Francuska predsednička funkcija i 40 kandidata

Rama Jad, nekadašnja ministarka, krajem aprila, najavila je svoju predsedničku kandidaturu i izazvala podsmeh u javnosti. Ona, već duže vreme, nema nikakav mandat i nije ni u kakvoj partiji. Njena kandidatura viđena je kao pokušaj da se, na neki način, vrati na političku scenu i pokuša da dobije mandat u nekoj od formacija.

Tačno godinu dana uoči francuskih predsedničkih izbora, politička komunikacija kandidata i njihovo umnožavanje postaju sve nečitljiviji i konfuzniji za glasače. Nalik Jadinoj kandidaturi, zasnovanoj isključivo na ličnom interesu, pojavilo se i mnoštvo drugih kandidatura. Jedan deo je vanpartijski ili nezavisan, dok će jedan deo morati da prođe kroz partijsku predizbornu mašinu, radi izlaska sa jedinstvenim kandidatom.

Istovremeno, umnožavanje predsedničkih kandidata počinje da postavlja mnogobrojna društvena i politička pitanja. Tucetu kandidata klasične desnice treba dodati i, do sada, ozvaničene predsedničke kandidate ekstremne desnice, desnog centra, različitih desničarskih denominacija, klasične levice, ekstrmne levice... Ovih četrdesetak kandidatura, uprkos bombastim najavama, prolaze kroz potpunu indiferentnost kako medija, tako i glasača. Oba fenomena, umnožavanje kandidatura i nezainteresovanost glasača, jasno ukazuju na raspad francuskog političkog života i potpunu banalizaciju predsedničke funkcije.

Nedovoljno je samo glasati, potrebno je glasati odgovorno

Banalizovanje predsedničke funkcije

Predsednik, nekadašnji predvodnik Republike i državnik, moralni autoritet i vizionar, danas je viđen kao bilo koji političar sa mandatom od pet godina. Na taj način, ova banalna funkcija počela je da privalči sve veći broj političara koji se, u ranijim prilikama, nikada ne bi usudili da objave svoju kandidaturu.

Istovremeno, sâma funkcija predsednika postala je izuzetno medijatizovana, te je šef države čitavog dana na televiziji, na Internetu, u dnevnim novinama i časopisima. Ima se utisak da se čitav politički život Francuske svodi na predsednikov dnevni život, a kad njega nema, cirkus se nastavlja kroz živote onih koji bi želeli da se dokopaju predsedničke fotelje.

Ovaj francuski politički rijaliti, prilično neuspešno, maskira idejnu prazninu, odsustvo osećaja o zajedničkoj sudbini i nedostatak osećaja o zajedničkim dobrima. Nekada je efikasno služenje Republici, na čelu vlada, u ministarstvu ili u Parlamentu, predstavljalo doprinos zajedničkom delu. Velika počast koju su omogućavale ove funkcije, danas je svedena na narcisoidnu želju da se postane nacionalni Broj 1 i da se na taj način domogne slave, moći ili novca. Takav državnički pristup odveo je Francusku, ne samo u ekonomsko posrtanje, nego i u gubljenje značaja i ugleda na planetarnom nivou.

Predsednik Sarkozi u uličnoj svadji sa prolaznikom dokazuje da mu ne treba državnička vizija, nego repertoar psovki

Radikalne reforme – teorija i praksa

Degradacija političkog života u Francuskoj odrazila se i na glasače, što se videlo u nedavnim rezultatima Instituta za istraživanja javnog mnjenja Elabe. Zasnivajući se na ispitivanju glasača, institut je napravio portret idealnog predsednika. Francuzi bi, većinski, želeli mladog predsednika, ne starijeg od 50 godina, koji nije bio profesionalni političar, koji ne bi pripadao ikakvoj partiji i koji bi na funkciji ostao samo pet godina. Izabran u paru, kao u SAD-u, sa šefom vlade, on bi, tokom svog jedinog mandata, trebalo da izvrši radikalne reforme koje bi zemlju promenile korenito.

Istraživanje Elabea ukazuje u kojoj meri su francuski glasači zbunjeni političkim vakumom koji se širi zemljom. Zgađeni partijskim nameštaljkama i smicalicima profesionalnih političara, građani bi želeli nekoga ko sa tim svetom nema mnogo veza. Međutim, u trenucima odluke, na glasanjima, francuski građani svoje poverenje ipak daju profesionalnim političarima, zaobilazeći kandidate koji su došli iz privrede ili sa univerziteta.

Emanuel Makron, ministar ekonomije i idealan predsednički kandidat – mlad, lep, bez političkog opredeljenja i ubedjenja, bez političkog stava, bez političkog iskustva, po profesiji je bio bankar u poslovnoj banci Rotšild

Potom, svi političari koji su pokušali radikalne reforme, redovno su se našli u sukobu sa građanima koji strahuju od radikalnih reformi. O tome nam svedoči i novi predlog radnog zakona koji su pripremili šef vlade Vals i ministar ekonomije Makron, a koga je pod svojim imenom, marta meseca, predstavila ministarka rada El Komri. Da bi omogućili efikasnije zapošljavanje, bolji proboj Francuske na svetskom tržištu, kao i niže cena robe i usluga, oni su predložili korenite promene odnosa na francuskom tržištu rada.

Zaposleni su do sada bili dobro zaštićeni od samovolje gazda imajući radne nedelje od 35 do 39 časova, ugovore na neodređeno vreme i nisu mogli da budu otpušteni bez krupnijeg povoda. U slučaju nelegalnog otpuštanja, građani su na sudu, u većini slučajeva, dobijali pristojna obeštećenja, Novom, radikalnom reformom, građani će izgubiti sve ove privilegije, da bi francuskim industrijalcima i finansijerima omogućili bolji proboj na svetsko tržište.

Novi zakon ne predviđa radnu nedelju koja bi imala ograničeno vreme, nego će gazda diktirati svoje uslove. Ugovori na neodređeno vreme ustupaju mesto kratkim ugovorima na određeno vreme, a zakonsko otpuštanje biće moguće već ako predezuće loše posluje tri meseca uzastopno. Sudska obeštećenja otpuštenima biće drastično smanjena i zakonski ograničena.

Činjenica je da ovaj zakon predstavlja radikalnu reformu u odnosu na postojeći i, smatra se, omogućio bi veću zaposlenost u Francuskoj kao i veću konkurentnost francuske robe na globalizovanom tržištu. Prirodno, novi zakon bi uveo niže plate, lošije uslove rada, a time veću i strukturalnu bedu.

Aprilske protestne noći u Parizu protiv novog predloga o radnom zakonu kojim se zaposlenima oduzima dobar deo stečenih prava

Urušavanje francuskog političkog sistema

Svakoga puta kada se pojavi novi zakon, bitno različit od prethodnog, ako ne izađu na ulice i ne traže njegovo povlačenje, građani ga nemo proprate kroz političku apatiju. Naime, glasači su naviknuti da svaka vlada ograničava svoje ambicije na ono što smatra da je, u tom trenutku, prihvatljivo za narod. Loša strana takve strategije jeste da ona ne osigurava ni političare, ni glasače, te se posle svake reforme, iščekuje naredna.

Današnja pojava četrdeset predsedničkih kandidata samo je nastavak već započetog urušavanja francuskog političkog sistema i demokratije. Kroz besmislene reklame, političari kandidati pretvaraju glasače u potrošače kojima se, nekažnjeno i bez rizika, može da proda bilo šta.

Naravno, ne treba zaboraviti da krivica nije samo u beskrupuloznim političarima. Dokle god je francuskim glasačima važniji privid od sadržaja i stavova budućeg šefa države, dotle će im političari nuditi laži i prevare, održavajući tako zajedničku neodgovornost. Demokratija može da postoji samo ako se za nju plati cena, najčešće kroz obaveze, odgovornost i dostojanstvo svih građana. Kada se od toga odustane, odustaje se i od slobode, a živote građana u ruke preuzimaju neodgovorni političari.