Rušenje vlade ili države?

U noći između ponedeljka i utorka napadnuta je policijska stanica u makedonskom selu na severu, blizu granice s Kosovom. U izveštaju se pominje oko četrdesetak napadača. PR Mupa Makedonije, Kotevski, nazvao je napad terorističkim. Nakon toga usledili su brojni demantiji gde analitičari i opozicija tvrde da je ovo samo pokušaj makedonske vlade da skrene pažnju sa aktuelnih afera i lošeg stanja u državi, uplaši građane i ostane na vlasti.

Postoje, međutim, albanske partije i struje u Makedoniji koje se otvoreno zalažu za kantonizaciju, imaju podršku zemalja Kvinte i, držeći se agente rade na cilju onako kako znaju. Destabilizovana Makedonija koja bi morala da sedne za, već neki, pregovarački sto nakon ponavljanja ovakih „incidenata“ - a iskustvo uči da nema, čak ni sitnih, incidenata koji su sporadični i oni uvek služe za neku, makar jednokratnu, upotrebu (što ovde nije slučaj) - za tim stolom bi morala da se bori prvo protiv kantonizacije a zatim za to da makedonskom narodu pripadne nešto veći deo teritorije.

Gošince, 21.04.2015 - konferencija za novinare portparola makedonske policije povodom incidenta u rejonu sela Gošnice, u blizini severne granice zemlje, gde je, izvršen oružani napada na posadu granične karaule: Ivo Kotevski

Kome odgovara nestabilna Makedonija

Teritorija bi, u ovom slučaju, bila podeljena na tri glavna kantona – albanski, makedonski i „ostalih“, među kojima su Turci, Srbi, Romi i druge manjine. Iskustvo uči i da ta kantonizacija, u slučaju da plan uspe, ne bi učinila Makedoniju „stabilizovanom“ kao što je ni pokušaj dobrosusedskih odnosa, te priznanje nezavisnosti Kosova, nije učinilo prijateljskom državom. I to, stiče se utisak, nema mnogo veze s tim koliko je makedonska vlast loša ili dobra, kakve je afere prate i koliko je Makedonci podržavaju ili ne.

Destabilizovana Makedonija trenutno odgovara i makedonskim vlastima koje se sada bave samo time kako da to i ostanu. Ne treba isključiti ni one koji veruju da je sve ovo „ujdurma“ makedonskih vlasti i njima lojalnih Albanaca, što bi bio rukopis već viđen na ovim prostorima, ali ko ne pamti iznova proživljava – rekao bi pesnik.

Gruevski, Popovski i ostali, do nedavno podržavani od strane SAD, veoma je moguće da gube kompas. Ali oni nisu važni. Iako – koliko god nevažni bili - mogu da naprave štetu, kao i pametniji od njih koji su jednom umislili da je pametno igrati se s vatrom, ali to je sve. Ostalo, ono bitnije, nema neke veze s njima. Ima veze s agendom.

Nestabilna Makedonija na duže staze ne odgovara nikome u regionu sem pretendenatima na još malo neke teritorije, što dalje pravi problem ostatku Balkana van EU. Ali nestabilna Makedonija je odlična platforma za smirivanje situacije koja završi tako što ona bude jednostavno rečeno podeljena.

Za takve poslove se, kako već biva, biraju veterani. Stručnjaci za mobilisanje nekih-tamo uvek sprenih da učestvuju. Makedonija je  strahovala i borila se da uhapsi umešnog za pravljenje eksploziva, Jakupija zvanog Nacist, trudila se da izigrava suverenu državu koja je isuviše dugo de fakto podeljena, pa se niko neće uistinu iznenaditi kad budemo čuli da je, u čitavom tom metežu, za poslednji napad na stanicu kriv direktno njen premijer koji je - po mišljenju mnogih -  sam mobilisao čuvene „lojane Albance“, snimio čitavu stvar sa maltretiranjem jednog od četvorice policajaca i sada plaši javnost. 

Ko želi podelu Makedonije

Ima naravno i bizarnijih teorija, poput jedne koja insistira da su u celu stvar umešane i srpske „tajne službe“ kojima je nestabilna Makedonija, u toj zaumnoj teoriji, potrebnija nego ikad. Kao dokaz ove ideje, analitičar se poslužio vešću da je neko ko je prevodio s albanskog loše govorio makedonski i mešao ga sa srpskim. Zapravo, to samo dokazuje da je ekipa dovedena s Kosova, gde albanski učesnici u ovakvim akcijama ipak malo bolje znaju srpski. Neslavna istorija srpskih tajnih službi koje su umnogome pomogle UČK, možda bi i mogla u svetlu maštovitih nagađanja i sada da mobiliše „neke tamo Albance s Kosova“ u cilju izazivanja rata u Makedoniji.

Pitanje je ipak samo jedno. U svetlu sve smelijih izjava albanskih vlasti u liku Edija Rame ali ne i u njegovoj režiji (mala je to nacija za tako hrabro i glasno pevanje ratnih pesama), kao što ni naknadno opismenjeni Tači ne bi sedeo na mestu pregovarača da je predstavu režirao neki mali reditelj - u tom svetlu nameće se samo jedno pitanje koje je ujedno i odgovor: Kome treba destabilizacija i, daleko bilo veći sukobi, zatim mučni pregovori, zatim kantonizovana Makedonija? Glavnu ulogu u ovom komadu svakako ne igraju ni, na kraju krajeva ipak kolateralni, Albanci - iako im sada možda to tako ne izgleda.