BELJENJE FRANCUSKOG FUDBALA – CRNCE U AFRIKU !

Kada je veb-magazin Mediapar, 1. maja, objavio informaciju da Francuska fudbalska federacija želi da uspostavi kvote zasnovane na rasnim razlikama, da ograniči broj crnih fudbalera i da favorizuje belce, čelnici Federacije napali su redakciju zbog klevetanja i iznošenja laži. Loran Blan, državni selektor, čak je rekao da ako je iko iz Federacije o tome govorio, mora da snosi posledice.

Dva dana kasnije, Mediapar je iznela prepis snimljenog razgovora koji je načinio Moamed Belkasemi, tehnički savetnik za rad sa mladima van stadiona. Ogorčen sastancima na kojima se razmatralo uvodjenje kvota i ogorčen nemim blagoslovom fudbalskog vrha, uprkos njegovom prošlogodišnjem protestu upućenom predsedniku Federacije, Fernanu Dišosou, Belkasemi je tajno snimio sastanak održan 8. novembra. Od 18 prisutnih članova, osim Belkasema i još četvorice članova, svi ostali su se složili sa stvaranjem kvota:

Loran Blan (selektor državne reprezentacije): Šta imamo danas od velikih, mišićavih, snažnih? Crnce (…) Mislim da je neophodno da se izmeni, posebno sa dečacima od 13-14 godina, 12-13 godina, postaviti nove kriterijume u skladu sa našom kulturom (…) Španci su mi rekli – Mi nemamo tih problema, jer nemamo crnce.

Erik Mombaer (trener mlade državne reprezentacije): Da li ćemo, onda, ograničiti broj klinica koji bi mogli da promene državljanstvo?

Loran Blan: Ja sam za to.

Fransoa Blakar (tehnički direktor državne reprezentacije): Možemo da organizujemo, a da ne bude zvanično, neku vrstu kvote. Ali ne bi trebalo da se to kaže.

Erik Mombaer: Dakle, treba 30 odsto? (…) Ima klubova, kao Lijon, koji tako rade već u centrima za formaciju.

Fransis Smereki (selektor mlade državne reprezentacije): Ja bih rekao da je to diskriminacija.

Obelodanjivanje snimka je raspravu podiglo na viši nivo, te se u skandal umešala i Šantal Žuano, ministarka Sporta i višestruki šampion Francuske u karateu. Ona nije bila zgranuta sadržinom sastanaka, nego ilegalnim snimanjem, a posebno iznošenjem u javnost preko novina. Istovremeno, ona je zaštitila predsednika Federacije i njegovog zamenika, rekavši da ne sumnja u činjenicu da oni o sadržaju ovih sastanaka ništa nisu znali. Medjutim, Mediapar je 6. maja objavila grafikone sa brojem crnaca u francuskim centrima za formaciju mladih fudbalera, na kojima se vidi da je uprava bila u toku i da je razmatrala stvaranje kvota. Ministarka sporta morala je brzo da okrene ćurak i umesto da napada onoga koji je u javnost izneo ovu bruku, izjavila je da je sve "otišlo predaleko", te da je glavni organizator, Fransoa Blakar, tehnički direktor državnog tima, suspendovan do daljnjeg.

Loran Blan, selektor reprezentacije, izašao je pred televizijske kamere i rekao da nije mislio ono što je rekao, nego da su se svi prisutni nespretno izjasnili. Predsednik Federacije je i dalje negirao da je ikada išta čuo o bilo kakvom problemu crnih igrača koji imaju dvojno državljanstvo i koji mogu da izaberu da ne igraju za Francusku.

Loran Blan, selektor francuske fudbalske reprezentacije – Španci nemaju
problema, jer nemaju crnce.

Patrik Vieira – Skandalozno!

Na ovaj skandal je pre svega reagovala generacija igrača koja je osvojila svetsko i evropsko prvenstvo u fudbalu (1998. i 2000. godine). Lilijan Tiram, francuski reprezentativac rekorder – 142 utakmice u nacionalnom dresu i, do decembra, savetnik FFF-a, tražio je da se otpuste sve osobe koje su učestvovale u stvaranju rasnih kvota.

"Ja sam za Lorana vezan doživotno, jer mi je dao najlepši poklon o kome može da se sanja – svetski kup. Medjutim, da li je prihvatljivo da se slaže sa diskriminacijom dece od 12 godina? (…) Sastanak [8. novembra] ukazuje na strah od brojčanosti: oni [crnci] postaju brojni i treba nešto da se učini. (…) Većina osoba koje su tada sedele za stolom, znale su da je dvojno državljanstvo samo izgovor".


Lilijan Tiram, francuski rekorder, 142 utakmice u nacionalnom dresu – Da li je
prihvatljiva rasna diskriminacija dece od 12 godina?

Patrik Vieira, francuski državljanin rodjen u Senegalu i dugogodišnji kapiten francuske fudbalske reprezentacije, bio je šokiran:

"Skandalozno! Nikada nisam mogao da zamislim da bi Francuska fudbalska federacija mogla da vodi takve razgovore. (…) U izrečenom nema nespretnosti; oni tačno znaju o čemu govore kada izgovaraju reč 'kvota'. (…) pokušavajući da prikriju svoje preduzeće govoreći o dvojnom državljanstvu."

Pitanje dvostrukog državljanstva nije specifično za Francusku, nego postoji u mnogim zemljama. Medjutim, u Francuskoj je iskorišćeno za hajku na crnce, zaboravljajući da su retki fudbaleri koji će pre zaigrati u nekoj od afričkih reprezentacija i odbiti mesto u francuskom timu. Igranje u francuskoj reprezentaciji daje im veće prisustvo na medjunarodnoj sceni i veću mogućnost da poboljšaju karijeru. Inače, u kojoj meri je pitanje "dvojnog državljanstva" izgovor, vidi se po sastavu poslednje francuske reprezentacije sastavljenoj od 11 crnaca i 12 belaca od kojih su tri arapskog porekla. Od 11 crnaca, petoro je poreklom iz Prekomorskih departmana i teritorija, znači, stopostotni francuski državljani, dok je šestoro afričkog porekla.

Francuski fudbal je još tokom 30-ih godina prošlog veka imao igrače čije etničko poreklo nije sezalo do plavokosih Asteriksa i Obeliksa, nego su bili Senegalci i Marokanci. Medjutim, posle sportskog i moralnog neuspeha u Južnoj Africi, Federacija, u kojoj su, za razliku od terena, svi čelnici beli Francuzi, pokušava da pronadje krivca. Prirodno, problemi u francuskom fudbalu su ogromni i ne nalaze se manje na terenu, nego u zastarelom i okamenjenom sistemu upravljanja.

Ambijentalni rasizam

Pored problema Fudbalske federacije, za aferu “kvota” odgovoran je i cinizam sarkozijevskog sistema koji je ušao je u sve strukture, pa i u fudbal, jedan od značajnijih elementa integracije u Francuskoj. Mladi koji ne uspevaju da se u društvo integrišu kroz porodicu, školu, posao, uobičajeno društveno napredovanje, uspevaju da se izvuku iz gliba zahvaljujući sportu. Medjutim, banalizacija rasizma u sarkozijevskom populizmu, dovela je do toga da, pre svega, ministri podgrevaju rasnu mržnju, ističući da su problemi u Francuskoj stvaraju crnaci, Arapi i muslimani. Ovaj ambijentalni rasizam sugeriše da u svakom mladiću čija koža nije bele boje i čija je veroispovest islam, drema kriminalac i terorista. Ovakve izjave nekada su u Francuskoj bile tretirane kao potpirivanje rasne mržnje, kao fašističke tendencij, te su bile kažnjive zakonom. Danas su one postale element koji se upotrebljava ponajviše za privlačenje nezadovoljnih glasača, kao i za preuzimanje i utvrdjivanje vlasti.


Francuska fudbalska reprezentacija, svetski šampion 1998. godine i evropski
šampion 2000. godine – Voleli smo ih sve bez razlike, crnce i belce.

Istoričar Pap Endiaj upozorava da francuski fudbal samo ima tanku "bratsku i antirasističku fasadu", dok je praksa drugačija. Po njemu, fudbal je podjednako rasistički kao i svi ostali segmenti društva i politike. Jedina je razlika što o tome niko ne govori, ni crni, ni beli igrači. Fantazam po kome su crni igrači snažniji, ali tehnički slabiji, već je vidjen u američkoj košarci, naglašava Endiaj. "Dolazak crnih igrača u NBA ligu, početkom 60-ih godina, preobrazio je košarku, pretvarajući je u snažan i spektakularan sport. Medjutim, nije bila u pitanju fizička snaga jedinstvena za crnce, nego neophodnost da se uspe u belačkoj profesionalnoj ligi i da se razvije stil igre kojim će se oni nametnuti. Snažan stil, bez sumnje, ali tehnički vrlo doteran. Suprostaviti "snagu" "tehnici" vodi ka sportskom apsurdu i moralnoj grešci, koji nas šalju ka najgorim kolonijalnim stereotipima."

Endiajeve reči su potvrdjene u nedavnim izjavama Stefana Beoa, univerzitetskog profesora sociologije, o postojanju "afričkog morfotipa, gipkog igrača, izuzetnih fizičkih kapaciteta". Profesor ovim sugeriše da je neophodno proučavati "afričku morfologiju" što će nas, implicitno, dovesti do razumevanja društvenih i kulturnih problema našeg društva. Dični profesor sociologije zaboravio je da veliko prisustvo crnaca i Arapa u francuskom fudbalu nije uzrokovano njihovom manjom inteligencijom i većim mišićima, kako je to Hitler propovedao, nego da je u pitanju opšti simptom društvenog stanja.

"Crna invazija" u fudbalu, ukazuje na jedan od elemenata francuskog društva da gradjani drugih boja kože neprekidno moraju da dokazuju da su zaista Francuzi, a ponajviše kada stvari idu loše. Medjutim, ova afera, paradoksalno, može da ima pozitivan efekat i da od fudbala odvrati mlade koji u njemu vide isključivo sredstvo ka društvenom uspehu. Istovremeno, skandal sa Francuskom fudbalskom federacijom nateraće, verovatno, neke od fudbalera da zaigraju u drugim reprezentacijama, samo da ne bi morali da se suočavaju sa ambijentalnim rasizmom. Nama ostaje enigma u vezi fudbalske afere o rasnim kvotama – da li je u pitanju zaslepljenost, ljubomora ili jednostavno fašizacija koju na mala vrata uvodi vladajuća politička struktura.