Dojče vele: Kome uopšte treba Severni tok 2?

Severni tok 2 nikada nije bio samo ekonomski projekt – iako je nemačka kancelarka Angela Merkel dugo tvrdila suprotno. U diskusiji oko gasovoda stalno su se navodili ekonomski argumenti: ruski gas je trebalo vremenom da nadoknadi postupno smanjenje eksploatacije norveškog, holandskog ili gasa iz drugih evropskih zemalja i da on tako omogući realizaciju nemačkog „energetskog zaokreta“, u okviru kojeg je predviđeno potpuno povlačenje iz proizvodnje atomske, odnosno energije iz fosilnih izvora kao što je npr. ugalj. Rusija je u tom projektu primarno želela da dobije direktan pristup Nemačkoj – odnosno da zaobiđe tranzitne zemlje poput Ukrajine ili Poljske, kako ubuduće ne bi zavisila od njih, piše Dojče vele.

Gas već devet godina „teče“ kroz cevi Severnog toka 1. Gasovod Severni tok 2, o čijoj se sudbini sad intenzivno diskutuje, trebalo bi praktično da udvostruči kapacitete distribucije zemnog gasa na 110 milijardi kubnih metara. Otprilike još samo 100 kilometara nedostaje do okončanja izgradnje, odnosno polaganja cevi na dno Baltičkog mora.

Ali dodatni ruski gas u stvari uopšte nije potreban. „Severni tok 2 nije nužno potreban da bi se obezbedilo da Nemačka i Evropa budu snabdevene energijom“, tvrdi Kristof Veber, profesor sa Univerziteta Duisburg-Esen. „Osim toga, dostupan je zemni gas iz različitih izvora, bez obzira da li se radi o Norveškoj, SAD ili severu Afrike“, kaže Veber za DW.

„Nepotrebno, štetno, neisplativo“

I Mark Oliver Becige, direktor Instituta za energetsku ekonomiju (EWI) Univerziteta u Kelnu, smatra da ne bi bilo „rupa“ u snabdevanju energijom u slučaju da se zaista obustavi gradnja Severnog toka 2.

On istovremeno navodi i pozitivne strane spornog gasovoda – ukoliko on zaista bude izgrađen. Cena gasa u Evropi bi u tom slučaju „osetno, možda i dramatično pala – i to za oko pet odsto“, tvrdi Becige za list „Frankfurter algemajne cajtung“. To su izračunali stručnjaci njegovog instituta u okviru jedne studije koju je finansirao – Severni tok 2. Ona je objavljena u aprilu ove godine.

Energetski stručnjaci renomiranog nemačkog Instituta za ekonomska istraživanja (DIW) su oštriji u oceni prednosti i nedostataka gasovoda. Novi gasovod je „energetski nepotreban, ekološki štetan i ekonomski neisplativ“, tvrdi Klaudija Kemfert, koautorka jedne studije objavljene 2018. Čak i ruski analitičari sumnjaju da će se taj projekt isplatiti ruskom koncernu Gacprom.

Za razliku od Severnog toka 1, projekta u koji su uključene evropske firme, na primer „Eon“ iz Nemačke ili „Engie“ iz Francuske, Gasprom je stopostotni vlasnik firme koja realizuje projekat Severni tok 2.

Da li će ceh platiti poreski obveznici?

To ipak ne znači da bi odustajanje od gasovoda išlo samo na štetu Gasproma. Pet evropskih energetskih korporacija učestvuju u projektu na taj način što „pokrivaju“ po deset odsto ukupnih troškova od oko deset milijardi evra: „Uniper“ (bivši Eon) i „Wintershall DEA“ (obe iz Nemačke), „Royal Dutch Shell“ (Holandija i Velika Britanija), „OMV“ (Austrija) i „Engie“ (Francuska).

„Za ta preduzeća se onda postavlja pitanje da li će uopšte da dobiju povraćaj već investiranih sredstava“, napominje energetski stručnjak Veber. „Oni bi verovatno pokušali da povrate novac preko politički odgovornih osoba, onih koje bi i donele odluku o obustavljanju izgradnje.“ A to znači da bi ceh na kraju platili poreski obveznici.

Za sada je sasvim otvoreno i to kako bi Rusija reagovala na eventualno povlačenje Nemačke. „Rusija će izneti argument da je do sada uvek bila pouzdan distributer i onda će pod znak pitanja staviti pouzdanost Nemačke“, očekuje Veber.

Postoji li takođe opasnost da Rusija, uz pomoć (preostale) isporuke energije, pokuša da izvrši pritisak? Tim Keler, član uprave „Zukunft Erdgas“, jednog strukovnog udruženja koje se u svom radu fokusira na budućnost korišćenja zemnog gasa, taj scenario smatra itekako realnim. „Udeo ruskog zemnog gasa u ukupnoj potrošnji gasa u Evropskoj uniji je oko 40 odsto“, rekao je on za list „Handelsblat“. „Ta količina ne može na brzinu da se nadoknadi.“ U Nemačkoj ruski gas ima udeo od skoro 50 odsto u ukupnoj potrošnji.

Pitanje vrednosti

I šta sad? „Zadatak politike jeste da u ovoj zamršenoj situaciji donese odluku. Koji su nam savezi važni“, pita se Veber. I odmah dodaje: „Naučnici mogu da rasvetle samo jedan aspekt čitave priče.“ A kao naučnik, on priželjkuje jasna i jedinstvena pravila trgovine CO2-certifikatima u Nemačkoj, što je u stvari ključni deo nemačke energetske reforme. U tom slučaju bi, dodaje Veber, prilikom kalkulisanja isplativosti nekog projekta (u ovom slučaju Severnog toga 2) u većoj meri bili uvaženi i ekološki aspekti.

Kao običan građanin, dodaje Veber, on itekako ima razumevanja za zahteve da se obustavi realizacija projekta: „Ja lično mislim da Nemačka i Evropa kao zajednice vrednosti moraju da stoje iza svojih vrednosti. A to u ekstremnom slučaju može da znači i donošenje jedne takve odluke.“

Gabrijel Felbermajr, predsednik Instituta za svetsku privredu (IW) iz nemačkog Kila, smatra da ima mnogo boljih ideja od odustajanja od projekta Severni tok 2. U intervjuu za „Špigel“ on je, na osnovu istraživanja više od 750 sankcija od 1950. do 2016, objasnio zašto prekid izgradnje gasovoda nije odgovarajuće sredstvo za vršenje pritiska na Vladimira Putina: „Sankcije nikada ne deluju brzo i mogu da uspeju samo ako su potpune, znači ako oslikavaju kompletnu privrednu aktivnost i ako iza njih stoji veliki deo sveta. Ako su sankcije samo parcijalne, ako se tiču nekih konkretnih projekata, onda imaju slab efekat“, napominje Felbermajr.

On se, umesto obustavljanja izgradnje gasovoda, zalaže za potpunu promenu političkog odnosa prema Putinovom sistemu, kako bi došlo do promena u ruskoj unutrašnjoj politici. Šta je onda alternativa? „Evropa je imala dobra iskustva sa zamrzavanjem imovine ključnih figura u određenim zemljama. Sad to možemo i bolje nego pre 20, 30 godina. Možemo ciljano da pogodimo finansijske interese određenih osoba“, kaže predsednik IW za magazin „Špigel“.

Ali, u svemu tome postoji i jedan argument kojem se u politici poklanja tradicionalno malo pažnje. Nakon što je 2018. u saudijsko-arapskom konzulatu u Istanbulu ubijen novinar Džamal Kašogi, Nemačka je jedno kraće vreme obustavila isporuku oružja u tu zemlju. Pritom se uopšte nije ni diskutovalo o tome da se Saudijska Arabija „kazni“ tako što bi Nemačka prestala da od te zemlje kupuje naftu.