Mujo, Haso i njegova bukva

Uvođenje gasa u domaćinstva u Srbiji, nekako se pokazuje kao uvođenje u zavisnost od heroina: u početku je besplatno, skoro džabe, na kraju prodaješ stan da bi platio račune i dugove. Tako se nakon početne cene gasa koja je bila skoro džabe, došlo do tačke da je centralno i individualno grejanje na gas postalo ubedljivo najskuplji vid grejanja, tako da umesto grejanja stanova, toplane sve više preuzimaju same stanove.

Govoreći na konferenciji Danas konferens centra, Milutin Prodanović, pomoćnik ministra infrastrukture i energetike Vlade Srbije, odsečno je odbacio mogućnost gradnje toplana koje spaljuju nereciklabilni otpad u Srbiji, uz kratku argumentaciju da je to “sistem grejanja koji Srbija ne može da plati, pošto je cena tog grejanja i gradnja tih toplana tolika da država ne može da je plati.”

Ostaje pitanje, zašto slična logika nije primenjena kada se planirala gasifikacija Srbije, pošto su doslovno stotine miliona evra bačene u vetar da bi se izgradile te silne toplane na gas, provukle na stotine kilometara cevi zbog kojih su se iznova i iznova prekopavale ulice širom gradova Srbije, sami građani su namamljeni da iz svog džepa plate od tri do pet hiljada evra samo za opremu potrebnu za grejanje na gas. Rezultat: Srbija se ponovo greje na struju, pošto je na kraju ove vešto smišljene kombinacije, jasno da cenu grejanja na gas možda mogu da plate bogatiji narodi Evrope, ali siromašni narod u Srbiji, očigledno ne.

Ipak, srpske gasofile to uopšte ne zbunjuje. Srbijagas preuzima preduzeća koja ne mogu da plate gas, toplane uzimaju stanove umesto neplaćenih računa za centralno grejanje na gas, ali to ne znači da se gasifikacije na nastavlja punom parom, tako da se novi milioni evra državnog novca na siromašnom jugu Srbije troše za gasifikaciju, čiju krajnju cenu ni Beograđani više ne mogu da plate. Dok naravno, gradnja toplana koje spaljuju pelete ili otpad ne dolazi u obzir pošto je to skupo. “Srbija to ne može da plati”. O novcu za nove termoelektrane i hidrocentrale, da ne govorimo. Nije bilo čak ni 30 miliona evra za kupovinu štedljivih sijalica koje bi bile podeljene stanovništvu i koje bi smanjile potrošnju struje taman toliko da ne mora da se ugasi privreda na dve nedelje i napravi šteta merena stotinama miliona evra.

Posledica ovakvog uništavanja sopstvene države, postala je očigledna tokom ovogodišnje zime, kada je nivo potrošnje struje premašio nivo tokom gasne krize 2009. godine, kada Srbija uopšte nije imala gas, zbog problema između Rusije i Ukrajine. Dakle, potrošnja gasa u Srbiji je postala toliko skupa, da su ljudi u Srbiji potrošili struje više tokom ove zime, nego tokom zime 2009. godine kada gasa uopšte nije ni bilo. Umesto da plaćaju astronomske račune koje su im pripremili srpski gasofili, građani Srbije sve češće na divlje seku šume, uvode konverterske klima uređaje, ili se vraćaju grejanju na ugalj. Ipak, ako imate tu nesreću da se nađete u sistemu centralnog grejanja, vi više ne možete ni da se skinete sa tog sistema, i ostaje vam da čekate da ispunite kvotu dugova koja vas kvalifikuje za to da vam toplana preuzme stan.

Siroti građanin Čačka, koji je hteo da se spali zbog plenidbe stana na ime računa za centralno grejanje, dugovao je preko 700 hiljada dinara na ime višegodišnjeg “neplaćanja” računa za grejanje. Ipak, pravo pitanje nije da li oni koji ne plaćaju treba da plate, već kako je moguće da ga toplane nisu isključile već nakon tri meseca neplaćanja grejanja. Onda dolazimo do ključne tačke: taj građanin Čačka jednostavno nije mogao da plati račune, niti je mogao da se skine sa sistema centralnog grejanja, tako da je na taj način gasifikacija Srbije postala nešto što nije stvar izbora, već nasilnog nametanja gasnog harača koji ili ima da se plati ili ostaješ bez stana, samo je pitanje vremena koliko toplana treba da sačeka.

Sistem centralnog grejanja u Srbiji je na ivici ekonomskog kolapsa, energija se rasipa na sve strane, uvođenje sistem grejanja po utrošku u stotine hiljada stanova toliko je visoka da je jefitinije napraviti dve potpuno termoelektrane, a postojeća cena koju veliki broj građana ne može da plati, debelo je ispod tržišne. “Kupujemo za dva dinara, prodajemo za jedan, i neko očekuje da Srbijagas ima dobiti”, kaže direktor Srbijagasa.

Umesto priče o dobiti Srbijagasa, možda je još bolje pitanje zašto uopšte i uvozimo gas, ako je jasno da ni žestoko depresiranu cenu građani ne mogu da plate, država tone u stotine i stotine miliona evra duga prema isporučiocima gasa, čak je i aranžman sa MMF ostao na ledu zbog sumnje u sposobnost države da iz realnih izvora pokrije državne garancije za dugove Srbijagasa prema Gaspromu. Šta bi bilo ako bi građani trebali da plate realnu cenu grejanja na gas? Šta bi bilo kada bi Srbijagas “kupovao za dva dinara i prodavao za dva dinara”, makar i ne bio na dobitku? Odgovor je jasan, bio je takav i pre početka gasifikacije: U Srbiji se po realnim cenama, na gas ne bi grejao niko.

Nastavak gasifikacije čiju realnu cenu građani i privreda evidentno ne mogu da plate, poput je vica o Muji i Hasi, u kome Haso ide šumom i nosi bukvu, Mujo ga pita šta će mu bukva, a Haso kaže da mu bukva treba da kada naiđe na medveda može da je baci i da lakše beži. Građani Srbije već danas žive jednu nimalo smešnu verziju tog vica, tako da se ispostavlja da desetine hiljada ljudi, koji su žestoko platili uvođenje gasa, sada shvataju da im je to bilo potrebno koliko i Hasi njegova bukva, i da su uveli grejanje na gas samo da bi kada dođe zima, mogli lakše da pređu na grejanje na struju.

Kolateralna šteta ove zgodno smišljene kombinacije srpskih gasofila, upravo je EPS. Srbija decenijama ne gradi nove termoelektrane i hidrocentrale, uz ogroman novac iz stranih donacija postojeći kapaciteti su unapređeni do tačke da jedva mogu da podnesu sve veću potrošnju struje i leti i zimi, ali i taj prag pucanja izdržljivosti jako je blizu. Cena struje je najniža u Evropi, ne ostaje dovoljno novca za održavanje sistema, a kamoli za nove investicije, ali je sasvim jasno da ta cena ne može naviše upravo zbog cene centralnog grejanja, pošto ako bi na snazi ostao režim po kome grejanje niti možete da platite, niti možete da ukinete, a na sve dodali i realno povećanje cena struje od 60 posto, u bankrot bi otklizalo preko pola Srbije. Srbija nema nikakav interes da stimuliše uvoz gasa subvencijama, a forsira tržišne cene struje koja je domaći energent i koja Srbiji donosi 100 posto prihoda, za razliku od gasa, gde se praktično sav novac šalje van zemlje.

Srbija ima interes da bude zemlja preko koje će gasovodi prenositi gas do država koji tu cenu mogu da plate, tako da nema sumnje da bi bilo korisno da i Južni tok i Nabuko prođu preko Srbije. Kada je reč o potrošnji gasa u samoj Srbiji, jedino realno rešenje je da se cena gasa podigne na tržišni nivo, pa ko može to da plati, neka plaća, a da se i cena struje postepeno podiže do nivoa realne cene, a da razlika u prihodu od veće cene struje ne završi u potrošnji na bonuse i zarade u EPS-u, već da se investira u gradnju novih elektroenergetskih postrojenja. Samo tako, došlo bi i do veće zaposlenosti, novih hiljada ljudi koji bi našli svoj posao na gradnji novih termoelektrana, hidrocentrala ili toplana za spaljivanje nereciklabilnog otpada, poput one za koju je Grad Užice upravo raspisao tender. Samo pod tim uslovima, energetski sektor u Srbiji bio bi generator ekonomskog razvoja, a ne sredstvo uvođenja države, privrede i građana u dužničko ropstvo.