Turska pod Erdoganom

Turska kao zemlja u ekonomskom usponu, članica NATO i značajna regionalna sila na Bliskom istoku, ali i na Balkanu, prolazi kroz transformaciju od Ataturkove izolovane zemlje ka sili koja priželjkuje novu Otomansku imperiju, sve pod rukovodstvom sadašnjeg predsednika Erdogana kome podrška raste čak i posle 12 godina vladavine.

“Ključne reči za razumevanje Turaka i turske politike su “država” koja je svuda prisutna i svemoćna i “nezavisnost”, pre svega od uticaja stranih sila. Turski sekularizam nije kao onaj nastao posle Francuske revolucije gde je je država odvojena od crkve. U Turskoj je vera pod potpunom kontrolom države, a imam je službenik vlade”.

Ovako je Dušan Spasojević, donedavni ambasador Srbije u Turskoj započeo objašnjavanje kako funkcioniše Turska i kakvu politiku možemo od nje da očekujemo, na predavanju “Turska sa novom administracijom” u Institutu za evropske studije.

Dušan Spasojevi, bivši ambasador Srbije u Turskoj

Prema njegovim rečima, za nas je teško gledati na Tursku bez predrasuda jer su balkanski narodi, koji su se oslobodili ropstva, gradili su svoje identitete negativno u odnosu na Tursku, odnosno Osmansko carstvo. Tako je i polazna tačka formiranja sadašnjeg turskog identiteta mirovni ugovor iz Sevra iz 1920. godine. Tim mirovnim ugovorom Otomanska imperija se odrekla četiri petine teritorija, a Turska je svedena na ankarski pašaluk, četiri puta manji nego današnja Turska, dok su ostale teritorije bile pod inostranim protektoratom.

“Sve u današnjoj politici Turske je pobuna protiv tog ugovora”, ističe Spasojević.

U srcu turske kulture je i militarizam, ne samo zbog istorije Otomanske imperije, već i zato što su modernu Tursku napravili oficiri predvođeni Ataturkom.

“Iako je vojska pod kontrolom civilnih vlasti nacionalni instinkt je militaristički. Takođe, stalna kategorija u turskom unutrašnjem političkom životu je islam i za položaj islama Turska još nije našla odgovor”, napominje Spasojević dodajući da je tu i kurdsko pitanje koje stalno opterećuje Tursku još od formiranja moderne republike.

“Kada sam stigao u Ankaru 2010. godine Kurd je bila zabranjena reč. Oni nisu priznavali uopšte postojanje Kurda. Nakon što je 2011. sadašnji predsednik Erdogan otvorio to pitanje na popisu je ustanovljeno da ih ima 15 miliona i to verovatno nije konačan broj. Procenjuje se da ih samo u Istanbulu ima dva miliona”, kaže Spasojević.

U Turskoj postoji još jedna značajna manjina, Alaviti koji su šiitska sekta koja je istorijski došla iz Irana u Tursku i koja se snažno zalaže za sekularizam, jer im je to zaštita od većinskog sunitskog stanovništva.

“Po mom uverenju, Turska je pokušala da promeni civilizaciju iz islamske u zapadnu i to neuspešno. Prema Hantingtonu, tri uslova moraju biti ispunjena da bi neko promenio civilizaciju. Prvi je da elita bude određena u toj nameri i to je pod Ataturkom postojalo. Druga je da se većina stanovništva ne suprotstavlja ideji, i to je bilo ispunjeno. Treći uslov je ih prihvati civilizacija u koju žele da pređu ali to se nije desilo. Zapad nije prihvatio Tursku i to se najbolje vidi po trajanju procesa ulaska u EU”, objasnio je Spasojević, dodajući da je Ataturkova Turska tražila ravnotežu kroz politiku “mir u kući, mir u svetu”, a da se Erdoganova Turska toga odrekla. Ova politika je zamenjena imperijalnom nostalgijom i sunitskim panislamizmom i to se, kako objašnjava Spasojević, vidi svakodnevno u štampi, na televiziji, u filmovima.

“Ta nostalgija je legitimna. I u Londonu jedna klasa ljudi žali za britanskom imperijom, kao i u Francuskoj, Moskvi, pa i kod nas postoji jugonostalgija za moćnom državom. Članstvo u NATO i dalje formalno drži Tursku kao zapadnu zemlju, ali Turska sve više vodi politiku iz svoje glave i stavlja svoj interes na prvo mesto, sada i bez skrivanja. To se najbolje vidi kroz odnose sa SAD. Ja nisam pristalica teorije da je Turska samo izvođač radova za SAD na Bliskom istoku, već da radi pre svega u svom interesu”, smatra bivši ambasador u Ankari.

Na početku, posle Prvog svetskog rata odnos Turske sa SAD bio je problematičniji nego sa SSSR. U Hladnom ratu situacija se promenila i Turska ulazi u NATO. Posle Hladnog rata situacija se opet menja, a to se vidi po odnosu prema Izraelu, najvećem američkom savezniku na Bliskom istoku, kao i na pokušaje Turske da se približi BRIKS zemljama.

Taip Erdogan, predsednik Turke kome popularnost i dalje raste mada je već 12 godina na vlasti

To se sve odigrava pod upravom Erdogana, “jednog od retkih harizmatičnih političara u svetskoj politici danas i sigurno onog koji je prešao najteži put do svoje pozicije”, kako objašnjava Spasojević i dodaje da “on ima harizmu koju nema nijedan drugi državnik velike zemlje. Erdogan je došao iz obespravljene mase koja u Turskoj nije mogla da podigne glavu 80 godina. Počeo je tako što je prodavao đevreke. Kao gradonačelnik Istanbula bio je hapšen i ležao u zatvoru četiri meseca. Uspeo je da savlada armiju, koristeći evropeizaciju iako ga Evropska unija uopšte ne zanima. Pre nego što je došao na vlast zemlja je bila ruinirana, 2000. godine slomljena, a napravio je uspešnu ekonomiju. Pre njega 90 odsto bogatsva bilo je koncentrisano u Istanbulu u rukama nekoliko porodica, a on je od zabiti uspeo da napravi uspešne privredne centre”, napominje Spasojević razloge zašto je Erdogan i posle 12 godina na vlasti sve popularniji.

Na unutrašnjem planu Turska ima problem sa Kurdima, a Spasojević ne vidi način da se reši osim da Turska krene putem Katalonije, Škotske ili bivše Jugoslavije.

“Mislim da je Erdogan pogrešno postavio stvar jer pregovara sa čovekom u zatvoru, kome je preinačena kazna sa smrtne na doživotnu i kome su krvave ruke. Drugo unutrašnje pitanje Turske je sistem vlasti. Ono što Erdogan radi je protivno ustavu, a nema dovoljnu većinu da promeni ustav. On bi voleo da promeni sistem iz kancelarskog u predsednički, sličan američkom, ali bez Kongresa i nezavisnog sudstva. Na primer, nekoliko godina se tajno gradila vila za premijera dok je on bio premijer, a onda se on u nju uselio kao predsednik. Turska je zemlja u kojoj moć ide tamo gde je najmoćniji čovek, a to nije odlika ozbiljnih država”, ističe Spasojević.

Takođe, imidž Turske u regionu pretrpeo je poslednjih godina teške udarce. Od zemlje koja je sa svima imala dobre odnose postali su zemlja koja nema odnose, sem Bugarske, ni sa jednim susedom.

“Jedan od najvećih gubitnika Arapskog proleća je Turska. Danas Turska nema diplomatske odnose sa Izraelom, sa najznačajnijom arapskom zemljom Egiptom i sa Sirijom, dok su odnosi sa Iranom zategnuti. Dobar pokazatelj toga bilo je nedavno glasanje za nestalnog člana Saveta bezbednosti u UN. U roku od šest, sedam godina Turska je izgubila 90 glasova, a Egipat je aktivno lobirao protiv nje. Prednost su ispred Turske dobile zemlje kao što su Novi Zeland i Španija koja je u velikim ekonomskim problemima. Problem je što Turska nema sistem prilagođavanja”, ističe Spasojević, dodajući da Turskoj predstavlja i problem što je Asadov režim u Siriji blisko povezan sa Iranom, a to su zemlje gde su na vlasti Alaviti i tako je geografski Turska odsečena od sunitskih zemalja. To je i objašnjenje zašto je Turska za svrgavanje Asada, ali u tome nije uspela budući da je iza Sirije stao Iran, ali i Rusija, dok SAD nisu bile preterano zainteresovane za njegovo rušenje. U Egiptu su na vlast došla Muslimanska braća bliska Erdoganu, ali kada ih je svrgnula vojska Turska je ostala da visi bez ikakvih odnosa sa Egiptom.

“Od nula problema sa susedima, Turska je došla do nula prijatelja među susedima. Na arapski nacionalizam, koji su Britanija i čuveni Lorens od Arabije raspirivali da bi oslabili Otomansko carstvo, u međuvremenu je pridodat i sirijski i egipatski nacionalizam. Jedna od grešaka Turske je i što je 2003. uskratila SAD da koristi baze i teritoriju za napad na Irak, da bi Erdogan razbio veze vojske sa SAD i tako oslabio vojsku. Takođe, to je bilo veoma popularno u narodu jer Turci generalno ne vole SAD. Umesto toga Amerikanci su otišli kod Kurda. Sada su za Tursku veća pretnja Kurdi nego Islamska država”, kaže Spasojević.

Kada se govori o odnosima Srbije i Turske, on napominje da ima razloga da budemo podozrivi prema Turskoj i nikada ne možemo biti otvoreni prema njima, ali to ne znači da ne treba da sarađujemo.

“Važno je da se u spoljnu politiku ulazi iz interesa, a ne iz emocija. Treba raditi sa Turskom jer je ona bila i ostala faktor na Balkanu”, napominje Spasojević.

On ističe i prilično jednostrano vođenje spoljne politike od strane Turske. Na primer, podržali su usvajanje rezolucije o Srebrenici u srpskom parlamentu, a istovremeno lobirali da Srbija ne usvoji rezoluciju o genocidu nad Jermenima. Takođe, kako ističe Spasojević, Turska na manjine gleda kao na monete za potkusurivanje u ostvarivanju nacionalnih interesa i da bi tako lako mogli da prođu i Bošnjaci ili Albanci.
“Kod njih je tišina po pitanju turske manjine na Kosovu koja je stradala posle 1999. godine više nego bilo kad pre toga. Ljudima se menjaju imena, isteruju, ali se o tome ništa ne sme reći jer Turska podržava nezavisnost Kosova”, smatra Spasojević.

Na kraju, malo i o srpskoj spoljnoj politici. Spasojević je rekao da za vreme njegovog mandata kao ambasadora u Turskoj niko od diplomata u ambasadi nije znao turski jezik “što je katastrofa”, dodajući da sličan problem imaju i Turci koji nemaju dovoljno kadrova koji znaju arapski i persijski.