Crnogorska gasna NATO propaganda

Potrošnja prirodnog gasa u Crnoj Gori je novina koja zaslužuje pažnju. Novost je takva da čak ni Eneregetska zajednica u svom izveštaju o napretku koji se pojavio novembra 2019. (odnosno, pre tri meseca), nije konstatovala ovu promenu, već i dalje tretira Crnu Goru kao zemlju u kojoj se gas ne troši. O čemu se zapravo radi?

Prema izjavi vlasnika Kombinata aluminijuma (KAP) iz Podgorice, Veselina Pejovića, investirano je oko pet miliona evra u energetsko postrojenje koje radi na prirodni gas, u ovom slučaju LNG, a investicija je okončana 2019. (https://www.bankar.me/2019/05/04/pejovic-kap-u-minusu-jer-placamo-najskuplju-struju-u-evropi/). Prema istom izvoru, ovo je učinjeno iz tehnoloških (sprečavanje zagađenja metala česticama iz mazuta i lož ulja, bolja svojstva kod topljenja i sl.), ali i iz ekoloških razloga, što je za svaku pohvalu. Ostvarene uštede su, tvrdi se, velike i pored činjenice da gas iz ovakvog „načina pakovanja“, gde ga treba održavati na temperaturama daleko ispod nule, mora biti skuplji nego onaj iz gasovoda. Danas, KAP troši za gas oko 130.000 evra mesečno. Na osnovu podatka o nabavnoj vrednosti gasa moglo bi se, vrlo okvirno, izračunati da KAP kupuje godišnje oko sedam miliona m3 gasa ili nešto manje, što je reda veličine potrošnje jedne manje gradske toplane u regionu.

S obzirom da Crna Gora nikakvu gasnu infrastrukturu nema, gas može biti dopremljen i upotrebljen jedino u vidu kontejnera. Ovo je poznata i široko primenjena tehnologija, kojom se danas transportuje prirodni gas u vidu LNG (utečnjenog prirodnog gasa) ili CNG (komprimovanog prirodnog gasa) do mesta upotrebe, gde se kontejner skida i priključuje na instalaciju, a na vozilo se tovari ispražnjeni kontejner. Kontejneri su standardizovani po tehničkim karakteristikama i tipovima i danas se masovno proizvode, posebno u Kini. Crna Gora, u luci Bar i na svojoj železnici poseduje tehnologiju za pretovar i rukovanje kontejnerima, što je, verovatno, presudno uticalo na odluku o upravo ovakvom tehničkom rešenju ya snabdevanje gasom KAP-a.

Od koga potiče ovaj gas (od koga je kupljen) nije bilo moguće utvrditi za kratko vreme, ali je jasno da se Crna Gora ne nalazi na spisku zemalja kojima su SAD prodavale gas prema izveštaju američke agencije za energetiku (https://www.eia.gov/dnav/ng/NG_MOVE_EXPC_S1_M.htm).

NATO zaslužan što će Bar biti luka za LNG iz SAD

Dragica Sekulić, aktuelna Ministarka ekonomije u crnogorskoj vladi, je 24. februara ove godine izjavila da Luka Bar može biti baza za skladištenje i distribuciju tečnog gasa iz SAD ka Evropi, kao i da su već započeli pregovori između američkih i crnogorskih kompanija o potencijalnoj saradnji u oblasti potencijalnog skladištenja i distribucije LNG iz SAD u Evropu. Intervju je završen zaključkom voditelja emisije „da bez NATO ništa od ovog ne bi bilo moguće“.

Istovremeno iz Luke Bar su potvrdili da već danas mogu da pretovaraju kontejnere, a da u budućnosti razmišljaju o planu da na oko dva hektara površine izgrade terminal sa oko 20.000m3 rezervoarskog prostora za LNG.

Vinberg: Luka Bar ozbiljan potencijal za distribuciju - skladištenje fosilne

Sve se ovo dogodilo posle posete Stivena Vinberga (Steven Winberg), pomoćnika sekretara SAD za fosilnu energiju Crnoj Gori, u okviru koje je on posetio i Luku Bar.

Vinberg je izjavio da Luka Bar ima ozbiljan potencijal za distribuciju - skladištenje fosilne energije i da treba razmotriti detalje i opcije buduće saradnje.

Da Luka Bar ima već izgrađene kapacitete za tečna goriva nije sporno, kao što nije sporno ni da su ti kapaciteti korišćeni, od kad su izgrađeni, za distribuciju goriva, istina uglavnom za potrebe Crne Gore i Srbije. Novost je skladištenje i distribucija prirodnog gasa koja se sada spominje.

A ko će trošiti LNG u Crnoj Gori?

Kao što je već rečeno, skladištenje i distribucija prirodnog gasa putem kontejnera ni tehnološki ni komercijalno ne bi trebala da bude problem. U pitanju su jedino količine koje bi se na ovaj način distribuirale. Inicijalni potrošač u vidu KAP-a, kao što smo rekli, već postoji. S obzirom da on radi sa oko trećinom nekadašnjeg kapaciteta, reklo bi se da prostor za rast potrošnje postoji. Ne treba, međutim, izgubiti iz vida da glavni energent od koga zavisi ekonomija KAP-a nije gas, već električna energija, za koju se vlasnik, u već navedenom članku, žali da je plaća najskuplju u Evropi. Tu je i skorašnja istorija sa stečajem KAP-a i sporom sa Deripaskom, stalno poslovanje sa gubitkom, što sve navodi na oprez kod davanja prognoza, jer je samoodrživost ovog preduzeća - i pored vidnog napretka, i dalje pod znakom pitanja.

Sudbina Železare u Nikšiću, kao drugog najvećeg potencijalnog industrijskog potrošača u crnoj Gori i njenih nešto manje od 300 radnika je nepoznata, pa samim tim i svih planova vezanih za to da ona počne da troši prirodni gas (https://mondo.me/Info/Drustvo/a793715/Zeljezara-u-Niksicu-pocela-rad-prije-63-godine.html).

Sledeći najveći potrošač u Crnoj Gori bi mogla biti toplana u Pljevljima, ali je o njenoj izgradnji još rano govoriti posle više propalih tendera.

Postoji više manjih postrojenja za proizvodnju toplotne energije u Crnoj Gori, ali bi njihov prelazak na prirodni gas bio osetna investicija. O razvoju neke distributivne mreže prirodnog gasa, kojom bi se snabdevala domaćinstva je teško bilo šta prognozirati, što zbog cene gasa (zbog čega je jako usporena u Srbiji npr.), što zbog činjenice da u primorju i Podgorici nema veće potrebe za grejanjem, što zbog same konfiguracije terena i retke naseljenosti, zbog koje su svi Crnogorci dobili telefone tek kad se pojavila mobilna telefonija.

(Ni)kome (ne) treba LNG iz Bara!?!

Ako analiziramo potencijal luka u kojima je moguće pretovarati kontejnere situacija je poznata: Albanija ima svoje, luka Ploče pokriva, prirodno, BiH, Hrvatska ima svoje luke, Makedonija ima prirodnu vezu sa Solunom, tako da jedini potencijalni korisnik može biti Srbija, za čije potrebe je Luka Bar i građena. Slanje kontejnera dalje na sever, npr. u Mađarsku je svakako jeftinije iz Rijeke, Kopra, pa i Soluna nego iz Bara.

Jedino, dakle, ozbiljnije tržište za gas iz Luke Bar je Srbija. Ovde, međutim, postoji problem, jer je Srbija već u ozbiljnoj meri premrežena gasovodima koji su stigli, praktično, do svih važnijih potrošača. Treba napomenuti i da se upravo gradi gasovod Aleksandrovac-Tutin, čijim će završetkom gas stići praktično do crnogorske granice, a da je sa duge strane gasovod već stigao do Užica i Zlatibora. Treba spomenuti i činjenicu da u Srbiji već postoji (u Pančevu) pogon za kontejnersko „pakovanje“ i distribuciju CNG-a, koji već snabdeva kupce u Srbiji i BiH.

Spomenuta izgradnja terminala sa oko 20.000m3 rezervoarskog prostora za LNG u Baru je opcija koja govori o velikim planovima. Naime, kada se preračuna količina prirodnog gasa, koji se u vidu LNG-a može smestiti u ove rezervoare dobija se brojka koja je za oko 50% veća od sadašnje godišnje potrošne gasa u Crnoj Gori. Niko, međutim, ne gradi skladišta sa koeficijentom obrta jedan ili manjim od jedan na godišnjem nivou. Ukoliko bi to bilo 10 i više, moglo bi se govoriti o nekoj isplativosti investicije. To znači da pre donošenja investicione odluke treba naći tržište za oko 100 miliona m3 gasa. Ovo bi mogla biti jedino neka novosagrađena gasna elektrana i to u neposrednoj blizuni Bara, jer bi se u protivnom morao graditi i gasovod.

Ovo nije nemoguće, s obzirom da je Crna Gora preuzela obavezu da zatvori TE Pljevlja do oktobra ove godine (čime će izgubiti više od 40% sopstvenog izvora snabdevanja strujom). Naravno, da je ispunjenje ove obaveze više nego diskutabilno, ali obaveza je notirana u okviru sprovodjenja Direktive EU „o velikim ložištima“ (videti poslednji izveštaj Energetske zajednice).

Sporan kapacitet

Današnji brodovi za transport LNG imaju uobičajeni kapacitet od 80.000 do 260.000 m3. U manje se računaju oni koji imaju kapacitet ispod 40.000 m3 i njih je malo. U načelu, pravilo je da što je veća udaljenost na njoj se angažuje veći brod, jer se time smanjuju jedinačni troškovi. S tim u vezi, logično je da na relaciji SAD, Crna Gora ne bi plovili mali brodovi već s obzirom na udaljenost, oni koji spadaju u velike. Logistički gledano kapacitet od 20.000m3 rezervoarskog prostora za LNG koliko se predviđa za Luku Bar je mali kapacitet i bio bi samo deo jednog brodskog karga, što bi samo po sebi povećalo troškove transporta, a time i cenu tako isporučenog gasa.

Konkurencija evropskim gasnim projektima

Treba imati u vidu i da se Crna Gora priključila projektu Jonsko-Jadranskog gasovoda koji bi trebao da bude nastavak gasovoda TAP i da prođe duž obale Albanije, Crne Gore i da se poveže sa hrvatskim gasovodnim sistemom. U okviru ovog gasovoda i Projects of Common Interst (projekata od zajedničkog interesa EU) predviđeno je finasiranje izgradnje LNG terminala na Krku (Hrvatska), ali i jednog u Albaniji uz pomoć EU fondova. Teško je razumeti kako bi LNG terminal u Baru tmogao da se uklopi u već definisanu evropsku sliku gasovoda i terminala, jer bi preko njega američki gas počeo da konkuriše npr. azarbejdžanskom ili istočnomediteranskom gasu, odnosno „zapadni“ gasni projekti bi počeli međusobno da konkurišu. Da se radi o nekom velikom tržištu to bi se moglo i razumeti, ali se ovde radi o tržištima zemalja sa zanemarivom potrošnjom gasa.

Na osnovu iznetog ostaje da se zaključi sledeće:

• S obzirom da je Crna Gora u obavezi da formira „Strateške rezerve goriva (nafte)“, potrebno joj je da izgradi određene skladišne kapacitete i nabavi veće količine goriva. Luka Bar je jedna od idealnih lokacija za skladištenje ovih rezervi. Crna Gora nije ni započela ispunjavanje ove obaveze. Možda je gospodin Stiven Vinberg upravo o tome govorio, jer je za taj segment nadležan? Možda je gasna tema nezasluženo dobila više pažnje?
• Imajući u vidu aktuelna dešavanja u Crnoj Gori, moguće je da je boravak američkog zvaničnika iskorišćen za dnevnopolitičke svrhe, gde je trebalo prikazati neraskidivu vezu između američke i crnogorske ekonomije, u kojoj NATO služi kao katalizator - bez koga se ne može. Tako je kreirana „bura u čaši vode“. Jedna ekonomski i tehnički opravdana odluka poslovodstva KAP-a predstavljena je kao potencijalni strategijski „game changer“ tamo gde je to, ako ne nemoguće, onda vrlo teško moguće.