U Siriji, ruski valjak gazi prema granici s Turskom

U Siriji, u toku su od pre nekoliko dana borbe za Alep. Vladine snage predsednika Bašara al Asada i saveznika – na tlu, libanskog Hezbolaha i iranskih dobrovoljaca a u vazduhu i Rusije, zatvorile su krug oko Alepa. Sredinom januara, vraćena je u vladine ruke Salma, četiri godine pod kontrolom tzv. Slobodne sirijske armije.

I Salma i Alepo su na severu Sirije, prema Turskoj.

Pobunjenici, iza kojih je Turska, kontrolišu istočni Alep već četvrtu godinu, od 2012. Od 2013, Salma je bila i štab Fronta al-Nusre i ISIL za Latakiju, takođe aktivno pomognutih iz Turske. Sada je u toku čišćenje istoimene enklave sunitskih sela, u brdima oko Salme.

Ofanziva na Alepo je kritična faza rata, završnica bar njegove prve faze od jesenas kada je vladi u Damasku priskočila Rusija. Ne računajući, dabome, sukob sa ISIL istočno od pojasa nastanjenog Asadovim Alavitima, ali to je drugi front. Damask ima vremena da se kasnije okrene na tu stranu.

25 kilometara do granice s Turskom

Ovog časa, za Damask je ključno zauzeti Alep. Uz Alep, aktivira se oslobođena kičma saobraćaja s juga na sever, Damask-Homs-Alep. Mimo toga, uz Salmu i Alep u rukama vlade, Turska gubi mogućnost da lako dostavlja pomoć u oružju i ratnom materijalu svojim frakcijama u frontu neprijatelja legitimnih sirijskih vlasti. Sirijska vojska dobija priliku da blokira i “zapečati” državnu granicu Sirije i Turske – Asadovim crvenim voskom.

Ipak, to još nije slučaj i veliki vojni napori armije predstoje. Sirijske snage su na 25 kilometara od granice Sirije s Turskom. I, takođe, od mesta Azaz – koje je turska glavna logistička baza na sirijskoj teritoriji. Tu se koncentrišu ljudstvo i oružje za front protiv Damaska.

Ankara je jedan od glavnih spoljnih pomagača oružanog otpora vladi Sirije u oblastima Idlib i Alep. Turska je osnovni kanal snabdevanja pobune spolja, oružjem, materijalom i ljudstvom – i glavno utočište, ako je bilo potrebe da se njeni pioni u Siriji eventualno sklone. Napredovanje vojske preseklo je kanale snabdevanja istočnog Alepa iz Turske na graničnom prelazu Bab al-Salama/Oncupinar.

Ipak – ostao je i dalje aktivan granični prelaz Reyhanli/Bab al-Hawa, pod kontrolom turskog favorita među islamističkim grupama Ahrar al-Sham. Tim putem se snabdevaju pobunjenici u Idlibu.

Osiguranje za Tartus i Latakiju

Međutim, ukoliko bi Alep preostao u rukama rivala, ne bi se moglo smatrati da su bezbedni luka Tartus i Latakija, na obali Mediterana. Tartus i Latakija su glavne tačke oslonca ruskog vojnog prisustva. Tim putem stiže teret namenjen vojnim potrebama u Siriji.

“Da Latakija padne, bio bi to ozbiljan udarac Asadovoj poziciji i komplikovalo bi vazduhoplovne operacije Rusije”, ocenio je ruski analitičar vojni Aleksij Ram, u izjavi za Gazetu.ru. “Sada je glavni zadatak neutralisati opasnost za ta dva regiona na zapadu”, citiran je Ram.

Druga ruski pomognuta ofanziva Damaska razvija se pravcem jug, iz smera grada Daraa prema granici Sirije i Jordana. Cilj je da se na isti način zatvori granica sa Jordanom, gde jordanski Huti šiiti uspešno tuku intervencione anti-Huti snage Saudijske Arabije.

Ambasada sirijskih Kurda u Moskvi?

Iz Kantona Afrin, na sirijskom krajnjem zapadu, u ofanzivi pravcem Azaza kreće se samoodbrana sirijskih Kurda YPG. Kurdi ovog prostora proglasili su se autonomnim 2014, a YPG funkcioniše kao organizacija samozaštite u odnosu na turski podržavan Front al-Nusre. Al-Nusra je saveznik i saborac ISIL.

Uz pomoć al-Nusre, Turska je, osim što je ratovala protiv vlasti Sirije, nastojala da spreči kontakt Kurda na zapadu sa Kurdima na istoku Sirije. Iz tih razloga, Ankari je vitalno važno da traku sirijske  teritorije duž granice, na potesu Azaz-Dzarabulus, očuva pod kontrolom sebi lojalnih grupa u ratu sa Damaskom.

YPG i Kurdi u Turskoj, imaju međusobno dobre odnose, kažu vesti iz područja. Od slučaja do slučaja, YPG se sukobljavao sa turkomanskim i islamističkim grupama, sve ratnih klijenata Turske, ali vođen svojim interesima. Međutim, od početka ruske vazdušne ofanzive na strani režima, sirijski Kurdi su postali takođe vojno uspešniji.

Spoljni posmatrači sirijskih događaja imaju utisak da su Kurdi u određenom “taktičkom razumevanju” s Rusijom. Navodno, kurdski Vrhovni komitet, vlada Sirijskog Kurdistana otvoriće u Moskvi službeno diplomatsko predstavništvo. Sa stanovišta Ankare, Narodne jedinice za zaštitu ( YPG ) Sirijskog Kurdistana su aktivni ogranak, u Turskoj progonjene, Kurdske radničke partije ( PKK ).

Službeno predstavništvo Kurda u Moskvi nesumnjivo je direktan izazov Rusije Turskoj. Kao što bi i priznata autonomija sirijskog Kurdistana mogla biti što i razorna bomba, u kontekstu zahteva turskih Kurda za nečim sličnim.

Koncem januara, Erdogan je izjavio da Turska neće dopustiti da vojska sirijskih Kurda pređe na zapadnu obalu reke Eufrat. Dobri odnosi SAD sa Kurdima Iraka, povodom saradnje u ratu protiv ISIL, isprovocirali su oštre reakcije Erdogana na račun nesavezničkog ponašanja Amerike, nateravši Vašington da posredno, neslužbenim natuknicama štampi na tu temu – opomene Ankaru. 

Rđava vest za Tursku

Uspesi režima zloslutna su vest za organizatore i pomagače pobune u Siriji, a pre svega za Tursku. Ankara, a i Zapad, strahuju da će sirijsko-ruska ofanziva možda podvojiti i slomiti oružani otpor tzv. sirijske opozicije – u stvari, uglavnom američki naoružanih, često spolja regrutovanih i ubačenih terorističkih grupa, odaslatih da slome Asadov režim. Onima koji su spremni da obustave neprijateljstva i povuku se, Damask sada nudi priliku za sporazum.

Glavna stvar je međutim osvojiti Alep. Ne zna se da li će Alep ostati opkoljen i tako “konzerviran”, da se resursi ofanzive ne bi trošili jer treba napredovati dalje, ili će stratezi kampanje oslobađanja preći na osvajanje grada. Ruski stručnjaci smatraju da bi to bio dug vremenski proces. Ovako ili onako, danas nema povoda za sumnju u budući ishod nastojanja Asadovih snaga da na jedan ili drugi način kontrolišu Alep.

Teren ispred nastupajućih sirijskih snaga sve vreme se “razmekšava” nesmanjenim dejstvom ruske avijacije. Na tlu, u dejstvu su sirijske moto-mehanizovane jedinice opremljene tenkovima, među kojima i najnovijim visoko-sposobnim T 90A.

Ratno krštenje ruskog T 90A

T 90A je tek od 2004. u naoružanju ruske armije i u brdima oko Alepa mu je “borbeno krštenje”, prva proba tenka u stvarnim ratnim okolnostima. Armiji Damaska oruđe je na raspolaganju od novembra 2015. Sirijski tenkisti obučavani su za rukovanje i dejstva iz nove mašine na poligonima u Rusiji.

Novi tenk imun je na američki proizvedene TOW anti-tenk projektile. Izgleda da su oni bili velika nevolja za sirijske trupe. Oko devet hiljada takvih projektila i američkih ručnih bacača M79 dostavljeno je minulih godina teroristima. Američko oružje pokazalo se efikasnim u napadu na sirijske ( ruske ) T 55 i T 72 tenkove, citirani su u javnosti iranski izvori. Sirijska armija je krenula u ozbiljnije napredovanje protiv pobunjenika tek uz pomoć T 90A.

Tenk je opremljen novim motorom, novom kupolom i termo-vizuelnim sistemom. Zaštićen je “aktivnim oklopom treće generacije”, naveli su ruski vojni stručnjaci. Rusi kažu da je T 90A osposobljen da izdrži pogodak “zrnom od 120mm ( tenkovskog topa ) M829A2 i DM43A1, konstruisanih za ( tenkove ) abrams M1A1 i leopard-2”. Njegov zaštitni sistem “u stanju je da sačuva vozilo od najnovijih TOW-2A  i  HOT-2 protiv-tenkovskih raketa”, a sopstveni anti-tenkovski projektil T 90A efikasan je i na udaljenosti do četiri kilometra, pišu upućeni u oružje.

U svakom slučaju, regularna armije Sirije nije više inferiorna, i njen napredak prema granici s Turskom deluje ubedljivo. Predsedniku Turske Taipu Erdoganu bačena je ovim faktom rukavica najvećeg izazova – Moskve.

Prvo, povodom pregovora pod krovom UN o “rešenju za Siriju”, otvorenim i privremeno ( do 29. februara ) prekinutim u Ženevi, nije više oportuno debatovati “ima li u njima mesta za režim i Asada”. Ratni uspeh promenio je činjenice na terenu. Sa stanovišta fakata, vlada Sirije je sada ključna za stolom, u slučaju da se proces pod kapom UN produži.

Problematično će biti s kakvom političkom težinom za taj sto mogu sesti i da li mu mogu i prići turski unutar-sirijski saveznici, tzv. “opozicija”. Koliko sirijske teritorije će ostati u njenim rukama do produžetka zasedanja u Ženevi – ukoliko do njega uopšte i dođe, jer moglo bi se obesmisliti događajima. Drugo, u Damasku ostaje na vlasti režim oslonjen na Iran i Rusiju. Treće, ratni uspeh afirmiše Rusiju, kao uticajnu na Bliskom istoku, umesto SAD. Rat je učvrstio njenu poziciju sile i Siriju preobratio u centar vojno-političkog uticaja Moskve u istočnom Mediteranu. Itd. Prilike za svođenje salda rata slede u konačnom raspletu.

Tenk T90 na poligonu za obuku

"Ruski napadi neće prestati"

Perspektiva ovakve ratne završnice potvrđuje se nervoznim pozivima Rusiji sa Zapada da “smesta” obustavi vazdušnu podršku vojnim snagama Damaska, tobože u ime zaštite civilnog stanovništva. Iste zemlje koje to traže, ne obraćaju pritom ni najmanju pažnju na civilne žrtve Kurda u Turskoj, izložene tenkovima turske armije baš ovih dana. Takav zahtev uputio je Moskvi i Vašington.

Saglasno izjavi ministra Rusije Sergeja Lavrova, “ruski napadi neće prestati dok zaista ne porazimo terorističke organizacije”.

“Ne vidim zašto bi ti napadi trebalo da budu obustavljeni”, izjavio je ministar Rusije. Prekid vatre se može dogoditi tek pošto “tursko-sirijska granica bude zatvorena i prekinut šverc koji održava teroriste”, citiran je Lavrov.

Moskva se ponaša superiorno, u rukama su joj karte. Šef Turske Taip Erdogan dva puta je telefonom nazivao predsednika Vladimira Putina, samo da bi u svakom od pokušaja da razgovara čuo da predsednik Rusije za njega “nije kod kuće”. Drugim rečima – nema razgovora, ni s kim, dok Sirija, uz pomoć Rusije i Irana, ne “stavi pod ključ” svoju granicu s Turskom. Dakle, ruski valjak gazi prema Turskoj. Preostaje da se čeka na poteze koje bi moralo da povuče Ankara. Sa njene strane granice velika vojska je u stanju pripravnosti.