BOŽIĆNJI POKLONI SU - EKONOMSKA BESMISLICA
Istraživanja: Zašto ne bi trebalo kupovati darove za praznike. Božić je ogromno rasipništvo. Darovi su, gledano sa stanovišta primalaca, precenjeni u proseku za 20 posto. Pa ako se već daruje, najbolje je - u novcu ali to nije uvek moguće.
„Način na koji se u zapadnom svetu slavi Božić jeste orgija uništavanja ekonomske vrednosti, koja svake godine proguta 25 milijardi dolara. Ono što ljudi dobiju na poklon ima za njih u proseku 20 posto manju vrednost nego da su to kupili sami“.
To je na nedavnom predavanju u Londonu istakao ekonomist Joel Waldfogel. Ovaj profesor Pensilvanijskog univerziteta već niz godina istražuje i prati gubitke koji nastaju darovanjem za Božić. Ukratko, običaj davanja poklona za Božić prosto likvidira ekonomske vrednosti. Ljudi, naravno, pune trgovinske centre i povećavaju obrt trgovcima za nekoliko desetina procenata ali istovremeno u crnu rupu ekonomskog bemisla padaju milijarde dolara, glavni su njegovi zaključci.
On se nije zadržao samo na SAD nego je svoja istraživanja proširio i na druge zemlje OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj – eksluzivni klub tržišno najrazvjienih ekonomija sveta). Sve je to sakupio i objavio u knjizi pod naslovom Why You Shouldn´t Buy Presents for the Holidays ("Zašto ne bi trebalo da kupujete poklone za praznike"). To je, uz krizu koja je ljude naterala da budu makar pažljiviji u trošenju novca koji se sve teže zaradjuje, izazvalo mnogo veće interesovanje za Waldfogelova istraživanja nego ranije. To posebno važi za Češku u kojoj postoji, slobodno se može reć,i pravi kult darova za Božić po kome je ovaj, inače, veoma štedljvii narod poznat – štedi se preko cele godine da bi se onda besomučno trošilo za Božić, čak i više od onih koji su od njih mnogo bogatiji (računa se da prosečna ovdašnja porodica potroši za Božić, uglavnom za poklone, blizu 30 hiljada kruna, tojest skoro 1.200 eura)
„Darodavci koji nisu često u kontaktu s daroprimaocima daju lošije darove nego oni koji su češće sa njima“, zaključak je, takodje, iz njegovih istraživanja. „Ne radi se o tome da dedovima i bakama, stričevima, tetama... nije stalo do češćih kontakata. Jednostavno, oni se sa svima kojima kupuju dar vidjaju redje. Ali, čija je to greška?“, postavlja retoričko pitanje Waldfogel.
Dobar način da se izbegne rasipanje novca za nepotrebne ili manje potrebne, sledstveno i manje poželjne darove sa stanovšta darovanog, jeste – darovati novac pa će onda darovani kupiti ono što mu stvarno treba i što zaista želi. Društvene norme, ipak, često ne dozvoljavaju da se poklanja u novcu. A praznik i običaj se ne može ignorisati i dar se mora dati....
I još nešto: obično davaoci imaju radost iz toga – čak i onda kada nisu sigurni da baš tačno daju ono što primalac hoće i što mu treba.
„Ima slučajeva kada vi i nećete da primalac ima istu radost od dara kao i vi. Ovisniku od droge nećete, naravno, dati pare, pre ćete mu dati toplu supu...“. Možda je najbolje ovakvo rešenje - zamisliti se nad tim šta vašim najbližim treba, a onima koje ne znate tako dobro ili niste s njima dovoljno često u kontaktu, dajte dar u vidu čeka za kupovinu u nekom trgovinskom lancu (onda se na to drugačije gleda nego na gotov novac).
Knjiga Waldfogela se u SAD, inače, već može naručiti i uputiti nekome kao dar za Božić.
