ANDERS BREJVIK - EVROPSKI 09/11

Navodno oduševljenje Srbima Andreasa Brejvika, masovnog ubice iz Osla, izazvalo je snažne reakcije na javnoj sceni u Srbiji. One su bile toliko snažne da su jedne novine tekst o tome naslovile sa „Za prava Srba bore se poremećeni!“

Kod 32-godišnjeg Brejvika, koji je prošlog vikenda u Oslu ubio 76 Norvežana, pronađen je manifest koji je napisao na više od 1.500 strana. U tom manifestu on se legitimiše kao antiislamski hrišćanski fundamentalista, koji hvali borbu Srba u ratovima 90-ih godina.

Brejvik navodi da je NATO bombardovanje Srbije iz 1999. godine bilo protiv „naše braće Srba, koji su želeli da proteraju islam deportovanjem Albanaca natrag u Albaniju“.

Osim toga, Brejvik je napisao kako bi voleo da upozna uhapšenog lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića, koji će, „zbog svojih napora da oslobodi Srbiju islama, uvek biti smatran i upamćen kao časni krstaški ratnik i evropski ratni heroj“.

Srpska antinacionalna inteligencija plaši se da će Brejvikov manifest pokazati da je za svoj zločin bio inspirisan ratovima koje su vodili Srbi.

Oni se takođe plaše da bi to moglo da naruši međunarodni ugled današnje Srbije, čije se vođstvo, stremeći članstvu u EU, odriče tih ratova.

Jedan on lidera nevladinog sektora Miljenko Dereta kaže da Brejvika nisu inspirisali baš svi Srbi, već „politika garniture“ Slobodana Miloševića, na Zapadu demonizovanog srpskog lidera iz 90-ih godina.

„Trebalo bi najzad na pravi način da vidimo šta je ta politika bila“, samokritično predlaže Dereta.

Vojin Dimitrijević, jedan od najuticajnijih intelektualaca u antinacionalnom nevladinom sektoru, još je radikalniji. On kaže da je Brejvikov masakr zapravo „uspeh medijskog rata vođenog za vreme Miloševića“.

„Brejvik bi mogao da dobije svoje sledbenike u Srbiji“, kaže Dimitrijević.

U nastupu ekstremne samokritike ovi intelektualci, čiji kredo je odricanje od svih nacionalnih interesa Srbije zarad ulaska u EU, zaboravili su važni stvar.

Naime, Brejvik nije pominjao samo Srbe. On je u svom manifestu podržao Izrael, hršićane u Jermeniji i konzervativne Hinduse. Osim njih pokazao je oduševljenje za stvaranje hrišćanskih država u Južnoj Nigeriji i Sudanu i visoko je uzdigao Ruse, Tajlanđane, Filipince i Kineze kao borce protiv džihada.

Nigde osim u Srbiji intelektualci nisu imali potrebu da se ograđuju od Brejvikovog zločina, još manje da zbog budu samokritični prema svojim zemljama.

Taj momenat srpske samokritike mnogi tumače činjenicom da zapadne zemlje već 20 godina plaćaju nevladine organizacije i bliske im medije u Srbiji da bi proglašavali Srbe krivima za ratove iz 90-ih godina.

Ta kampanja, čiji cilj je bila demonizacija Srba, poonovo je posle 90-ih došla do izražaja u poslednje četiri godine. Toliko traju napori da SAD i najuticajnije zemlje EU nateraju srpsku vladu da se saglasi na nezavisnošću Kosova. Reč je o srpskoj pokrajini, većinom naseljenoj muslimanskim Albancima, koja se, dok su na Srbiju 1999. godine padale NATO bombe, otcepila od Srbije.

Od tada traje pritisak zapadnih država na Srbiju da prihvati nezavisnost Kosova, koja je proglašena u supriotnosti sa odredbama međunarodnog prava.

Ali ne može se reći da je motiv za antisrpsku klampanju u malobrojnim, ali veoma uticajnim prozapadnim krugovima u Srbiji samo novac sa Zapada. Radi se i o dvodecenijskoj indoktrinaciji Srba čiji se intelektualni krugovi provincijalizuju, uvereni da Srbi treba da se sasvim okrenu Zapadu koji im rasparčava teritoriju.

Dok je Srbija ratovala za svoju kosovsku teritoriju 90-ih i posle raspada Jugoslavije pomagala srpskom narodu koji je ostao u drugim republikama, na Zapadu je bila optužena za nacionalizam gotovo nacističkog tipa.

Ali dvojica pomenutih intelektualaca, koji su i 90-tih i danas imali uticaj u zapadnom mnenju, i onda i sada su propustili da kažu da je „nacionalistička“ Srbija, uz Crnu Goru, ostala jedina multietnička država u na teritoriji ex Jugoslavije.

U njenoj vladi danas sede dvojica etničkih muslimana, gde jedan od njih, prema istraživanjima javnog mnenja, spada u red najpolularnijih ministara među Srbima.

Dereta i Dimitrijević nisu rekli da Milošević, levičar i ateista, nije mogao na Kosovu da vodi verski rat protiv muslimana, već rat protiv iredentistilčkih snaga koje je, uz zemlje Zapada, podržavala matična država Albanija.

Oni zaboravljaju da kažu da se Brejvik nije mogao oduševiti Srbijom iz 90-ih godina, već britalnom slikom o njoj, koja je stvarana na Zapadu a koju su podržavale prozapadne nevladine organizacije u Srbiji.

Zato Brejvik ne može biti čedo „propagande Miloševićeve Srbije, kako kaže Dimitrijević, već čedo antisrpske propagande tog vremena na Zapadu, koju je u Srbiji zagovarao i Dimitrijević.

Tu sliku afirmisali su 90-ih godina i uticajni filozofi Bernar Anri-Levi i Alen Finkelkrauta, istoričari Noel Malkolm, Tomoti Garton Eš i cela plejada novinara koja je izveštavala o ratovima iz bivše Jugoslavije.

Ako Brejvika nije mogla motivisati Srbija, već užasna slika o njoj krojena na Zapadu, pitanje je šta je moglo da bude u toj groznoj slici što se njemu dopalo?

Uz verovatnu psihopatoplošku crtu njegovog karaktera, Brejvik, pripadnik norveške elite, bez sumnje solidno obrazovan i informisan, jeste dramatično i tragično finale jednog ozbiljnog trenda u kriznoj Evropi.

Zato se njegovi motivi ne mogu tražiti samo u njegovoj psihologiji, isto kao što se to nije moglo u slučaju terorista iz 9. septembra 2001. godine.

Zato bi se Brejvikov zločin morao razmatrati u širem kontekstu od norveških prilika. Čak bi se moglo reći da je reč o nekoj vrsti „evropskog zločina“. Pri tome treba imati u vidu istorijsku činjenicu da je Evropa jedinstvena teritorija na kojoj visok stepen civilizacijskih dostignuća (pismenost, tehnologija i sl.) često nije bio dovoljan da izbegne drastične istorijske scenarije.

Nacizam nije nastao na „primitivnom“ Balkanu, već u srcu evropske Nemače, kao što je i komunizam rođen u nemačkoj filozofskloj misli.

Mnogi kritičari današnje Evrope složiće se s tim da se ona sa svojom krizom bori tako što se postepeno odriče demokratije, tonući u birokratizam. A po prirodi svari, svaki birokretizam priziva neku vrstu autoritarizma.

Evopu danas vode političari daleko ispod formata svojih velikih prethodnika. Na njenom čelu je Herman van Rompuj, anonimni belgijski hrišćanski demokrata koji na tu dužnost nije izabran, već imenovan.

Spoljnje poslove i odbranu EU vodi Britanka Ketrin Ešton koja nikad u životu nije izabrana ni na jednu funkciju. Zbog tog odsustva legitimiteta, njeni priotivnici kažu da ona za svoju visoku funkciju ima da zahvali samo tome što se udala za prijatelja Tonija Blera.

Intelektualni vrh današnje proevropske inteligencije čini, na primer, Timoti Garton Eš. On se tako rado bavi pitanjem kako da se sa scene skloni islamofobna evropska desnica, poput holandskog političara Gerta Vildersa, a da to uklanjanje ostane u granicama demokratije.

Na pitanje zašto bi ga uopšte uklanjao, Garton Eš bi verovatno rekao - zato što nije jedan od nas. I to postaje ključno pitanje današnjeg zapadnog sveta - kako da učinimo zlo i uklonimo one koji nam smetaju a da ne ponesemo greh autoritarizma. Zar to nije jedna od formula jalovog birokratizma?

Ta ideja Garton Eša ne da se braniti nikakvim misaonim aparatom, ali bombama bi sasvim mogla.

I tu smo kod filozofa koji voli bombe. Zar samoljubivi evrofanatični maoista Bernar Anri Levi danas u Libiji ne podiže militaristički duh Gala mereći potencijal sveta za demokratiju potencijalom američkih raketa.

Kada su Evropom vladali De Gol i Adenauer, a o njoj mislili Marlo i Kami, demokratija je imala mane, ali je proizvodila rešenja. U vlasti slabih, demokratija je ustupila mesto birokratiji.

Problem je što birokratizam ne rešava teškoće, nego ih sklanja, isto kako bi Garton Eš uklonio Vildersa. Birokratizam je na izvestan način samo drugo ime za isključivanje Drugog iz svakog političkog diskursa.

Ali nagomilani problemi se ne rešavaju na mestima na kojima je Drugi isključen iz debate. Rešenja nema tamo gde se demokratija meri brojem američkih projektila. Ona nije moguća tamo gde svaka intelektualna superiornost odlazi na marginu pred administrativnom superirnosti jalovih mediokritetskih zaštitnika sistema.

Onaj ko odbija rešenja, onaj ko hoće da isključi Vildersa, taj će imati Brejvika. I već ga ima jer Brejvik nije podigao ruku da zatraži reč, već puškom sam uzima reč.

Zato je Brejvik evropski 09/11, dan kad je američka demokratija umrla i kod svoje kuće. Dok je Brejvik ubijao, demokratija u Evropi prestala je da bude strana u sukobu.

Od tog dana strane u sukobu su birokratizam i autoritarizam. Taj zločin desio se u sistemu koji je prestao da proizvodi vrednosti i bilo šta osim sile paragrafa i trikova kojima se sprečava svaka promena. Taj birokratizovani sistem, u čijem središtu je odbijanje promene, sudario se sa brutalnim nasiljem. A nasilje po svojoj prirodi jeste promena. Ali kakva?

Zato je za Evropu kasno. Birokrate iz Brisela veruju da kontinent ubijaju finansijski deficiti. Netačno, Evropu ubijaju grandiozna bezidejnost i isključivanje svega što nosi rešenje a nije iz sveta birokratije, u kome rešenja po priodi nema.

Evropa u kojoj misle Anri-Levi i Garton Eš je Evropa bez ideje. To je Evropa koju nijedan i-pod ni supervoz neće sprečiti da sklizne u varvarstvo.

Autor je glavni urednik Standard magazina