Iz Kosovske Mitrovice, s ljubavlju (9)

Moji roditelji su planirali da se vrate u svoj stan. Ja sam im pružila privremeni smeštaj, ali njihov dom je ovde. Ovaj maleni stan i dve ptičice. Pogledam sa terase, vidim mirno je.  Dugo sam sedela u stanu, zamišljena. Sećanja su se vraćala. Da bih prekinula taj film, koji se vrteo u mojoj glavi, rešila sam da siđem do skloništa. Da obiđem komšije.

Bojažljivo sam otvorila vrata roditeljskog stana i, kao neki lopov, nečujno okrenula ključ u bravi. Znam da sam preskakala po dva stepenika, samo da što brže siđem, da slučajno ne sretnem nekog neznanca u crnom. Vrata šiptarskih stanova bila su širom otvorena.

U skloništu je većina komšija. Žagor i smeh. Miris kafe, miris detinjstva. Dočekuju me kao da se godinama nismo videli.  Lepa atmosfera, odavno se nisam tako slatko smejala. Pijemo kafu iz najvećih šolja, ima i kolača, pita, sokova. Svako je iz svog stana doneo po neki komad nameštaja. Klupe presvučene starim ćebadima, stolice za plažu, fotelja na rasklapanje (od sunđera), neka stara polica sa  terase koja je služila kao ostava za džezve, šolje, tanjire... U jednom uglu, jastuci svih oblika i veličina. I naravno ćebad, mnogo ćebadi.

Pitaju za mamu, za brata… Kažu da oni veći deo noći provode budni, a deca spavaju. Na dušecima, klupama, ležaljkama za plažu. Prisetim se da i moja mama ima dva dušeka za spavanje, spakovana na terasi. Da dam neki doprinos toj divnoj družini, sa kojom sam rasla i provela divne dane detinjstva. Dajem komsiji ključ da ih donese, a ja počinjem sa pitanjima.

Šta se dešava, gde odoše komšije Šiptari, ko ih potera? Prvih par dana bombardovanja, sedeli su u stanovima. Svaku bombu su pozdravljali, na hodniku su se ponašali drsko i neprijatno, sve u svemu, svi su pozdravljali NATO bombe. Onda su Srbi rešili  da srede sklonište. Tajno, da komšije Šiptari ne znaju. Tokom jedne noći.  Već sledeće večeri, prešli su u skolnište. Ono malo muškaraca koji su ostali u zgradi, uglavnom su bili stari i bolesni. No i dovoljno jaki da izdrže dežurstva, koja su sami uveli. Za svaki slučaj, da se Šiptari ne organizuju i pobiju ih tako okupljene.

Na vratima skloništa su bile dve stolice. Tu su se smenjivali na svakih par sati. Žene su kuvale i spremale i donosile. Deca su se igrala, kao da se ništa ne dešava. A dešavalo se svašta.

A onda su se pojavili i neznanci u crnom. I jedan navodno proterani Šiptar kojeg niko nije dirao.

Njih su se svi plašili. A otkrili su slučajno da su oni tu, u zgradi. Zapanjeno sam slušala. Kako to u zgradi? To mi baš i nije bilo najjasnije.

Naime, komšija Šiptar je rešio da ode. Usred dana. Tetralno je napuštao zgradu, vređajuci komšije Srbe i sve što je srpsko. Kažu da je glasno vikao kako su ga oni oterali. Komšije.

Ljudi koji su se tu zatekli, našli su se u čudu. Briga njih  za njega. Bitnija im je bila sopstvena glava na ramenima. U tom  haosu, gde se ništa  ne zna, nije im padalo na pamet da teraju čoveka sa kojim su godinama živeli i, na kraju krajeva, družili se (prva supruga mu je bila Srpkinja). A  zašto bi ga  oterali?

No, on je otišao. I ostao svima u lošem sećanju jer je pokazao svoje pravo lice koje je godinama uspešno skrivao. Napustio je stan i otišao. Bez ijednog kofera. Kasnije smo čuli, u Prištinu.

Zanimljivo je to, da se po završetku rata, jedino on nije vratio u svoj stan. Znali smo da je živ, ali nije se vraćao. Možda se stideo?

Posle par dana, primetili su da se neko nalazi u njegovom stanu. Bilo je sumnjivo naravno, ali niko se nije usuđivao da zakuca na vrata. Lopta je otkrila novog stanara zgrade. Sasvim slučajno. Deca su se igrala i lopta je pala na terasu. Nisko prizemlje. Dečak je zakucao na vrata, da uzme loptu. Bila je tako dragocena ta lopta. Jedna jedina u zgradi. Vrata su se otvorila i dečak je dobio svoju loptu.

Dete kao i svako drugo, nije nešto marilo za novo lice u zgradi. Ali komšinica koja živi preko puta tog stana jeste. Zatekla se u stanu i nečujno, kao lopov, virila na špijunku. Razumela sam tu njenu znatiželju, jer nije prijatno sedeti u stanu, dok bukti rat, a da ne znaš ko je stanar koji živi preko puta. Samo se čuje otključavanje i zaključavanje vrata, u mrklom mraku. Sijalica je bila razbijena, i hodnik je bio mračan. Iako su održavali zgradu, tu sijalicu nisu smeli da promene.

Uveče su videli svetla i kretanje u stanu. Bili su obazrivi.

Slušala sam ih i razmišljala. Živimo u istom gradu, a tako različito.

Do tada nisam razmišljala kako je onima koji žive u zgradama, soliterima, kako je u selima? Mislila sam da je najgore u naseljima sa prizemnim kućama. No, prevarila sam se.

Tako mi je bilo lepo u skloništu, uprkos ratnim pričama, i nije mi se islo kući. No, skoro će mrak, moram.

Pozdravljam se sa svima, tako prisno, srdačno… Kao da su mi rod najrođeniji, a koliko su me samo puta naljutili. Ali, to je bilo pre. Sada je sve oprošteno. Sada je rat. Sada se gine, stvarno se gine.

Žurim da me ne zatekne mrak na ulici.

U prolazu vidim otvorena prodavnica. Nema baš i neki izbor, ali dobro je, ima testenine. Nabrže je za spremiti, a može da nestane struja.

Nosim kesu sa špagetama i posmatram zgarišta, gotovo na svakom koraku. Trudim se da ne mislim na komšije, preplašene poglede, širom otvorena vrata od stanova… Da ne mislim na komšinicu Šiptarku koja me moli za pomoć. Ona je molila mene, a ja Boga. Ljudima nisam više verovala, a nekome moraš da veruješ. Naprosto moraš, jer  jedino tako možeš da opstaneš.

Tog trenutka ona je u meni videla spas, a nije bila svesna toga, da smo u istom sosu.

Vrte se misli, sada me već opterećuju. Smetaju mi. I, opet počinje kiša. Ona sitna, dosadna kiša.

Deca koja kradu. Idem do kuće prečicom za koju malo ko zna. Samo mi, koji tu živimo.  Na uglu, gde treba da skrenem ka putiću koji vodi ka mojoj kući, vidim neke stvari. Spuštene na zemlju. Mini linija, veliki zvucnici, TV... Krajičkom oka, vidim dva dečkića koja nose ogradu (ona metalna, kojom se ogradjuje dvorište). Stojim tako na kiši, i ne mogu da poverujem - po ko zna koji put. Rafali tutnje, čuju se detonacije, ulica je pusta, a deca lopovišu. Nisu mi jasni roditelji. Kako se ne zapitaju gde su im deca? Zar ne bi trebalo da su kod kuće?

U susret mi idu dva starca. Viču na mene, odmahuju rukama, prete…Sram da me bude,  ja žensko pa kradem, oteto je prokleto….i ko zna šta još, dok nisam glasno viknula: Nije moje, bre! Onako pokisla i nervozna, mašem kesom u kojoj se nalaze špagete, i vičem: Ovo je moje! 

Počinjem da plačem. Dosta mi je svega. Izvinjavaju mi se kao deca, onako naborani i stari. Odmahujem rukom. Nema veze. Rat je. Svašta se dešava. Više ništa nije čudno.

Dečaci prilaze, tako nehajno i smelo, bezobrazno. Stavljaju sve te skalamerije u neka kolica i odlaze niz drum, uz glasan smeh. Kiša sve jače pada, a ja i dva starca stojimo i gledamo u dečake. Nisu oni krivi. Oni su samo deca. 

Idem putićem ka svojoj kući, onako pokisla i samo želim da što pre padne mrak. Da se završi ovaj dan. Sutra će biti drugačiji. Valjda neće biti ovakav.

Pored kapije me čeka novo iznenađenje. Ne mogu da uđem od silnih šerpi, nekog velikog ekspres lonca (težak u bestraga, jedva sam ga pomerila), rasturenog escajga, putnih torbi.

Ma dovraga sa tim. Ne shvatam šta će to ljudima u ovim okolnostima - kada pojma nemamo kakav će biti ishod ovog suludog rata na Kosovu i bombardovanja u Srbiji.

Šutirala sam, koliko sam snage imala. I baš me bilo briga da li me neko posmatra ili ne. I baš me briga šta će ko da pomisli. Lonac sam morala da podignem, jer je bio ogroman. Stavila sam ga sa strane i usla u dvoriste. Tada mi je laknulo.

Opet su isključili struju. Kiša pljušti.

Pričam zašto sam se zadržala. Svaki detalj. Bolje da ih suočim sa time (moje roditelje), jer manje će biti zbunjeni kad se vrate u stan. I biće obazriviji, na kraju krajeva. Čude se glasno, i sad hoće da se momentalno vrate.  Jedva su dobili taj stan, a sada treba da strahuju da će neko da im se useli.

Te noći je huktalo. Smenjivale su se detonacje i rafali. Nismo znali da li gađaju avioni ili je nesto drugo u pitanju. Moji roditelji uporni  u nameri da krenu u stan, a ja sam već nemoćna da ih zaustavim. Pakujem pola hleba ako im zatreba u toku noći, i dajem baterijsku lampu. Ne znam koliko puta sam ponovila, da mi se obavezno jave kada stignu.

Odlaze u mrak, onako stari i nemoćni sa kesom hleba. Tata pridržava mamu, kiša lije, grad huči. Dugo sam stajala na vratima, i osluškivala. Za svaki slučaj. Kada sam zatvorila vrata, opet sam zamolila Boga da živi stignu kući.

I tako, nesanica i Bog mi postadoše najbolji prijatelji. Sedela sam kraj telefona čitavu večnost, čini mi se, dok se nije oglasio. Stigli su. Sve je u redu, idu u sklonište  jer su sve komšije tamo.

Pale se kuće u njihovoj okolini. Kaže mama, vatra na sve strane. A, kiša pljušti… Čak je zapaljena i velika, bela kuća, višespratnica. Žao joj te kuće, a i meni.

Zašto su palili šiptarsku kuću, umesto da u nju usele izbeglice iz Hrvatske?

Tu kuću je sazidao Šiptar (inače je ne bi spalili)  pre par godina. Zaista, divna građevina. Luksuzna. Rasveta kakva se mogla videti samo u filmovima. Bašta, prekrasna. No, zanimljivo je da se nikada tu niko nije uselio. Dolazili su redovno, provetravali kuću, polivali baštu. Ali, nikada tu nisu prenoćili. Uvek smo je sa terase posmatrali i divili se. Sve dok nisu došli Srbi iz Bosne i Hrvatske. Tada smo uz jutarnju kafu, na terasi raspravljali kako bi država mogla da otkupi kuću i tu naseli naše sunarodnike, a ne da se pate u učionicama stare, rušne, škole. Zato sam te noći psovala sve. Zašto su je zapalili? Ko je taj piroman, kome je najlakše da kresne šibicu i zapali, ni manje ni više nego - kuću? Uostalom, zašto je pali? Zar stvarno veruje da se tu niko neće vratiti? Ko to  ne shvata da je taj komad zemlje na kojem je kuća - neko platio? Pa kako njemu nije palo na pamet ovo što i meni? Pa da li  taj neko zbilja ne vidi da je veliki broj Mitrovčana, Srba,  ostavio svoje kuće na južnoj strani Mitrovice i došao ovde u severni deo... Ko god da je, duše nema. Paliti kuće i svetinje? Nisu svesni toga da nijedna bolest nije toliko teška, koliko nečije suze i kletva. Osetiće to, ali biće kasno.

A narod koji je bespomoćan i nedužan u svemu tome ostaće živa meta ogorčenih ljudi - ma koje vere oni bili.

Tokom celog bombardovanja, noć mi je najteže padala. Minut mi je ličio na godinu. Najgore je svakako bilo to što su nam isključivali struju. Mrak je bio avetinjski crn.

Vesti, RTS, CNN, hajka protiv Srba i jedna naša voditeljka.

Nametale su se različite misli. Šta ce biti, šta će se desiti, kako će se sve ovo okončati? Jedan mali narod protiv celog sveta? Pobeda mi je bila apsolutno nelogična, zapravo nemoguća. Prateći dešavanja na stranim kanalima, poput BBC-a, CNN-a, očito se videlo da se vodi žestoka medijska hajka protiv Srba.

Prikazivali su izbegličke kolone Šiptara i emitovali njihove izjave koje su često zasta bile lažne. A oni su znali to da pričaju, na svim jezicima, sa puno patetike i lažnih suza.  Znali, su, tačno su znali da će doći njihovih pet minuta. A, ja sam se upravo toga bojala. Ni kriva ni dužna.

Pričali su te priče čak i osamdesetih godina, kada su ih Srbi otrovali vodom!

Zapanjeno sam slušala zabrađenu Šiptarku, sa maramom i dimijama, kako sa uzdasima priča da je ležala u bolnici jer je bila žrtva srpskog trovanja. Voditelj samo što nije zaplakao sa njom.

TV Dnevnik na našoj televiziji delovao mi je kao crtani film, posle ovakvih emisija na stranim kanalima. Naši mediji su zatajili. Posebno na Kosovu.

Kada odem u BG, znala sam da noćima sedim i menjam TV kanale sa uživanjem, jer mi to nismo imali. Šta nam servira RTS i to je to.

Slično je bilo i sa radijskim programom. Šiptari su imali izuzetno moćne repetitore, pa su pokrivali svaki program na srpskom jeziku.

Mogli smo da slušamo Radio Beograd 1, Novi Pazar, Radio Prištinu, Radio K. Mitrovicu. Ta naša regionalna radio stanica je emitovala program do 16 časova, i to je sve. Uglavnom, vesti koje se tiču grada i koje su pod obavezno morale da se nafiluju tj. da se javlja sve najlepše o opštinskim rukovodiocima. Glavnu informativnu emisiju, preuzimali su od Radio Beograda.

Sve važne institucije ostale su u južnoj Mitrovici. Kada je počelo bombardovanje, prekinuli su sa emitovanjem programa  jer su se plašili aviona. Radio stanica se nalazila (i sad se nalazi) u južnom delu Mitrovice, kao i ostale institucije od značaja. Banka, Pošta, stadioni, Dom zdravlja, Crveni Krst, Gradski park, bioskop, muzej, Kulturni centar. Sada to možemo da posmatramo, preko mosta, koji u ovom slučaju razdvaja ljude, za razliku od drugih mostova, koji spajaju.

Zapravo, nisam sigurna da želim da ovaj most spoji Mitrovicu. Jer ne mogu da zamislim kako bi to izgledalo. Nikada više ne bi bilo isto.

Bolje da su sazidali Kineski zid nego ovaj novi most.

Znala sam da će bombardovati RTS, isto kao što sam i posle par dana znala da naše televizije neće.

Struja je stigla nešto posle ponoći. Svi ukućani su dremali, uglavnom obučeni. Ja sam pod svetlosti fenjera čitala knjige, plela, vezla… Samo da ne razmišljam i da ne slušam zvuke koji su dolazili iz daljine.

Svi su već navikli na moju nesanicu, tako da nisu pridavali značaja što ja, recimo, perem sudove usred noći, pred zoru spremam zapršku za čorbu, ili peglam posteljinu. Nisam im smetala.

Uključila sam TV i pokušavala da gledam jedan od partizanskih filmova koje su emitovali, ne bi li podigli moral narodu. Došlo mi da se smejem od muke, gledajući scene ranjenika, bez nogu, ruku, očiju…

I napokon kraj filma. Rešila sam da pokušam da spavam, pa šta bude. Još samo vesti da odgledam. Voditeljka priča bajku (mora), već mi je muka. Utišala sam ton, okrenula se i zaspala, istog trenutka. Posle toliko dana i noći.

Spavala sam. Čvrsto sam spavala i uporno odbijala da otvorim oči. Ignorisala sam ruku koja me drmusala, tresla, glas koji je pokušavao da me probudi. Ma, baš me briga. Neka se zapali cela Mitrovica, ja hoću da spavam.

Kroz san čujem: Bombardovali su RTS. Već sam bila na nogama. Bože, pa ja sam gledala vesti u 2 posle ponoći. Tako lepa voditeljka, milog glasa…. Naježila sam se videvši da na TV nema slike. Strašno! I u Beogradu su nedužni ljudi žive mete. Zašto?

Bilo je rano, još nije svanulo. Vrteli smo satelitsku antenu, na sve strane, samo da nadjemo neki kanal koji će emitovati šta se to desilo u Beogradu. Našli smo. Ne znam koji kanal. Bitno je bilo, da smo našli sliku. Gledam, izvlače ljude iz ruševina, vatra, plač, jauci…

Čudna su osećanja u takvim okolnostima. Tako su se brzo smenjivala. Od ljubavi, do mržnje. Od smeha do plača. Tokom dana smo svi pričali o RTS-u. Niko se nije setio (od komšija, pa i ja) da uključi televizor. Mama mi je javila da opet emituju program. Znam da sam čekala svake vesti, samo da vidim da li je živa voditeljka koju sam gledala neposredno pre te proklete bombe.  Kad se pojavila kao dete sam se obradovala, iako ženu nikada u životu nisam videla, sem na TV.

Nisam znala sta se dešava u ostalim gradovima Kosova. Čak ni u Mitrovici. Tokom dana sve je već delovalo normalno. Zvala sam rođake u Prištini, Kosovu Polju, u Vučitrnu… Mahom su priče bile iste. Deca mobilisana, a u gradu haos. To je sve što sam znala.