Tuži bar nekog, molim te!

Ohrabren nedavnim zadušnicama kada se slavilo delo streljanog premijera Đinćića i kada smo opet, kako ovaj morbidan običaj nalaže, imali gledati filmove gde su nam ponovo objasnili ko je ubio Zorana  -  ovih se dana oglasio i Milo Đukanović. Nešto se nadgornjavao sa svojim neistomišljenikom Miodragom Lekićem, a u vezi izbora u Crnoj Gori, pa se – čudnim asocijativnim povezivanjem – dosetio da je poslodavac tog Lekića isti onaj ko je ubio Đinđića. Kao i suvlasnika i urednika podgoričkog lista Dan, Duška Jovanovića. Vojislav Koštunica, pogađate.

Vojislav Koštunica

E sad, ovaj tekst se neće baviti likom i delom višedecenijskog vladara Crne Gore, koji je od omladinca KPJ, preko neuspešnog oslobodioca Dubrovnika u mirovnoj misiji s topovima, a pod nazivom Rat za mir, prešao dug put do čoveka dignuta čela (doduše malo čudnog izraza lica i još čudnijeg pogleda) zagledanog put Evropske unije, kojem je do zakona iste stalo koliko i njegovim državljanima i saradnicima albanske nacionalnosti.

Neće da se tužaka sa budalama i lažovima - legitimno

Ovaj tekst (ili apel, bolje rečeno) se neće baviti ni svim pticama na grani koje znaju ko je pobio sve te ljude (i ko zna koga još ali se nije pročulo) i pohvaliće jednu pticu koja se zove Zoran Živković, i koji nam otkriva da pokojnog premijera nije ubio Koštunica nego Sloba. A Koštunica se okoristio. I zato sad ćuti.

Kako nikada nisam pisala apel, neka mi budu oproštene greške koje se tiču forme. Daću sve od sebe da mi apel ne zvuči kao ogovaranje Koštunice, a ako bude zvučalo nisam ja kriva, nego on. Evo i zašto.

Možda je on čovek fin i kulturan, iznad svake ljudske niskosti i tako to, pa neka to bude njegov razlog što nikada, za ovih deset godina od kako slušamo da je ubica, nije pokrenuo nijedan krivični postupak protiv ljudi i organizacija koje su, vrlo otvoreno, imenom i prezimenom, iznosili tvrdnje (ne pretpostavke) o njegim ubilačkim delatnostima. To bi bilo na mestu, i on bi imao puno pravo da kao običan građanin, od kojeg ništa ne zavisi, neće da se tužaka sa budalama i lažovima. Legitimno.

Ali kako se radi o čoveku koji je bio i predsednik i premijer, o nekome za koga su mnogi u stanju da padnu u vatru braneći ga od (pretpostavljam) lažnih optužbi; dakle kao neko ko ne polaže račun samo sebi i Bogu nego i svima onima koji počinju da se osećaju kao budale kada kažu da ne veruju u ono što i ptice na granama znaju – dužan je da se potrudi malo više. Sva saopštenja koja je izdao su pristojna, čak neprimereno umerena ako se radi o optužbama za ubistva, kao da ih je pisao neko ko sedi na vr' Olimpa i ne želi da se petlja sa tim odvratnim šljamom, misliocima iz redova lunpenproletarijata.

Legitimno je gnušati se plebsa, ume da bude zaista gadan i za videti i za čuti, posebno kada se na visoko podigne iz suterena, da parafraziram pesnika koji je lepo opisao ovo vreme iako je imao sreću da ga ne doživi.

Posle deset godina mantranja o pozadini ubistva za koju su krivi svi (osim onih koji su prisvojili Đinđića, po starom srpskom običaju otimanja o leš), a Vojislav Koštunica malo više – jer on nije samo inspirator nego i nalogodavac, ćutanje i izdavanje saopštenja postaje malo, htela sam da kažem tragikomično ali nije ni to. Uvredljivo je.  I dezerterski.  

Milo vređa Srbiju preko Koštunice

Nebulozne izjave jednog Mila Đukanovića, a za potrebe neke kampanje koja nema veze sa Srbijom, nisu – kako je Koštunica napisao u saopštenju – mešanje u unutrašnje stvari susedne države. To je direktna optužba za dva ubistva.

Svesna sam da jedan veliki deo građana, koji ne veruju da je Koštunica ubica, nemaju predstavu o razlozima njegovog  upornog ćutanja. Možda čovek nešto zna, i neće na sud sa dokazima –  jer ne želi da i njega pronađe onaj drugi ili treći metak. Onda neka kaže:

Ja ne smem da se upuštam u rasvetljavanje te priče jer se plašim za svoj život.

To možda ne bi zadivilo mase koje vole heroje, ali bi nekome možda nešto bilo jasnije. I možda bi nametnulo neka nova pitanja. I možda bi se našao neko hrabar da ih otvori.

Možda čovek misli vreme će pokazati, ali vreme je prilično nezainteresovano. A nikome se ne čeka. I ne vređa taj Milo (koji papagajski ponavlja tvrdnje Srđe Popovića, sada ojačan sjajnim savetnikom – Bebom) samo Koštunicu. On vređa Srbiju. A Koštunica, kao predmet ove morbidne zabave, ne bi smeo da ne reaguje.

Možda građani koji ga podržavaju mogu da shvate da nije želeo da bude deo vlade koja će po svoj prilici priznati Kosovo. Da je želeo, ne bi u svakom govoru bar pet puta pomenuo da on neće u Evropsku uniju, znajući da onaj ko to govori ne može ući u vladu, makar bio i četvrti na listi i makar ga zamenio Dinkić sa sumnjivim prelaskom cenzusa.

Možda je on čovek strateg, a ne taktičar i možda gleda ka nekoj dužoj stazi koju mi ne vidimo.  I šta god da su mu razlozi da, ne obazirujući se na to, zbunjuje svoje poštovaoce ili makar one koji ne veruju da je ubica – to već duže vreme liči na aroganciju, baš prema tom svetu koji je glasao za njega.

Uz izvinjenje što nisam poštovala formu apela, eto, dajem sebi za pravo da apelujem na gospodina Koštunicu da već jednom tuži bar neku od onih svih ptica na grani, kako se građani koji ga podržavaju ne bi osećali kao budale koje mu veruju na reč, a bez ijednog argumenta. Ne zbog sebe, nego zbog građana a pomalo i zbog ugleda ove nesrećne Srbije koju svako optužuje za šta mu padne na pamet pa, eto, čak i da su joj predsednici i premijeri ubice. Koje pale strane ambasade.