Petrolejsko varljivo leto 2017.

U ono doba kada je rimski car Kaligula postavio omiljenog konja Incitata (Brzonogi) za senatora uhvatiše izvesnog Simpliciusa Aftikanca i još jednog roba zbog nekog razbojništva, te ih po rimskoj pravdi osudiše na smrt. Bez ikakvih olakšavajućih okolnosti. Prosti Afrikanac je ponudio caru da će u zamenu za milost za godinu dana da nauči Incitata da govori. Računajući da će razbojnike pre ili kasnije da stigne zaslužena kazna, svemoćni car pristade na ovu ekscentričnu pogodbu. Nešto kasnije, u zatvorskoj ćeliji, na pitanje svog zbunjenog sapatnika da li zaista može da nauči konja da govori, Simplicius odgovori da nema tih moći, ali da će za godinu dana možda da umre on, možda car, a možda i konj nauči da govori.

Prošao je i najnoviji dan D naftaškog sveta, 25.maj, kada je na Ministarskom sastanku članica OPEC postignut još jedan “istorijski” dogovor o ograničenju proizvodnih kvota, ovaj put u daleko manje dramatičnoj atmosferi nego prethodni. Efekat izenađenja propao je zbog prethodnih najava ključnih igrača, pre svega predstavnika Saudijske Arabije, koja drži trećinu proizvođačkih kvota OPEC i Rusije, kao najvećeg proizvođača koji ne pripada ovom kartelu da zajedno predlože nastavak primene iste strategije s kraja 2016. o ograničenju proizvodnje sirove nafte ostalim državama izvoznicama sirove nafte. Na kraju dana, kako Amerikanci vole da kažu, veći deo globalne proizvodnje nafte dobio je devetomesečni produžetak trudničkog bolovanja na istoj terapiji.

Da postizanje ove vrste dogovora ne mora da bude ovako izvesno ilustruju izazovi kojima su isti pregovarači bili izloženi u prethodnoj rundi. Istorijski gledano, cene crnog zlata su svoj maksimum imale varljivog leta 2008. sa pikom, u zavisnosti od tipa referentne nafte, na koti većoj od 140$/bbl, da bi do početka zime izgubile više od 70% berzanske vrednosti. Sledi dvogodišnji period dizanja iz blata, da bi magičnu cifru od 100$/bbl cene sirove nafte prešle nakon pedesetogodišnjice OPEC, krajem januara 2011.godine. U narednih tri i po godine najvažnija stvar na svetu posle fudbala, cene sirove nafte, plivale su u stabilnom opsegu 100-120$/bbl. Novi ciklus slobodnog pada cena kreće u leto 2014. kada nafta do kraja godine gubi polovinu svoje vrednosti - usled velikih globalnih zaliha i viška ponude ove sirovine. Populističko gledište je da je do ovih viškova došlo najviše zbog rasta američke proizvodnje iz naftnih škriljaca u kombinaciji sa nekonvencionalnom kanadskom proizvodnjom iz katranskog peska. Da je to jedini razlog ostale berzanske robe, odnosno, industrijske sirovine kao što su gvožđe i bakar, ostale bi na istom visokom nivou, što se sa svoje strane nije desilo. Logičan odgovor je da cena nafte jednostavno odražava stanje globalne ekonomije, odnosno da se pad tražnje nafte, kao posledica globalnog privrednog usporavanja preslikava na cenu nafte. Amerika i EU su prvu rundu sankcija uveli Rusiji u martu 2014. godine, koje su se u nekoliko navrata tokom te i tokom godina koje slede pooštravale, što je svakako uticalo na smanjen obim razmene roba zemalja OECD i prijatelja sa Ruskom federacijom.

Kako god, na ministarskom sastanku OPEC novembra iste godine doneta je odluka o zadržavanju proizvodnje na istom nivou. Arhitekta primenjene strategije, tadašnji Ministar nafte Saudijske Arabije Ali al-Naimi, kako se sam izrazio, „veliku odluku“ ministara nafte, obrazložio je matematikom da članice kartela nemaju potrebu da deo svog tržišnog kolača ustupe ruskoj i američkoj nafti smanjenjem sopstvene proizvodnje. Rovovska bitka za odbranu tržišta trebalo je u aprilu 2016. da se okonča pristankom Rusije da podrži odluku o zamrzavanju proizvodnje, ali u poslednjem trenutku Saudijska Arabija blokira dogovor. Čini se da gospodin al-Naimi nije sagledao da, osim od kartelskog dogovora, cena nafte zavisi od ekonomije isto koliko i ekonomija zavisi od cene nafte. Na kraju krajeva, relativni udeo koji OPEC ima danas na svetskom tržištu ponuđača sirove nafte se svakako razlikuje od udela koji je ovaj kartel imao u ’80-im godinama prošlog veka, što svakako implicira potrebu za širim konsenzusom proizvođača i izvoznika nafte u cilju zaštite minimalnih zajedničkih interesa od onog koji obuhvata samo zemlje OPEC. U svakom slučaju, sledi smena al-Naimija i zaokret strategije za pola kruga, iza koje stoji princ Muhamed bin Salman, koji je za ministra nafte postavio dotadašnjeg perspektivnog direktora Saudi Aramco, Halida al Faliha, bankarskoj i naftaškoj javnosti poznatog po pripremi sprovođenja delimične privatizacije ovog Saudijskog naftnog giganta kroz najveću IPO privatizaciju u istoriji. OPEC se vratio strategiji određivanja proizvodnih kvota, te je krajem septembra 2016. u Alžiru preliminarno dogovorio kartelsko smanjenje proizvodnje nafte sa tadašnjih 33,3 mbbld na 32,5-33 mbbld. Rusija se prvi put pridružila toj strategiji, ali na rekordno viskom nivou proizvodnje.

Kako su veliki proizvođači nafte preliminarno pristali na kompromise, finalni dogovor OPEC postignut je na Ministarskom sastanku poslednjeg dana novembra prošle, sa odloženim startom za prvi dan ove godine. Članice OPEC su smanjile svoju proizvodnju za 1,2 mbbld, odnosno za oko 4,5% dotadašnje proizvodnje, gde je najveći teret smanjenja kvota preuzela na sebe Saudijska Arabija. Za monitoring komitet za sprovođenje ove odluke određeni su Alžir, Kuvajt i Venecuela. Sa svoje strane, neke od četrnaest ne-OPEC zemalja proizvođača preuzelo je na sebe smanjenje kvote za dodatnih 0,6 mbbld od čega je Rusija, kao najveći proizvođač u ovom bloku, na svoja pleća preuzela polovinu dogovorene kvote. Upadljivo je da na ovaj svojevrsni globalni kolektivni dogovor tada, kao ni sada, potpis nisu stavili SAD, Kanada i Brazil, kao ni Norveška, Turkmenistan i Egipat, koji su se u drugoj fazi barem stidljivo nećkali.

Što se tiče dijagnoze nakon pola godine od početka primene dogovora o globalnom smanjenju proizvodnih kvota OPEC i ne-OPEC zemalja za zajedničkih oko 1,8-1,9 mbbld, može da se oceni da je zamišljena strategija za sada donekle uspela. Ključan efekat postignut je u relativnom balansiranju tržišta u smislu glavnih drajvera tržišta, ponude i potražnje, što može i da se kvantifikuje kroz do sada ostvarno smanjenje zaliha sirove nafte po stopi nešto većoj od oko 0,9 mbbld, prema najnovijim izveštajima IEA. Ovo je ipak samo trend, s obzirom da je trenutno stanje globalnih zaliha, bez podataka o Kini i Indiji, na nivou većem od 3 milijarde bbl, odnosno oko 10% većem od petogodišnjeg proseka. Kina je naravno statistička nepoznanica, ali postoje indicije da će i ova velika zemlja u narednom periodu da uspori uvoz nafte za svoje strateške rezerve. Spekuliše se sa cifrom od 1 mbbld, što je više od polovine majskog dogovora o rezanju proizvođačkih kvota. Kako jedna loša vest nikad ne ide sama, dodatni čeoni vetar uspehu bečkog dogovora nosi i najava Trampove administracije da u narednoj dekadi rasproda višak od 27% američkih strateških rezervi, kao meru za popunjavanje deficita u budžetu. Takođe, jedan od faktora koji potencijalno može značajno da utiče na pojavu novih turbulencija, kako na američkom, tako i na globalnom svetskom naftnom tržištu je glasno razmišljanje predsednika Trampa o uvođenju, kako kaže „poreza na granici“ za uvoznu robu, u ovom slučaju uvoznu sirovu naftu, koji bi predloženom stopom od 20%, anulirao razliku u terminskim cenama severnomorskog Brenta i lake američke WTI nafte. So na ranu nosi i Trampova najava da otvori eksploataciju Artičkih izvorišta, o čemu maštaju i Rusi i Norvežani. Srećna okolnost je što je realizacija takvih projekata, ipak, na dugom štapu.

Drugi strateški cilj na kraju prvog ciklusa primene sporazuma povećanja berzanskih cena sirove nafte na projektovani opseg od 55-60 USD/bbl nije u potpunosti ostvaren, s obzirom da su berzanske cene referentnih nafti praktično na istom apsolutnom nivou kao i jesenas.

Uticaj američke nafte iz naftnih škriljaca na globalno tržište nafte do kraja naredne godine može da se očekuje u dve faze. Ova industrija je, kao rezultat pada cena u prethodnom periodu, doživela jak udarac uprkos optimizaciji troškova proizvodnje, odnosno smanjenje sa cca 100 na 40-50 USD/bbl, tako da se ovi proizvođači nadaju rastu cena kako bi se „u punom sjaju“ vratili na tržište. Međutim, nuspojava optimizacije troškova u cilju izbegavanja bankrota u ovom sektoru bila je i masovno otpuštanje radnika, koji su obavljali ovu vrstu eksploatacije u poslednje dve godine. Uprkos potencijalu tržišta koje se otvara postignutim dogovorom, američki proizvođači nafte iz nekonvencionalnih izvora našli su se u bizarnoj situaciji nedostatka stručne radne snage za procese drobljenja škriljaca, s obzirom da su prethodno otpušteni radnici putem prekvalifikacije potražili profesionalnu sreću u drugim sektorima. Po Bloombergovim analizama, američki nezavisni naftaši su zbog ovog problema bili prisiljeni da planirana kapitalna ulaganja samo u prvom kvartalu ove godine smanje za 2,5 milijardi dolara. Ovo za posledicu ima nedovoljan rast proizvodnje iz ovih izvora do sredine naredne godine, ali se u drugoj polovini 2018.godine, negde nakon isticanja roka važenja majskog dogovora, može očekivati novi bum ove industrije.

Interes potrošača je odraz u ogledalu interesa proizvođača. Interes proizvođača je siguran plasman proizvedene robe, u ovom slučaju nafte i derivata, po cenama koje pokrivaju velika kapitalna ulaganja razvoja novih i održavanja i eksploatacije postojećih izvora nafte. Proizvođači sirove nafte su se i okupili u Beču kako bi to i obezbedili, a baza tih dogovora su njihovi minimalni zajednički interesi. S druge strane, interes potrošača je sigurnost snabdevanja energentima po cenama koje oni mogu da plate. Jasno je da je ključna reč za zdravu ekonomiju balans, balans suprotstavljenih interesa, balans proizvodnje i potrošnje, balans belih i crnih polja. Nagli skokovi cena nafte, bilo u plus, bilo u minus, nose sa sobom finansijske šokove nekad za jednu, nekad za drugu stranu. Produžetak dogovora u Beču je preduslov da će fluktuacije u cenama sirove nafte biti sporopromenljive i ekonomski održive za sve učesnike na tržištu. Ako smo 2008. preživeli cenu od 148 USD/bbl, preživećemo i cenu nafte u prognoziranom opsegu 55-60 USD/bbl.

Šta će se poroditi nakon devet meseci produženog trudničkog bolovanja, videćemo. Kako nas je podučio Simplicius sa početka priče...možda neko od glavnih likova ispusti dušu, a možda se i vlasništvo nad Saudi Aramco promeni za male pare.

(Autor je viši stručni saradnik za prirodni gas i naftu u Agenciji za energetiku Republike Srbije, član Izvršnog odbora strukovnog udruženja Srpska Naftno Gasne Asocijacija (SNAGA) i stručni saradnik Nacionalnog Naftnog Komiteta Srbije (NNKS))