NATO pakt i Bugarska

Samit “umerenih očekivanja i umerenih rezultata” za NATO – kaže u osvrtu na skup šefova zemalja članica pakta nedavno u Varšavi “Jurazija dejli monitor” (EDM), propagandna platforma, pobornik oštrije konfrontacije Zapada (SAD) i Rusije. Šta je zasmetalo optimalnosti rešenja donetih u Poljskoj? Izostanak odluke o pomorskom i vazduhoplovnom prisustvu NATO u vodama i nebu nad Crnim morem – ono, za šta se, u pedantnom usklađivanju inicijativa sa Amerikom, do poslednjeg časa zalagala Rumunija. Avioni alijanse patroliraju nad Baltikom, ali ne i nad Crnim morem. Nema ni pomorskog prisustva NATO, za koje se zalagao i zalaže Bukurešt.

Trebalo je da Rumunija za zajedničku stvar pridobije Bugarsku. U kontaktu Bukurešta i Sofije nije, međutim, dosegnuto to što se očekivalo, te su i odluke o zalasku NATO u Crno more sročene “sa šupljinom”.

“Opcije za jačanje vazduhoplovnog i pomorskog prisustva NATO, razmotriće se”, rečeno je u varšavskom dokumentu.

Ostavljen je putokaz za eventualno kasniji korak ali sam korak, izostao je. Preostalo je da se ta fascikla još jedanput iznese na sto, na skupu ministara koji sledi najesen, oktobra. Do tada, mora se iznova “obrađivati” Bugarska.

Američki razarač "USS Porter" je 6. juna ušao u Crno more, snimljen tokom prolaska kroz Bosfor. U štabu Šeste flote najavljeno je da bi razarač "USS Porter" trebalo da učestvuje u vežbama sa flotama zemalja-partnera SAD u okviru operacije "Atlantik risolv"

Odgovornost “ključara” na Bosforu

“Pravno-tehnički”, pakt Zapada ima problem s Konvencijom iz Montrea, u rukama službenog čuvara ključeva “kapije na Bosforu”, Turske.

U vojnim aktivnostima, “Montre” razlikuje prava crnomorskih priobalnih država u odnosu na ostale. Dokument promoviše isključivo gostinski status ratnih lađa spoljnih sila i ograničava vremenski dužinu njihovog ostanka u crnomorskim vodama – za razliku od punog prava koje uživaju unutrašnje članice crnomorskog regiona, njegove priobalne države.

Zaduženi kontrolor poštovanja tog međunarodno verifikovanog režima je Turska, gospodar prolaza kroz morski tesnac. Turska je članica NATO pakta, takođe. Međutim, Ankara nije raspoložena da se olako odrekne ove privilegije – kao ni da olako potre razliku u pravima crnomorskih pribrežnih i spoljnih, necrnomorskih sila.

Turski interesi složeni su i nije izvodljivo rezimirati ih u jednoj rečenici. Ono što se jedanput izgubi teško se više posle može vratiti. 

Borisov za jedrenjake, a ne razarače

Politički, problem NATO (SAD) je s nedovoljno amerikanizovanom Bugarskom, čijem predsedniku vlade Bojku Borisovu EDM prigovara da je politički sanjar. Borisov, usred ove varšavizacije odnosa NATO i Rusije, ima hrabrosti da kaže da Crno more treba demilitarizovati.

“Želim jedrenjake, jahte i turiste, ljubav i spokojstvo u našim crnomorskim odmaralištima. Ne želim da morem krstare fregate, s kojima se rizikuje vojni sukob”, izjavio je premijer Bugarske i to tokom posete predsednika Rumunije Klausa Johanisa Sofiji, u lobi-misiji za crnomorski NATO. “Ne želim da Bugarska bude neprijatelj Rusije, i da je Putin i Medvedev zaobilaze tokom svojih balkanskih poseta”, rekao je.

Rekao je, niko ne treba da sumnja u bugarsku NATO poziciju. Ima ona na svojoj teritoriji i američke trupe, i ima vežbe s njima, i spremna je i s Rumunijom da ima vežbe. Ali, “Bugarskoj su potrebni ruski energetski projekti, vizne olakšice i pristup (ruskom) tržištu”, izjavio je na konferenciji s novinarima, u oči samog samita NATO.

Marina u drevnom bugarskom gradu Nesebaru

Premijer Bugarske protiv ratnih lađa i raketa

“Mnogo je bolji dobar mir nego dobar rat. U tom pogledu bih čak išao u krajnost. Crno more bi trebalo proglasiti demilitarizovanom zonom bez raketa, ratnih brodova i podmornica, zonom u kojoj se nadamo da pribavimo prirodni gas, s više mogućnosti za trgovinu i turizam”, prepričao je političku jeres Bojka Borisova američki EDM.

“Stil” premijera Bugarske odlikuje se “emocionalnošću i koloritom” i inače, ali “u ovom slučaju, njegove opaske su bile na prečac, ne baš pripremljene, i prema tome, mogućno je, otvorene da budu preispitane”, izrazio je američki Monitor Evroazije nadu, ili možda izrekao preporuku.

Autor teksta iznenađen je, reklo bi se. “Borisov je jedan od Zapadu najviše naklonjenih premijera u istoriji Bugarske, protivi se ruskom uticaju u zemlji i likvidirao je (doduše nevoljno) najveći svih vremena energetski projekat Rusije u Bugarskoj (naftovod Burgas-Aleksandropolis, nuklearnu elektranu Belene i gasovod Južni tok), uz značajan politički rizik za svoju vladu i sebe lično”, upisao je premijeru Bugarske u zaslugu američki Monitor.

Kao da hvali što je neko samom sebi otsekao ruku. Mogućno je, kao podstrek za još jedno preispitivanje pozicije. Zašto bi, inače, tako upečatljivo ilustrovao (izrazom “likvidirao je” i “doduše nevoljno”) kako se vazalima skida koža, kada sila koja predvodi ima svoje interese, u njenom ekonomskom računu s Rusijom.

“Ne želim rat u Crnom moru”, rekao je Borisov na preskonferenciji 16.6. 2016. u Sofiji

Bukurešt u ulozi Varšave

Problem u razumevanju organizacije dolaska NATO (SAD) u Crno more, koji je iskrsao s Bugarskom, ne postoji u razumevanju Amerike s Rumunijom. Naprotiv, Bukurešt već umešno “čita misli” predvodnice pakta i žuri sa inicijativama. Bukurešt, u crnomorskom regionu, priželjkuje sebi ulogu Varšave na Baltiku, oslonca i stuba lanca američkih utvrđenja prema ruskoj granici.

Uoči samita NATO u Varšavi, u pripremi da se odluka NATO o pomorskom i vazdušnom prisustvu u Crnom moru donese, Bukurešt je preuzeo ulogu organizatora pomorskih vežbi Rumunije, Bugarske i Turske – tri pribrežne zemlje. Oblanda, jer je trebalo da se pribrežnima onda pridruže i moćne spoljne saveznice, SAD, Britanija i Francuska. Ove bi ulazile i izlazile iz voda Crnog mora, na smenu.

Iza takvog paravana formalnosti, bio bi “i vuk sit i koze na okupu”. Formalno, poštovali bi se paragrafi Konvencije iz Montrea.

Kao lobista za ovu stvar, kod Bugara se zauzeo predsednik Rumunije, inače Rumun nemačkog porekla Klaus Johanis. Vežbama bi se afirmisala “međusobna operativnost” pribrežnih po standardima NATO. To bi ih osposobilo, da “u slučaju potrebe zatraže savezničku pomoć”. “Vijorenje savezničke zastave” pokazalo bi “da sloboda navigacije i pristupa u Crno more postoje”.

Naknadno, u saradnju mornarica tri članice, uključile bi se i nečlanice NATO, Ukrajina i Gruzija.

Ako zastava mora da vijori, neka vijori. Bugari nisu moćni da bi mogli biti protiv. Na kraju, uz takav rezon i jesu član NATO. Logika je da sila boga ne moli. Međutim, bili su protiv toga da, sledeći Rumuniju, Bugarska bude taj inicijator pokazivanja zastave. Bugarski politički vrh je za to da u svemu što mora da bude odluči najpre NATO, a kada taj papir jeste u dzepu, oni će poslušati i uključiti se. Nešto, kao pregaziti vodu a ne ukvasiti se.

Bugarsko primorje

Varšavski fijasko Rumunije (i SAD)

Ugostivši u Sofiji Johanisa, 16. juna, predsednik Bugarske Rosen Plevnelijev je najpre pohrlio i prihvatio to što ovaj predlaže. Međutim, naknadno razmislivši, pred poplavom novinskih naslova tipa “Flota NATO u Crnom moru”, Plevnelijev se priklonio rezervisanom stavu u odnosu na istu stvar svog bugarskog predsednika vlade. Šta ako NATO ne razvije kišobran, a Bugarska naruši odnose s Rusijom? Otprilike, to je bilo pitanje.

I tako se dogodilo da, na samitu NATO u Varšavi, Bugarska i Turska ne podrže predlog Rumunije da lađe NATO u Crnom moru uđu u odluke. A moćni savez odloži pitanje vazdušnog i pomorskog prisustva u ratno kritičnoj zoni za kasnije, da to oktobra meseca razmotre ministri.

Za uspeh u tom ponovljenom pokušaju, iznova je potrebno da se, kao pribrežne članice, najpre slože Rumunija, Bugarska i Turska. “Zauzvrat, to bi Sjedinjenim Državama omogućilo da podrže inicijativu”, kuraži aktere, ili pak osnovano s tim računa kao s faktom, američki EDM.