pominje premijer Bugarske Bojko Borisov – demilitarizacija područja, sada neostvarivo, u to doba nije bilo daleko od stanja u zoni Crnog mora. Možda vredi citirati to što je juna izjavio Erdogan, tokom susreta s funkcionerima balkanskih zemalja:

“Trebalo bi da ponovo Crno more preobrazimo u bazen stabilnosti, zasnovanoj na saradnji pribrežnih zemalja koje ga okružuju.” Videćemo, šta će čuvaru Bosfora odgovoriti NATO.