Iz Kosovske Mitrovice, s ljubavlju (8)

Sećam se priče drigarice koja je izbegla iz Hrvatske. Došla je u papučama i trenerci. Selo je napala Hrvatska vojska. Palili su sve pred sobom. I ubijali. Ljudi su kukali. Opšti metež.

U tom haosu čvrsto je držala dete u naručju i pokušavala da preskoči ogradu, da bi došla do dvorišta svog strica - koji je imao dva automobila. Njena majka je polomila ogradu i provukla za sobom i bolesnu baku. Slepu.

Stric je svoju porodicu seo u auto, a u gepek je stavio televizor. Kada ga je pitala za ključ od onih drugih kola, odmahnuo je rukom i rekao da žuri. Otišao je. A ona je ostala u dvorištu gde je jedini spas bio maleni fića.

U beznađu čovek uradi svašta. Priseti se  stvari o kojima je slušao,  koje je gledao u filmovima. Mozak radi strahovitom brzinom.  Vojska je sve bliže. Selo je gotovo celo u plamenu.

Ona razbija auto i pokušava da poveže žice i da ga upali. I dan danas se pita kako je uspela. No, uspela je.

Dete je plakalo, ali nije se osvrtala. Najbitnije je da auto radi. Uspeli su da se provuku kroz rafalnu paljbu i da napuste selo. Rafali su ih pratili tokom celog puta, sve  do granice sa Srbijom. Na mestima gde je donekle bilo mirno zastajali bi na  par minuta i međusobno delili hranu i gorivo, samo da se dokopaju Srbije. Koja ih i nije dočekala raširenih ruku.

Padala je kiša. Bilo je hladno a oni bez odeće. Kolona je bila kilometarska. Ugledali su prodavnicu. Neko je zaustavio auto, pa je samim tim i cela kolona zastala. Ogorčen čovek je razbio stakla, i iz radnje počeo da izbacuje odeću. Opet je nastao metež. Ovoga puta, ljudi su se grabili za stvari, da obuku decu i starce. Došli su u Srbiju uniformisani, svi u identičnim trenerkama i majicama.

Smešteni su u kolektivni centar. Nije plakala. Bila je ogorčena na strica koji je ostavio bespomoćnu sa detetom, majkom i slepom bakom. Za muža ništa nije znala. Bio je mobilisan i mesecima se nije javljao.

Došli su u Beograd u nadi da će tamo lakše pronaći posao. Posle par meseci uspela je da se zaposli kod starice u Surčinu koja je živela sama. Čistila je i kuvala.

Starica je imala veliku kuću, pa je posle par meseci ponudila jednu sobu, da dovede porodicu. Bila je srećna, kao da je dobila kuću na poklon. Prešli su kod starice i tu živeli godinama. Muž ih je našao preko Crvenog Krsta.

No, starica je umrla. A njena deca, u strahu da im se tu ne nastane za stalno, izbacuju ih iz kuće pod izgivorom da moraju da je prodaju.

I sada ta kuća u Surčinu stoji zaključana. Još uvek nije prodata. Zub vremena čini svoje, kuća propada a izbačena familija plaća kiriju na drugom mestu. Ironija.

Nekako mi je ta njena priča ličila na film. No, verovala sam joj - dokaz je bio parkirani fića u dvorištu. Star, ofucan, s tragovima metaka.

Jedan fića,  Nojeva barka ili spomenik stradanja? I kako su se snašli Srbi  iz Hrvatske na Kosovu?

Kada su napustili kuću, odneli su i fiću. Za njih je to bila Nojeva barka koja ih je spasila.

Uvek sam pažljivo slušala te priče Srba koji su izbegli iz Bosne i Hrvatske. Naročito onih koji su bili smešteni baš na Kosovu. Ti ljudi zbilja nisu imali ništa. I dan danas se nalaze u staroj školi,  bez ikakvih elementarnih uslova za život. Zaboravljeni.

Da bi spasili glave, ti koji nisu imali izbora nisu birali. Za većinu - sve je dolazilo u obzir, samo ne Kosovo. Iz jednog rata u drugi? Pa i ja bih rekla Ne, hvala.

No, bilo je onih koji nisu imali izbora. Mnoge su poslali u Bajgoru. Selo u blizini Mitrovice. Ja se lično ne sećam da je tamo, poslednjih 30 godina, živeo neki Srbin. Kada su videli gde se nalaze,  dolazili su u Mitrovicu i prihvatali i štale, bilo šta  - samo ne to mesto, koje je priroda zaista obdarila lepotom ali su ga nastanili ljudi opake naravi.

Iako smo i sami  živeli u stalnoj strepnji, znali smo i te nedužne ljude da opletemo (tipično za nas), i da pričamo kako imaju tamo ko zna kakva imanja, koja će unovčiti za dobre pare. Nesvesni toga da smo i sami na  ivici da se i nama to desi.

Mrzela sam reč izbeglica. Zasto izbeglica? Pa i oni su Srbi, kao i mi.

Pa niko Srbiju nije ostavio testamentom isključivo ljudima koji žive tamo?